Прочитај ми чланак
Хедију Ибралић из села Јање код Бијељине сународници Бошњаци крстили су “четникуша”. Од ње, синова Деда (37), Сенада (32) и Нијаза (27), кћерке Санеле (31) и седморо унучади комшије окрећу главу и заобилазе њихову кућу, не опраштајући им што је Хедијин најстарији син Суад у 23. години погинуо као припадник Војске Републике Српске, на ратишту у Брчком 1994. године.
Хедији и деци, кажу, леди се крв у жилама од презира комшија и њиховог претећег дошаптавања, с којим се суочавају чим кроче из куће. Браћа њеног невенчаног мужа Мустафе Чанића, Рагиб и Галиб, тврди мајка палог борца ВРС, пљују је на улици и отворено јој прете. Хедија, плачући, прича да су је девери много пута “частили” још већим бројем увреда. А најгора, она од које се “њен син преврће у гробу”, гласи: “Четникушо, шта чекаш, ископај сина и носи га преко Дрине, тамо су ти четници! Носи га у Београд, па га тамо сахрани! Шта ће четник на нашем гробљу?!”
Зато Суадова мајка не може да прежали што сина није сахранила на локалном православном гробљу. Ни Срби је, кад се све сабере, нису задужили. Ипак, верује да би била много мирнија да је Суад сахрањен код цркве, иако су њу и породицу, заједно са свим осталим Бошњацима, српске снаге протерале из Јање неколико месеци пошто јој је син положио живот за РС.
– Дошли су камионом и покупили нас на Бањ брдо, у Федерацију. Шест година смо провели у селу Брнајевићи код Ђурђевика. То је близу Тузле. Претрпјели смо голготу – становали у једној шупи усред шуме и просили. Ја сам пала, три и по године ходала на штакама од немила до недрага да испросим 10 килограма брашна. Око нас све сами Сребреничани. Једна жена је чула да ми је дијете погинуло у српској војсци. А њој убијени човјек и три сина. Пријетила је да
ће нам бацити бомбу, стално говорила да смо четници.
Једном је наишао мој син Сенад и рекао јој: “Ајде, шта галамиш, па и ви сте тукли народ, шта псујеш само Караџића”. Око три сата иза поноћи, док смо спавали, ето полиције. Дошла двојица, питају: “Је л’ Сенад ваш син?” Ја питам: “Да није у вези његовог разговора с овом Кадом из Сребренице?” Они кажу: “Јесте”. Рекох: “Па, кад је нас напала, виче да смо четници. Значи, ко год је прешао отуда, четник је”. “Добро,” каже он, “друго је то. Али, твој син је погин’о у српској војсци, пуц’о је на нас”. Они одоше, а послије 10 минута чу се запомагање. Туку ми дијете, разлијеже се! Пребили га, био је сав исјечен од батина. Од тада има срчану ману – сећа се мајка погинулог борца ВРС.
Хедија је те 2000. године, кад је Сенад премлаћен, напустила Федерацију БиХ заједно с породицом и вратила се назад у Јању. Трећег сина, Деду, малтретирали су Срби. Држали га дуже од годину у логору на Мајевици. Дедо је задржан кад је остатак фамилије протеран.
– Дедо је побјегао из логора. Препливао Дрину и отишао код сестре, удате у Лозницу. Имам још једну ћерку, а она је удата у Федерацију БиХ. И онда је моја ћерка из Лознице отишла код моје сестре у Нови Сад. Одатле су Деду послали у Мађарску. Тамо је оболио, стигло га што је преплив’о Дрину у децембру. Али, опет, Срби ме некако и помогну више од ових. А ови “моји” не могу очима да нас виде. Шта смо препатили, не дао бог никоме – закључује Хедија.
Оставите мог ујака на миру
Кад су се вратили у Јању, мало шта се променило. Пониженог и премлаћеног Сенада са женом и дететом отац Мустафа, који годинама не живи с Хедијом и децом, довео је на рушевину. После су стигли Хедија, Дедо, Нијаз и Санела. У међувремену, Сенад је добио још четворо деце.
И Дедо се оженио, има девојчицу , а Санела кћерку. Сви они и Хедија живе у малом дворишту, усред блатњавог сокака. Дедо, са женом и дететом, живи у кући напрслој од воде и фекалија из клозета, који су претходни станари направили у подруму.
Остатак породице, њих 10, живе у 12 квадрата кућице коју им је, по повратку из прогона у Федерацију, направила месна борачка организација. Нико не ради. Нема ни шансе да се било ко запосли. Нијаз и Дедо обилазе сметлишта. Целог дана скупљају храну за остале укућане. Хедија иде од пекаре до пекаре и моли за бајат хлеб. Често је, каже, буђав. Морају да га режу и одвајају здраве делове.
Шесторо деце једе са сметлишта. Једу у сменама, у кући имају само три кашике. Не памте кад су видели нож и виљушку. Хедија сања да јој борачка организација РС додели мало материјала да целу породицу свије под један кров. Али, нико не долази, никада их нико не пита како им је. Сународницима Бошњацима, којима су окружени, тврди Хедија, стално стиже помоћ из
Федерације – у храни, огреву, грађевинском материјалу.
Бошњачки донатори, због Суадове “издаје”, њих не удостоје ни погледа. Хедија је ишла, обијала прагове локалних српских моћника. Нико је није погледао. Сва помоћ РС, за коју је Сенад Чанић погинуо, свела се на асистенцију полиције кад Рагиб и Галиб полуде и отворено нападну његову породицу. Хедија, синови и кћерка ни данас не знају кад ће им родбина доћи
пред врата и до изнемоглости понављати: “Носите четника, шта чекате!
