Pročitaj mi članakMnogo je onih koji razmišljaju o odlasku iz Srbije, ili su se na taj korak već odlučili. Neki se ne snađu van granica naše zemlje, neki pak odluče da se nikad ne vrate. Evo kako je ova devojka odlučila da ipak napusti Kanadu i vrati se u svoju rodnu zemlju.
Када кажем да се враћам из Канаде у Србију, људи ме гледају са неверицом. “Да је небо што је лист ‘артије, да је море што је мастило…”
Пре нешто мање од деценије сам побегла са Балкана, као и многи, у потрази за бољим животом. Иако ме је муж убеђивао да Северна Америка није континент за мене, ја сам била та која је инсистирала на одласку. Он је већ живео у Канади веома дуго и јако се противио томе да одемо.
Нисам могла да разумем о чему прича, због чега је толико убеђен да читав један континент не припада мом сентименту. На неки начин, то ме је вређало јер сам себе сматрала више него прилагодљивом. Радила сам аматерски као преводилац енглеског језика, то сам такође бројала у своје велике плусеве. За одлазак, наравно. Његови аргументи против напуштања Србије тада су ми деловали бледо и неуверљиво. Њега сам почела да сматрам параноичним.
Све се сводило на моју љубав према животу и сентимент који сам гајила према другим људима. Себе сам, иначе, доживљавала као самосталну, чак и саможиву особу која би могла без свих и свега цео живот да проведе. Веровала сам да сам изнад тих свакодневних ствари, пријатељстава и родбинских односа, у оном смислу да ћу лако искулирати по годину дана невиђања. Можда чак и дуже.
Свог првог прелетања преко океана се ни не сећам, јер сам попила лекове како би ми лет што пре прошао. Сећам се само туробног слетања и слике канадске прерије од које ми се превртао желудац, чак и из птичје перспективе. Војводина је равна, али је дивна. Плус, под ораницама је. Алберта, с друге стране, има непрегледне прерије самоникле полуживе травуљине која баца у депресију и људе који су прогутали пет екстазија. Иначе је тамо популарно баш то. Ваљда од муке ти клинци, мало да се разбуде.
Дакле, већ при слетању, схватила сам да нешто дебело није у реду. Осим што сам стигла у неку каубојску прерију, пробудила сам се 9 хиљада километара далеко од свих. Од свог живота, који сам градила 27 година. Прво што сам приметила на улицама је да су константно празне. Нема људи, али има море аутомобила. Стекла сам утисак као да нешто опасно грешим тиме што ходам по асфалту. Стекли су вероватно исти утисак и ови што су се возикали око нас колима.
И на моје питање “Где ћемо сад?” – постојала су само три одговора. Први је био да се возимо кроз планине. Други да идемо у схоппинг центар. А трећи смо једва ишчупали, као могли би на неки базен. И то је било тако “цела” три месеца. Док није почео стампедо, то им је атракција која се дешава једном годишње. Као вегетаријанац и неко ко заиста разуме патњу животиња (свих), на ту исту манифестацију могла бих да одем да пуцам у учеснике и публику.
Само због њихове безумне обезглављености и пене која им иде на уста од среће док гледају те сироте животиње како се пате. Ок, јести животиње негде и разумем, али их понижавати и на тај начин, заиста сматрам комплетним кретенизмом. Иначе, кад видим те дебеле Канађане са пудлицама на ланцу а уста пуна хамбургера од говечета које је три пута паметније и емотивније од тог пса и тог Канађанина, дође ми да се обратим преко националне фреквенције читавој нацији. Читавој планети, радије. Али ‘ајде.
Схватам да је опсесија храном болест и то она коју канадски систем тако радо сервира. Од малих ногу се деца тренирају да буду саможиви индивидуалци, па кад дођу у одређене године, не преостаје им ништа друго него да једу. Најјефтинија забава. Која је безбедна. Секс му дође превише ризичан. Дружење је веома површно и прорачунато.
