Прочитај ми чланак
У периоду од 28. до 30.11.2013 у Србији су као гости Иницијативе РЕЦИ НЕ ЕУ боравили представници организације ЕФСК (Европски фронт солидарности за Косово) из Чешке. Циљ посете је заједничка хуманитарна акција у оквиру које је уручена помоћ двема породицама на Косову и Метохији. Представници Иницијативе РЕЦИ НЕ ЕУ и ЕФСК су посетили и гроб Милице Ракић у Батајници где су положили цвеће, као и Централни споменик страдалим Србима на Скеланима, општина Сребреница, у Републици Српској.
У Штрпцу, на југу Косова су се срели са председником ове општине у два мандата, господином Звонком Михајловићем из Српске радикалне странке.
ЕФСК је организација која делује у неколико замаља, а ово им је већ друга посета Србији и хуманитарна акција ове године. О њиховој недавној, првој посети писали су између осталог и Геополитици у новембарском броју.
На аеродрому ”Никола Тесла” пријатеље из Чешке Јана, Давида и Вацлава дочекао је представник Иницијативе РЕЦИ НЕ ЕУ, Димитрије Марковић…
Пред полазак за Србију Давид је између осталог написао: ” Из историјског угла дужни смо Србима веома много (…).” О Косову и Метохији каже: ”То је територија са које су у суштини протерани сви Срби, а они који су тамо остали живе у веома тешким условима.” А Јан је додао: ” Србија нас је увек бранила.И увек била уз нас.То је један од народа са којима смо блиски, и увек смо то били.Свако би морао да буде свестан да тамо где су данас они, једном можемо да будемо ми.Косово је било, јесте и биће српско, а Срби наши пријатељи.”
Први дан боравка у Србији представника ЕФСК искористили смо да посетимо гроб Милице Ракић која је убијена у нападу САД и ЕУ на нашу земљу,односно НАТО-а, и положимо цвеће на њега.
Милица Ракић је рођена 9 јануара 1996 године,имала је само три године,три месеца и осам дана када је 17 априла 1999 године у 21 и 45 сати увече, у Батајници,у купатилу, седећи на ноши погођена фрагментима НАТО пројектила. Милица је постала симбол невиних жртава и србског страдања. Зато смо поред цвећа донели на њен гроб и плишаног меду.
Пошто смо запалили свеће, почех полако да им читам текст са полеђине споменика, испод слике у медаљону маленог девојчурка, и преводим: ”Мојој Мрвици.Знаш Мрво моја, кад видим твоје другаре, пустош ми у души влада, опрости ми због тога.Реци ми мрвице, како то богу понестају анђели, знам да си због тога отишла, али како кад си анђео била и овде. Реци ми анђеле мој мали где да идем, где да те тражим ?”
Изненади ме потпуна тишина.Ни једне речи, ни једног покрета иако је било хладно тог дана, потупуна тишина. Погледах у њих, стајали су оборених глава.
Сетих се речи које је Достојевски некада написао: ”Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета”.
Место на коме смо смо се налазили и поглед на насмејану трогодишњу девојчицу на слици споменика сами ми наметнуше питање: А живота? Фотографија са наше посете гробу Милици Ракић објављена је већ исти дан у неколико земаља у којима делује ЕФСК.У кратком коментару који су наши пријатељи из Чешке послали уз фотографију је између осталог стајало: ”Милица Ракић је један од симбола зверстава западних влада. И ЊУ СУ УБИЛИ”.
После кратког обиласка Београда где смо купили књигу ”Ћеле Кула” Антонија Евенгалисте за Српски културни центар у Прагу, кретосмо за Бајину Башту, где смо преноћили.
На Косово и Метохију смо кренули рано ујутру. О детаљима пута, заустављању од стране КПС већ на самом уласку у јужни део Косовске Митровице нећу писати. Застали смо само на тренутак да у јужном делу Косовске Митровице сликамо срушене споменике на православном, српском гробљу, а онда преко Приштине и Урошевца наставили пут према селу Сушиће у општини Штрпце, на крајњем југу Косова и Метохије.
