Прочитај ми чланакЈа сам Вук Аџић, иако ми у личној карти пише да се зовем Милена и да сам женског пола. Знате, није било лако готово цео живот борити се са тим сазнањем да си заробљен у погрешном телу.
„Захвалан сам Митрополији црногорско- приморској и митрополиту Амфилохију што су ми омогућили да се крстим као мушкарац под именом Вук. Тиме су показали да имају велико срце и да Црква не прави разлику међу својим верницима. Црква је увек била моје уточиште и сигурна лука.“
То на почетку разговора за „Ало!“ каже Вук Аџић (19), први трансмушкарац крштен у православној цркви, који још није комплетирао период транзиције, односно преласка из женског у мушки пол.
Вук је крштен у недељу у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, а на крштење је дошао у црногорској ношњи. За кума је изабрао свог пријатеља из детињства Растка.
– Остајем при томе да не износим детаље о самом чину крштења, то је ипак интимна ствар. Био сам и срећан, и тужан. Тужан јер ми је тог дана фалила мајка. Волео бих да је дошла на крштење. Због тога сам и пустио сузу, као и мој најбољи пријатељ Растко, јер је знао колико ми је тешко. Али тако је како је. Ја своју породицу, без обзира на све, волим и ценим и моје руке су за њих раширене. Како је за мене то болна тема, стравио бих тачку на ту причу – каже Вук.
Вера му је, истиче, помогла да преброди најтеже животне ситуације, а било их је, како наводи, и превише за његових 19 година.
– Ја сам Вук Аџић, иако ми у личној карти пише да се зовем Милена и да сам женског пола. Знате, није било лако готово цео живот борити се са тим сазнањем да си заробљен у погрешном телу. Касније, јавно признање ко сам заправо, односно да сам мушкарац заробљен у телу жене, с једне стране ми је донело велико олакшање, а са друге низ непријатних ситуација, осуда, чак и физичких напада – каже Вук.
На све што му се у животу дешавало данас гледа као на животне лекције.
– Признајем, било је тренутака када сам помишљао да одустанем од себе, односно од живота. Знајући да је по Библији највећи грех одузети себи живот, али и да бог не даје никоме ништа теже од онога што може поднети, одлучио сам да се борим и самим собом, и са другима. Засад ми иде. И моја порука свим људима, не само припадицма ЛГБТ заједнице, јесте да не одустају. Понекад није лако, али све прођ и за све постоји решење – додаје он.
Вук је родом из Колашина. Након насиља које је претрпео, напустио је породичну кућу и сада живи у ЛГБТ склоништу у Подгорици, које води Форум „Прогрес“ уз финансијску подршку црногорског Министарства за људска права.
– Осим мог пријатеља Растка и сестре од стрица Ање, људи из Форума „Прогрес“, пре свих Бојана Јокић, моја су велика подршка. Заправо, они су сада моја породица – каже Вук.
Хаљину сам носио само на матури
– Ја се, иначе, никада у животу, од када знам за себе, нисам осећао као женско. Увек сам носио панталоне и кошуље. Једном сам обукао сукњу, и то за матуру, тада сам се и нашминкао и нико ме ње препознао. Следећи пут сам се нашминкао и ставио вештачке нокте за једну свадбу, ни тада ме нико није препознао. То је све за мене било неприродно, а очигледн и за друге. Једноставно, то нисам би ја, али то је све било због притиска околине, неки мој покушај наводног самоизлечења. Али човек не може побећи од онога што јесте – истиче Вук.
Пре годину и по, Вук је ушао у процес транзиције, односно промене пола, узимањем хормонске терапије у Подгорици.
– Остаје да се обави хирушка промена пола и верујем да ће се процес окончати крајем следеће године. Не могу да дочекам. Желим и да ми коначно у документима стоји име у складу са мојим идентитетом. Чим процес промене пола буде комплетно завршен, јер законски другачије није могуће, променићу и податке у личној карти. Тада ће писати мушки пол и име Вук – закључује он.
