Клаус: Атентат Гаврила Принципа није разлог Првог светског рата

0

vaclav-klaus

Требало би да искористимо ову прилику и да не говоримо само о историји. Требало би да је искористимо као пут за боље разумевање садашњице, која исказује бројне паралеле са прошлошћу. Сви знамо да Србија није била та која је започела рат. Такође, знамо да убиство надвојводе Фердинанда д’ Есте, престолонаследника Аустроугарске (и његове чешке супруге), које је починио Гаврило Принцип у Сарајеву у јуну 1914. није представљало главни разлог започињања рата. Рат је већ био „у ваздуху”.

Несрећан, некористан атентат који српска влада није подржавала нити организовала, био је употребљен као пропагандно средство, као и те како потребан аргумент за правдање и објашњење рата народима Аустроугарске, укључујући и народ моје земље.

Рат је почела Аустрија, уз прилично невољну подршку угарског дела монархије. Међутим, представљало би трагичну грешку када не бисмо нагласили важну улогу Немачке у том рату, с њеним брзо растућим амбицијама да поново искроји границе најпре средње Европе, затим целог континента, а на крају и целог света.

Последице Првог светског рата данас су добро познате, после сто година, барем се томе надамо. Упркос снажној реторици свих коментатора његов дугорочни утицај изгледа да је значајнији него што је то опште одређивано у највећем делу прошлог века.

Често говоримо о кризи старих извесности, о рушењу поретка, ауторитета и традиционалних структура, о губитку смисла живота за целе генерације наших предака, о „изгубљеним генерацијама”, и слично. Парадоксално је да то није доминантно осећање у мојој земљи која је –захваљујући резултатима тог трагичног рата – добила шансу да изгради своју независну државу. Поглед у будућност, креативна и конструктивна осећања повезана са изградњом наше државе (после столећа стране доминације), уз релативно брзо и глатко одвајање новостворене земље од аустријских политичких и економских институција и проблема, све је то учинило могућим наш позитиван развој у следеће две деценије. Међутим, ово мирно раздобље врло брзо су прекинули Адолф Хитлер, Минхен и Други светски рат.

У двадесетом столећу главна лекција Великог рата била је да тако обимна деструкција неизбежно води у настанак недемократских, тоталитарних режима као што су комунизам и нацизам. Нарочито ми који смо проживели деценије у репресивном, ирационалном, неефикасном комунистичком режиму, то веома снажно осећамо. Када се пре двадесет и пет година комунизам срушио (а ја се бојим да у ствари није побеђен) сви су се понадали да ће небо постати заувек плаво. Када погледамо данашњи свет, ми – или барем неки међу нама – више не видимо плаво небо. Видимо друге, са многих становишта посматрано, сличне опасне тенденције.

Велики рат уздрмао је традиционалне вредности и обичаје много дубље него што је то „пуко” омогућавање успона нацизма и комунизма. Промена обичаја и понашања, опадање морала и радне етике, напад на хришћанство и нарочито на породицу, водио је у „културну револуцију” из шездесетих година двадесетог столећа и постепено до садашњег Хакслијевог „врлог новог света”, широко распрострањеног релативизма, до ширења позитивне дискриминације, до непоштовања парламентарне демократије, слободних тржишта, капитализма. На крају почињемо да увиђамо да је Велики рат био напад на Запад (у ширем смислу те речи), на његове основне вредности – слободу, независност и људско достојанство, као и на његове фундаменталне институције. Последице тог рата постојале су све упадљивије током времена.

Желео бих да укажем на још једну димензију целе појаве. Други светски рат може се релативно лако и јасно објаснити. Пред нама је једноставно зло – Адолф Хитлер и нацизам. Хитлер и његова земља започели су рат и остале земље су реаговале. Такође, Други светски рат био је планиран са тачно одређеним и мање више очигледним циљевима.

Први светски рат је био другачији. Није било тако лако разликовати добре и лоше момке. Рат су започели озбиљни људи, поштована „господа”, а не тотално ирационални, ако не и ментално поремећени диктатори. Није био до краја планиран, догодио се. Првобитно замишљен као кратак, заправо ограничен рат, трајао је четири дуге године и пожњео десетине милиона живота војника и цивила. Нико није очекивао конфликт таквог обима.

Понављам ове добро познате чињенице са погледом упереним у будућност. Видимо и осећамо притиске, тензије, претње, клице конфликата и локалних ратова, али нема лудог диктатора који – као што знамо из славног Чаплиновог филма – жели да игра фудбал са лоптом званом планета Земља. Сви светски лидери данас желе мир и просперитет, сви су господа, „џентлмени”, што ме доводи до мог последњег става – да потенцијална будућност може бити много сличнија Првом него Другом светском рату. Он неће бити заснован на неком грандиозном плану. Неће га започети терористи, радикални исламисти, талибани, или било који други слични „лоши момци”. Започеће га џентлмени с лептир машнама или у елегантним пословним оделима, почеће у Европи, ако људи у Европи наставе да или гледају у страну или затварају своје очи.

Делови говора одржаног на скупу Велики рат и Нови свет: актуелно подсећање за човечанство, Београд, 17. септембар 2014.

Превео са енглеског Александар Илић

Извор: Политика (Вацлав Клаус)

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!