Прочитај ми чланак
(zena.blic.rs, Фото: Јелена Вучетић)
Трудноћа и сазнање да ће ускоро постати мајка, требало би да буду један од најлепших тренутака у животу сваке жене. Међутим, то није случај и са Маријом Кастратовић (26) из Опова, којој су кола кренула низбрдо када је сазнала да је поново у другом стању.
Открила је да болује од карцинома на грлићу материце, остала је без посла, а отац детета које носи је напустио због болести… Сада о њој брине син Огњен (6) из првог брака.
Једва преживљавају: Марија и син Огњен
Са малим Огњеном једва преживљава, уз 7.000 динара месечно које прима на име алиментације. Сада је у седмом месецу трудноће и девојчица коју носи, на свет би требало да дође у октобру.
Сви људе хуманог срца могу да помогну несрећној породици уплатом на жиро рачун 160-5100100302805-28 у Банци Интеса, на име Марија Кастратовић.
– У трећем месецу трудноће су ми урадили биопсију и резултати су показали карцином грлића материце. Плашећи се за свој живот, јер имам мало дете коме сам потребна, хтела сам да абортирам. Али, лекари су рекли да не смеју ништа да дирају, да морам да родим и да операција може да се уради тек после порођаја – започиње своју причу за „Ало!“ Марија.
Јесте ли ишли у међувремену код лекара, какво је стање сада?
– Појавио се и оток на врату, па лекари сумњају да се болест проширила и на лимфне жлезде. Још 23. маја сам добила упут за хематолога у Клиничком центру Србије у Београду, али на преглед нисам отишла. Крвна слика ми је лоша и често ми позли, па не могу сама до Београда, а само за две карте до тамо ми треба више од 1.000 динара, а ја те паре немам. Требало је да одем и у ГАК „Народни фронт“ на ребиопсију, али због ове беспарице, све је то на чекању.
Ко прати ваше здравствено стање, имате ли неку терапију?
– Идем само код лекара опште праксе и код гинеколога у Опово. Немам терапију за карцином, али сам сад добила и бронхитис, па идем сваки дан на инхалације и пијем антибиотик. Појавиле су ми се и ранице по стомаку и леђима, а лекари кажу да је због суве коже и препоручују ми неке креме и таблете, али је то за мене прескупо.
Маријин син Огњен од јесени ће бити предшколац. Каже да једва чека да му се сестрица роди и да ће је он чувати.
Већ јој је и име смислио. „Зваће се Татјана, а ја ћу је звати Тања“, помало стидљиво говори Огњен, док се крије иза баке Љиљане.
Огњен признаје да обожава дечје песмице, да му је омиљена „Десет љутих гусара“, али да нема на чему да их слуша.
Омиљена играчка му је плишани меда, а одскора има и четири мала мачета са којима се игра и о којима брине.
Како Ваш шестогодишњи син реагује на све то, зна ли да сте болести?
– Огњен је свестан да сам болесна и, иако има само шест година, много води рачуна о мени. Чим се накашљем он је у паници, одмах трчи мени, грли ме, мази и пита јел ми требају лекови или вода. Он је баш разумно дете, зна у каквој смо ситуацији и нема велике прохтеве.
Деси се да одемо у продавницу и да немам пара ни крем бананицу да му купим, али он то разуме и онда каже: „Нема везе, купићемо други дан“. Сада каже чека да сретне оца детета које носим и да му каже: „Ми те не волимо, јер ти не волиш нас“.
Јесте ли се некоме обраћали за помоћ?
– Ишла сам у општину, али су ме тамо упутили у Центар за социјални рад у Опову. А, тамо ми је директорка Гордана Николић Несторов саопштила да немам право на социјалну помоћ, јер би у случају да то добијем морали да ми узму алиментацију. Рекла ми је и: „Знам да је нехумано, али једино што можемо да урадимо то је да бебу, кад се роди, дамо у хранитељску породицу док се ти не снађеш”. Ни на једнократну помоћ нисам имала право.
Немоћна мајка, а рачуни се гомилају…
Како сте реаговали на то?
– Рекла сам хвала, ја не мислим да тако треба. Питам се како имају паре да дају хранитељима, а не могу да помогну мајци детета. Плашила сам се да стварно не дође до тога да ми узму дете, због тешких услова. Струја нам је била искључена због дуга од 300.000 динара, пара за дрва немамо, страховала сам шта ако стварно тако дочекамо зиму. Како би беба живела у хладној кући. На срећу укључили су нам струју и обећали да ће нам дуг смањити за 40 одсто, ако остатак уплатимо у кешу. То би требало да видимо средином месеца.
Ја нисам паразит и не желим да ме било ко издржава. Помоћ ми је потребна, само док се не излечим, пошто због болести и трудноће сада нисам у стању да радим. Ово су моја деца, па макар и по цену да радим два-три посла нећу их дати. Знам да ћу се опоравити и да ћу моћи сама да бринем о њима. Радим од своје 15. године и навикла сам, а лекари су рекли да ће опоравак после операције са све хемиотерапијом трајати око шест месеци. Тада ћу опет стати на своје ноге.
Је л имате некога да Вам помогне?
– Мајка је дијабетичар и прима инсулин четири пута дневно, а уз то има и епилепсију. Она прима 7.000 динара социјалне помоћи, а тата је пре две године остао без посла. Предузеће је отишло у стечај, а 70.000 динара на име девет плата никад није добио. Примања нема, а у међувремену се и он разболео. Сад је већ трећи пут у болници у Ковину, покушао је и да се убије, попио је две кутије таблета.
Међутим, све то није било довољно да добије инвалидску пензију. За редовну пензију му фали три године стажа, а за старосну пет. А, мој брат нема српско држављанство, иако је рођен и одрастао у Београду, па зато нико неће да га запосли. Муке с документима су настале, зато што је наш отац родом из Црне Горе. Брат је још у новембру предао захтев за држављанство, али до данас ништа није добио.
Како онда преживљавате?
– Кад легне алиментација, седнемо и распоредимо оно пара што имамо, то је дневно по 200-300 динара. Купим хлеб и гледам да буде за Огњена, а ми одрасли напунимо пола желуца. Понекад нам и комшије донесу поврће и воће. А, мени ако се баш нешто приједе, узмем гриз од Огија колико да утолим жељу. Планирали смо били да подигнемо два пластеника и да се бавимо пољопривредом, ископали смо и бунар, али нас је онда ово снашло. И свињац сам направила. Раније смо садили своју башту, али ове године нисмо могли, јер смо сви болесни.