Јесте, нема ни толико непријатности међу “пријатељима”, али далеко је било какво значајније и упечатљивије искуство проживљено са пријатељима. Дружећи се с Канађанима више него са нашим људима, дошла сам до закључка да нико од њих нема нити једног пријатеља из средње, или, недајбоже, основне школе. Они су инертни зомбији који својим површним лајфстајлом омогућавају себи једноставан прелазак из живота у Алцхајмера, па у смрт. Све их чека слична судбина. Јер су животи које су водили тако имбецилно исти.
Кућа – школа – соба – кревет док су мали, кућа – посао – тв – кревет у одраслом добу. Викендом шопинг центар и избезумљујуће бауљање по истом. Путовања су прескупа и мало Канађана може себи да их приушти. Зато је гардероба “маде ин Цхина” увелико доступна.
Не, не жале се на своју државу први. Али кад ја почнем да причам о висини пореза и трошковима живота, они се отварају и сви су незадовољни. Грцају у дуговима и не могу да мрдну нигде од својих хипотека и силних кредитних картица, које троше на непотребне ствари не би ли себи у животу баш нешто лепо приуштили. Да, и овде сам чула маме које немају довољно пара да плате зубаре својој деци. А јасно је и зашто. За четири каријеса мом четворогодишњем детету дали су ми предрачун од 3.200 долара… И тако, то није забавно. Стандард је само велика кућа и кола – и то на кредит. За све остало зврље празни џепови.
Лекари… Специјалисту видети – равно је могућности да земљу погоди неки астероид. Кад и стигнеш до жељеног лекара, очекујеш армагедон. Чека се за све по хиљаду година. Канађани који имају пуно пара за ЦТ и магнетну резонанцу иду у САД јер се овде чека и по две године на ред. Пломба за одрасле у просеку стаје 700 долара, имплант између 5 и 15.000. Просечна годишња плата за Канађане је око 50.000 долара. Порез за кућу је око 4.000 долара годишње. Од тих 50 – порез буде око 13.000, а од 37.000 долара годишње, не можеш ни да једеш приганице током целе године…
Досадни бројеви, али сам морала да поменем. Месечно за хипотеку и лизинг за кола – пуно, обданиште 1.200 долара МЕСЕЧНО, ко то све може да плати, стварно је цар. Најнормалнији живот да се отпутује негде и живи без кредитних картица, коштао би између 150 и 200.000 долара годишње. Ахахахах, али стварно је тако.
Пуно је несрећних. Хоће кући. Не иде се онима којима је свеједно да ли су живи или мртви, ко им децу и како васпитава и онима који нису имали текућу воду у кући. Ух, а грталице и јелени. То ништа није измишљена прича, канадска клима је заиста паклена. А грталица кад ујутру нанесе снег на паркинг… Напољу минус 40… Копај, Мишко, разваљуј.
Кафане безличне, улице пусте. У главном граду Канаде, у ком живим, летњи програм на неком измишљеном тргу већ седам година попуњава један те исти акробата. Његово суморно бордо-црно одело, прашњави шешир и анорексична девојка “из публике”. Њих кад видим, 7 дана не могу да спавам. Добијем анксиозни напад, трипујем да сам у Дану мрмота. Зато сам престала да пушим. Отворим ујутру гаражу кад запалим, а оно стално иста слика. Свако јутро “добро јутро, кампери.. гоод морнинг цамперс”. Волела бих бар да се појави Бил Мареј, али њега нема. Слика је неподношљива.
Једног таквог јутра ошишала сам пола метра плаве косе на кеца. Машиница драгог мужа обријала је моју главу. Ово је само мали сегмент онога што ме враћа назад. Ах, да, слобода да дишеш и мислиш је неприкосновена на Балкану. Волим га свим срцем. Ето ме, моја бедо и јаде, стижем назад у Србију, да опет будем слободна и жива.
Омиљени човек мог живота је говорио: “Мако, свугде ти је исто, носиш себе са собом, али је, запамти, ипак најбоље међу својима!”.
