Прочитај ми чланак
Фото: АФП
Ни Уједињене нације, чијем је надлежном телу Србија пре Самита о климатским променама у Паризу доставила свој план за смањење емисија штетних гасова, не препознаје Косово као државу.
Разговори на Самиту о климатским променама у Паризу више су личили на хладни рат него на научни дијалог о сузбијању глобалног загревања. Богате државе, предвођене Америком, крвиле су се с блоком држава које за њима заостају у развоју, али имају велику моћ. Сиромашни и најугроженији климатским променама молили су се да им се сукоб сила барем овог пута не олупа о главу. Неке од тих земаља, наводно, заврбоване су да постану „двоструки агенти” и у кључном тренутку разбију претпостављено јединство остатка света пред „богатима и безочнима”. Исход свега тога, сумирају резултате самита оптимисти, јесте договор који није амбициозан али је охрабрујући. Или, ако питате најзагриженије екологе, десило се исто што и увек: хрпа празних обећања иза којих не стоје правно обавезујуће гаранције да ће се споразум испунити.
И пре самита у Паризу, Србија је оптужена да је преварила планету. Саговорник британског листа „Гардијан”, анонимни извор из Европске комисије, назвао је српски предлог мера за смањење емисије гасова стаклене баште – намештаљком. Такав план, иначе, до сада је припремило 188 држава.
Србија је, наиме, обећала да ће до 2030. за 9,8 процената смањити ниво штетних гасова у поређењу с 1990. годином. Али, пре две године смо због пропасти индустрије већ емитовали 25 одсто мање гасова него пре четврт века. Испада да смо оставили себи простора да тих испарења до 2030. у атмосферу шаљемо не мање, већ 15 процената више него у овом тренутку.
Та математика није сасвим тачна, проценти се ту „збрајају као кромпири”, одговара Данијела Божанић, шеф одсека за климатске промене у Министарству пољопривреде и животне средине, један од наших представника на самиту у Паризу. Али, признаје она, истина је да ћемо до 2030. године емитовати више гасова него данас. Само, ту никакве преваре нема. Нико и не тражи, напомиње Божанићева, да државе срежу емисије у поређењу са садашњим, пошто би то практично замрзнуло националну привреду. Задатак је да се, постепеним побољшањем технологија, испушта све мање и мање гасова, при чему се њихово релативно смањење мери према очекиваном привредном развоју, којег нема без штетних „испарења” из фабрика.
Избор године према којој ће се поредити будуће емисије, слаже се наша саговорница, може утолико бити трик за „штеловање” плана, али би га, оцењује она, пре ваљало посматрати као начин да земља себи осигура наставак индустријског развоја, чија последица не мора нужно бити огромно загађење.
Друго питање које је испало спорно у обећању Србије тиче се Косова, јер су у наше референтне емисије урачунате и оне са тог подручја.
– Косово и Метохија саставни су део Србије. Ни УН, чијем смо телу доставили нашу понуду за смањење емисија, не препознаје Косово као одвојену државу. Ваљда нико не очекује да идемо против државне политике? А косовске емисије ионако нису биле велике – каже Божанићева.
Званичног података колико су оне износиле нема. Према једном незваничном извору, који напомиње да је то груб прорачун, удео гасова с Косова у укупним емисијама Србије 1990. године био је 17 одсто. Пошто намеравамо да емисије у односу на тадашњи ниво смањимо за 9,8 процената, ако будемо приморани да се одрекнемо Косова, аутоматски ћемо погодити, па чак и премашити мету без икаквих улагања у еколошке технологије – а ни једно ни друго није државни циљ. Али, чак и „Политикин” незванични извор, мада потиче из невладиног сектора те је природно упућен на контрирање држави, оцењује да је збрка око улоге Косова у плановима Србије за борбу против климатских промена само производ бизарних околности, не и наших скривених намера.
– Свакако нисмо желели да питање аутономне покрајине решавамо преко гасова стаклене баште. А зар неко заиста мисли да би нам Европска комисија дозволила да их преваримо? Србија је и из политичких разлога желела да докаже приврженост циљевима Европске уније, која се обавезала да ће своју емисију у поређењу са 1990. годином смањити за 40 процената до 2030. Зато смо и ми узели те године за референтне – наводи Божанићева.
Управо због тога што нам је маневарски простор као кандидату за чланство у ЕУ ограничен, нисмо били мета лобирања на самиту у Паризу јер су нас, каже Божанићева, посматрали као земљу која ће следити Брисел и не захтева засебан третман иза кулиса.
Извор: Политика
