Pročitaj mi članak
(Ненад Благојевић)
Срби су народ који је свако парче своје земље натопио крвљу својих предака. Испод сваког камена ове земље налази се по једно брдо костију наших ђедова. Сваки корак по тлу Србије проткан је сенима наших старих. Све то је тако јер је Србин стварајући своју државу знао само за један пут. Пут који је заснован на части и поштењу. Пут чојства и јунаштва, пут Светосавља. Јуначко срце и топла душа Србина омогућила је да ми данас са поносом говоримо о својој историји.
Данас би сваки поносни Србин требало у дубини своје душе да осети потребу да буде достојан својих предака. Требало би ако је достојан прошлости своје да осети потребу да и он своје потомке остави поносним. Не мора се увек одмах извојевати победа. Неки пут стаза до победе саткана је и од пораза, али они су само тренутна препрека. И наши стари су падали и уздизали се. Оно што их је учинило вредним историје, оно што је нас оставило поносним потомцима је да и онда када су падали под маљевима јачих или успоравали под стегама неправде, нису губили част. Остајали су увек усправни свесни тежине проблема и увек достојни улоге коју им је живот доделио.И онда када су знали да ће своју породицу, народ, веру и част морати да одбране својим животом нису имали дилему. Србин се увек понашао као што говоре речи Светог цара Лазара из „Повесног слова о кнезу Лазару“ упућене ратницима:
„…Јер боља нам је смрт у подвигу
неголи живот у срамоти,
боље нам је у борби смрт од мача примити
неголи плећа непријатељима нашим подати.
Много поживесмо у миру,
сада се потрудимо да за кратко време
подвиг страдалнички примимо,
да бисмо вечно на небесима поживели.
Назовимо се војницима Христовим,
страдалницима побожности,
упишимо се у књиге живота,
не поштедимо телеса наша у борењу,
да бисмо од подвижника светле венце примили,
јер болови рађају славу,
а напори добивљају покој!”
Носећи овај осећај у срцу, Србин је увек корачао право. Знајући да ће својој деци имати шта да остави. Знајући да док се држи тих принципа његови потомци неће бити ничије слуге, живеће часно и осећати се поносно. А онда прошле недеље светосавац је доживео кошмар. Није вредело ни то што је Србин покушавао себе да убеди да је све ружан сан. Зна Србин да његова топла православна душа пружа руку гостопримства и онима који то не заслужују. Зна светосавац да у свом дому угости и непријатеља, али се зна и под којим условима. Ти услови подразумевају да непријатељ не сме да га вређа користећи гостопримство а да за то не буде кажњен. Никада прави српски домаћин не би дозволио да га неко понижава у његовом дому. Зна се како частан човек чува недодирљивост свог огњишта. Цар Лазар нам је давно оставио речи и дела за оне који не желе да се одрекну вере или изгубе образ.
Дакле није смео Рама ни да дође, јер је већ довољно увредио Србију. А ако је већ морало да до доласка дође због притиска већих и јачих морала је да се постави и граница испод које Србин не иде. Не може један примитивац ходајући нашом земљом, земљом коју су нам преци оставили да би је ми сачували потомцима, да вређа њихове сени. Какав је то Србин постао када је уз увреде дозволио да убице Срба развијају и своје заставе. Какви то Срби могу да му дозволе билборде подршке на албанском постављене на местима испод којих су брда костију предака који се нису понижавали. Одакле нама сада право да их због свог кукавичлука понижавамо. Како ћемо једног дана пред њих, са чим ћемо пред прађедове. Хоћемо ли смети да признамо да смо ћутали док је власти „демонски месија лажне вере пружо посластице“.
Тешко је прошле недеље било бити Србин. Неспособношћу и понизношћу властодржаца понижен је цео народ. Објашњавају они да их је непријатељ изненадио баш као што их је изненадио и дрон изнад стадиона. Можда су они и били изненађени можда они још увек верују у Деда Мраза који треба да стигне. Успели су да их убеде да тај чикица са брадом постоји. Некима су рекли да му је канцеларија у Америци, некима су објаснили да живи у Енглеској а некима да је родом из ЕУ. А онда су им објаснили да ако буду добри донеће им и поклоне. Па су ваљда мислили да им поклоне шаљу дроном, а онда када су видели шта дрон носи изненадили су се. Нису успели одмах да препознају Деда Мраза са раширеном заставом тзв. „велике Албаније“, којим управља Рама уз подршку њихових западних пријатеља.
Ако власт није дорасла историјском моменту у коме се налази то не значи да и Срби треба да се понашају неодговорно. И док размишљам о томе како их је Рама изненадио и у Београду и у Прешеву и како се лепо провозао Србијом, на уснама ми је песма Милана Ракића:
НА ГАЗИМЕСТАНУ
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Недопустиво је да будемо недостојни наше историје. Да ситне политичке душе морају да се додворавају непријатељу. Да са осмехом примају увреде на свом огњишту. Да нас лажу да су изненађени оним што им је непријатељ рекао, иако им то исто говоре и амбасадори земаља из којих ваљда очекују оног Деда Мраза. То што премијер изјављује „Србија ће урадити све што ММФ буде тражио, то је добро за државу“, је наравно само њихово мишљење. Једино што не знамо колико их плаћају за то. Види овај народ све, јасна је њему одавно западна правда. Ако је политичаре захватила западњачка река, дозволићемо им да их та река у бујици и однесе. Али не смемо им дозволити да се та смрдљива река излије из корита и поплави наша поља, не сме се тој болести дозволити никакво ширење. Та болест у душу уноси страх али Србин зна да је лек увек у љубави која се према Отаџбини мора давати. Неће Србин дозволити да на њега падне клетва прађедовска, неће оставити Отаџбину посрамљену. Не плаши се српска душа ничег јер зна како се срце даје и зашта се даје.
