ЈЕДИНИ СРПСКИ АМИШ: Тврдоглав сам као Србин, али не пијем ракију, не идем у цркву

0

Мали Дреновац, живописно сеоце са педесетак кућа на обронцима Малог Јастрепца, на пола пута између Ниша и Алексинца, нови је дом јединог српског Амиша Кристофера Петровића (38), његове супруге Јоване (27) и тромесечног сина Теофила.

Кристофера је у Србију пре шест година довело српско порекло и породично стабло у којем је записано да је један од његових предака, Денча Петровић, рођен у Доњој Студени крај Ниша.

Foto: Screenshot/Prva

После неколико година проведених у Србији добио је српски пасош, а приликом туристичке посете Врњачкој Бањи упознао је своју садашњу супругу Јовану. У Мали Дреновац преселили су се игром случаја, јер су у том селу пронашли имање какво су прижељкивали.

„Породична кућа Петровића у Доњој Студени је одавно срушена тако да сам становао у изнајмљеном стану у Нишкој Бањи. Имам нешто земље у Студени, али је погодна само за виноград, не и за кукуруз и овас који намераво да садимо. Тражили смо да купимо имање на југу Србије, близу Студене и Ниша и нашли га у Дреновцу“, рекао је Кристофер Петровић агенцији Бета.

Кристофер и Јована од прошле године уређују имање у Дреновцу које заједно са кућом и двориштем има око 20 хектара. Завршили су кућу коју су претходни власници започели, очистили двориште од шибља и корова, срушили урушену ограду, озидали шталу и набавили два коња.

Уз помоћ багера и радника које су ангажовали у селу, увелико рашћићавају двориште од остатака старе камене ограде. Намера им је да направе нову ограду, али по угледу на оне које су се некада правиле око српских кућа.

„Био сам решен да останем у Србији и пре него што сам се оженио Јованом. Живот у Америци функционише увек исто, а ја сам желео изазов и имам га у Србији. Комшије су љубазне али скептичне, мисле да нећу успети у да направим фарму оваца и коња и да се бавим пољопривредом. Време ће показати да ли ћу успети или не“, казао је једини српски Амиш.

Петровић је рођен у баптистичкој породоци, а амишкој заједници је приступио када је имао 23 године и у амишким заједницама у Индијани и Вирџинији живео је седам година. Дипломирао је теологију и историју и више година радио је као новинар за новине намењене амишкој заједници.

„Људи ме питају да ли сада са супругом и сином живимо као Амиши? Живимо слично. Живимо животом који је негде између живота Амиша, Американаца и Срба. Немамо механизацију, као што је нема ни већина Амиша, имамо два радна коња, као што их имају и Амиши. Имамо рачунар, а струју ћемо имати од соларних панела. Питају ме и да ли сам Србин, а ја их питам шта под тиме подразумевају? Тврдоглав сам као Србин, али не пијем ракију, не идем у цркву и немам славу“, изјавио је Петровић.

Он је казао да воли српску кухињу, нарочито салате, пасуљ и пуњене паприке, а не воли то што људи не поштују туђу приватност и његовој супрузи и њему стално постављају питања која се тичу њиховог приватног живота. Јована Петровић, некада Цветановић, навела је да су многи људи из њеног окружења били изненађени када им је саопштила да ће ће се удати за Кристофера, првенствено због тога што га је пре тога познавала само пет недеља.

„Некада нисмо потпуно сигурни у то шта треба да радимо, али знамо да морамо да направимо први корак и да кренемо. Некада се људи знају годинама, а опет нису блиски. Имала сам предрасуде, мислила сам да Амиши имају досадан живот јер немају радио, телевизор. Заправо они имају врло интересантан живот, а наш живот је досадан“, изјавила је Јована Петровић.

Она је рекла да је Кристофера упознала у баптистичкој цркви и то зато јер је њему било потребно друштво некога ко солидно говори енглески.

„Предложио је да одемо на ручак и пристала сам, али под условом да са нама пође и мој отац пошто нисам желела да изађем са непознатим човеком. Пре изласка сам мислила сам ‘ок, проћи ће и тај дан’, међутим и након тога смо наставили да се дописујемо и виђамо. Испоставило да од њега стално могу да чујем нешто ново, интересантно. Мој отац је у потпуности подржао моју одлуку да се удам за Кристофера, као што је подржавао и све што сам до сада радила“, рекла је Петровић.

Како је казала Петровић, протеклих месеци се већ привикла на живот у Малом Дреновцу, мада је пре тога живела у центру Врњачке Бање и предавала музичко у основној школи у Врњачкој Бањи јер је завршила Музичку академију.

„Тај посао више нећу да радим. Уколико ми се укаже прилика даваћу деци на селу часове клавира, али и без тога имам доста обавеза у кући и око бебе. У школи сам имала прилику да видим пуно деце која се нису лепо понашала. Верујем да је то због тога што су мајке престале да буду мајке, већ пословне жене. Не брину о томе како ће нихова деца да се понашају већ о томе да ли могу да им приуште нове патике. Остављају децу бабама и дедама да их чувају, а они желе да буду мирни и све им дозвољавају, а ту нема дисциплине“, казала је Петровић.

Према њеним речима, Мали Дреновац је добро место за живот, а осим оњих, ту је још неколико младих брачних парова са малом децом. Недостаје, додала је, аутобуска линија током целе године, јер сада аутобус саобраћа једино током школске године како би два детета из села могла да отпутују до школе.

Први комшија Петровића, Славољуб ђурђевић рекао је агенцији Бета да мештани Малог Дреновца у почетку нису знали да је напуштену кућу и имање у том селу купио српски Амиш.

„Било нам је драго што је неко дошао у село, јер људи одавде само одлазе. После смо од некога чули да је мушкарац Амиш, али нам то ништа не значи. Они су се одлично уклопили, јављају се свима, кажу љубазно: ‘Добар дан комшија’. Ми смо их одлично прихватили, као домаће“, казао је Петровић.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!