Прочитај ми чланак
Први пут, Ружа открива тешку и болну животну причу, коју је чувала у сећањима више од седамдесет година. Свеж јој је сваки детаљ, од првог сусрета са Дражом на Равној гори у мају 1941. године, њиховог растанка 1944, рањавања, тифуса, логора, до политичког прогона и живота далеко од породице и Србије.
Ружа данас има 90. година, живи као избеглица у њемачком граду Билефелду. Слепа је и готово непокретна. Сећа се Ружа Јовановић, некада Папић, како је њен командант Чича Дража Михаиловић, богобојажљиво стајао пред крстом у цркви у селу Ба. Често се тако молио Богу за своје војнике…
Седамдесет година касније, у цркви Преображења, недалеко од њеног стана у Билефелду, из инвалидских колица, Ружа дрхтавом руком зарива упаљену воштаницу – за покој душе ђенерала.
– Постио је Чича сваки пост. И причешћивао се редовно. На Равној гори се постило и усред мрса.
Лето 1941. Спрема се слава команде, Свети Илија. Вече пред црвено слово, Чича сам меси славски колач. Не да никоме да приђе. Спустио наочаре на врх носа и уваљао руке у брашно.
Ујутру, софра постављена као у свакој домаћинској кући. Дошли и гости из околних села и виђенији српски четници и официри. Калабић и Рачић воде реч. Дража у челу.
– Ево, да видите сви да сам још жив и да нису тачне партизанске лагарије да сам убијен – поздравља Михаиловић госте, као на улазу у своју кућу.
Једино тада, када су славе, било је на столу свињског и јагњећег меса, белог мрса, пите. Донесу сељаци и ракије, вина…
– Још осећам укус Чичиног колача. Истина, није био ништа посебно. Али какав је такав је, његов је.
И у тешким ратним данима, равногорци су плаћали сељацима за намирнице. Многи из околних села доносили су и сами помоћ војсци. Храну су спремали војници, жене су биле поштеђене кухиње.
– Јели смо сурутку или цицвару свако јутро за доручак, а неку супу од кромпира за ручак. И тако данима. Дража је увек питао има ли за све војнике. Ако му одговоре “па има”, узвраћао је: “Значи да нема, јер не би било ‘па’”…
Увече, логорске ватре. Чича је волео да седи са војницима. Више је слушао.
– Љутио се Чича кад пред нама девојкама војници оплету по масним вицевима. Био неки Вујовић, засмејавао нас. Кад претера, Дража подвикне: “Бремзуј!” (закочи)….
Спавали су у колибама које су пре рата сељаци подигли на Равној гори јер су на њеним пропланцима чували краве и овце.
– Волео је Дража дуго ноћу да седи сам испред своје колибе. Нисмо смели тад да му прилазимо, ако баш не мора… Кад је вашар, играли смо коло. Чичу нисмо могли да натерамо да се ухвати…
Ружа је као курир носила поруке у Београд, ризиковала живот скоро сваки дан. Најбезбедније се осећала када се врати на Равну гору.
– Забранио ми је чича и да се фотографишем јер сам једина пролазила и на другу, непријатељску страну. Строго је наређивао војницима да ме зову лажним именом Радмила Николић, а не Ружа Папић.
Спремао је Дража војнике свакодневно за борбе. Учио их герилском ратовању у мањим групама. Почели су окршаји између четника и партизана у околним селима, све до Ваљева.
Већ у тим првим месецима рата, и необразовани сељаци су осећали разлику између партизана и четника.
– Чича нас је учио да верујемо у монархију, да поштујемо нашег краља Петра. Да верујемо у Бога. Комунисти су били другачији. Сањарили о совјетској револуцији….
У рану јесен 1941. после окршаја између комшија са кокардом и петокраком, спремао се први сусрет генерала Михаиловића и врховног команданта партизана Јосипа Броза Тита. Циљ је био да се избегну међусобне битке две војске, и да се заједнички удари на Немце.
Састанак се тајновито уговарао и заказан је за 19. септембар у кући војводе Мишића. На истом месту гдје се и Ружи први пут сударио поглед са Чичиним.
– Морала сам да сиђем до Мионице. Интересовало ме је ко је Тито и како изгледа. Чекала сам са групом официра. Одатле је Броз требало само са двојицом војника да крене на место састанка.
Партизанска војна кола су се зауставила.
– Тито је изашао. Био је црн, висок и погрбљен. Касније, кад сам га после рата видела на сликама, онако плавог са пуначким лицем, није ми личио на тог Тита који је дошао у Мионицу. И дан-данас верујем да партизани на историјски састанак у Струганик нису послали свог правог вођу – прича Ружа.
Чича је Броза чекао са Драгишом Васићем и мајором Александром Мишићем, старијим сином војводе Живојина Мишића. Причали су два сата.
– Видели смо партизане како озбиљни напуштају Мионицу. Дража није пуно говорио о том разговору. Туче са партизанским јединицама су настављене.
Снегови су почели да се топе, рано пројлеће 1942.
– Чула сам да су Немци кренули у лов на Дражу. Ударали су на наше јединице свуда око Ваљева. Гинуло се.
Једне ноћи, Дража нас је изненада обавестио да мора да започне повлачење са Равне горе.
– Данима смо ишли кроз шуму. Зауставили смо се у Црној Гори, недалеко од Подгорице. Пали су нам у руке неки партизани, међу њима је била лекарка. Чича јој је понудио да настави да лечи наше војнике. Одговорила је: “Ја ћу бити комуниста и 20 метара испод земље.”
Страшни услови, животињски. После недељу дана, Чича је желео да ме поштеди. Многи наши су у црногорским стенама оставили кости. Михаиловић ме је теретњаком послао у Ваљево.
НИСМО ПОЈЕЛИ ТУ “ЧЕТНИЧКУ ГИБАНИЦУ”
Тек много година после рата Ружа је начула да постоји “четничка гибаница”:
– Никад нисам на Равној гори јела ту масну гибаницу из које је цврчао врео сир, коју су само комунисти “месили” у својим причама, филмовима и књигама. Нама је и цицвара била укусна.
ПИЛИ ИЗ ИСТЕ ЧУТУРЕ
Некада није било ни воде. Кад удари суша, па пресуше извори.
– Чича је уз себе увек имао чутурицу са водом. Ја уморна дођем пешке из Љига и донесем му важну поруку, а он каже: “Пиј из моје чутуре. Ако смо болесни, ти и ја имамо неку исту болест.” Крајем рата, и те Дражине шаљиве речи су се обистиниле, пребацује сећање Ружа на 1945. годину:
– И он и ја добили смо тифус. Болеле су ме после рата комунистичке лажи да је он из своје чутуре нагињао ракију. Никад није пио. Говорио је: “Хоћу да чувам чисту главу.”
ПЕСМЕ ПОСЛЕ БИТАКА
Скоро све четничке песме настале су на Равној гори, уз логорску ватру.
– Ратни окршаји су терали војнике да увече смишљају песме. Неко би гласно започео, а онда су се остали надовезивали тражећи риму. Једна од првих песама настала је када је погинуо официр Бојовић. Један његов војник је кроз плач залелекао: “Равна горо, је л’ ти жао, Бојовића што је пао…”
(Новости)