Последњих неколико километара до села Сушиће, које се налази на обронцима Језерске планине, и породице Станојковић морали смо да пређемо пешке, пошто због временски услова, снега и леда на путу, нисмо успели да до тамо дођемо аутомобилом.
Породица Станојковић је најбројнија србска породица на Косову и Метохији. Чине је отац Радован и мајка Љиљана и њихово дванаесторо деце.Најмађи је Јован, рођен 4 августа 2013, па онда следе Катарина (2012), Анђелија (2009), Југ Богдан (2006), Дарко (2005), Наталија (2003), Андријана (2002), Андреј (2000), Ненад (1999) рођен у току бомбардовања НАТО, када су терористи из ОВК долазили до брежуљка изнад саме куће Станојковића, па онда Јовица (1995), Зорица (1994) и Аница (1992).
Две најстарије ћерке Аница и Зорица су се удале у недалеко село Севце, на Шар-планини, и имају већ и своју децу, Аница две ћерке а Зорица сина.
Станојковићи са преосталих десеторо деце живе у малој кући коју чине свега две просторије, и као и готово све преостале куће у селу, славе Светог Пантелију, 9 августа. Међутим, они који можда очекују сиромашну, прљаву и неуредну кућу и људе са којима може да се размени тек по нека једноставнија реченица, погрешиће.
Кућа јесте мала и сиромашна, али чиста и уредна, и топла, као и било која друга кућа у селу. Радован и Љиљана су паметни и разумни људи, и истовремено пријатељски настројени и комуникативни, тако да разговор ниједног тренутка није стајао. Иако су Станојковићи сиромашни (у оном смислу у коме се та реч уобичајено употребљава, дакле материјалном, наравно) и живе у тешким условима, дочекани смо домаћински, кафом и планинским чајем, који се кува од биљке која расте само у овим крајевима, а понуђени смо и домаћом шљивовицом. Оно што су имали, поделили су са нама.
Иако смо првобитно планирали да им из практичних разлога уручимо само финансијску помоћ, како би је они најбоље искористили за оно што им је потребно, ипак смо накнадно додали и нешто слаткиша и играчака за децу, да и њих обрадујемо.
А деца су посебна прича. Иако са понеком вири прстић из рупице на чарапицама, деца су чиста и већ на први поглед је јасно да се родитељи брину о деци и да су деца вољена. Иако и сами учествују у разговору, сви, од оних најмањих до највећих, и дају му живост, не зазирући нимало од нас, деца су истовремено изузетно пристојна. Ни једне једине непристојне речи које су иначе уобичајене у свакодневном говору па због тога често и не примећују, од њих нисмо чули.
Васпитани су у традиционалном српском духу и сви су ВРЛО ДОБРИ и ОДЛИЧНИ ЂАЦИ. У школу која је удаљена неколико километара свакодневно, и зими и лети, иду пешке. Пошто је разговор жив, разговара свако са сваким, и ја не стижем да све преводим, старија деца се сналазе покушавају да се са гостима из чешке споразумеју на руском и енглеском. Најстарији син Јовица је у Београду где је отишао да му се изда СРПСКА ЛИЧНА КАРТА.
(Неколико дана после посете породици Станојковић стигла ми је порука да су аутобус којим је путовао каменовали Албанци приликом проласка кроз Бујановац.)
У Штрпцу смо се срели са господином Звонком Михајловићем из СРС-а, председником општине Штрпце у два мандата. Звонко би заправо још увек био на функцији председника општине да садашња власт из Београда предвођена Николићем, Дачићем и Вучићемиз није укинула српске институције на Косову и Метохији. Звонку је понуђено – или ће следити званичну политику Владе из Београда према Косову и Метохији, или ће бити разрешен дужности.
Између власти и части Звонко је изабрао част! Камо среће да имамо више оваквих политичара. У разговору са нама Звонко је између осталог рекао:
“Стварни циљ окупације КиМ је уствари од стране земаља НАТО пакта стварање терена за инсталирање НАТО база. КиМ морају дугорочно бити нестабилно подручје како би се оправдавало на тај начин страно војно присуство на том подручју.
Албанци, који иају вишедеценијске тежње да освоје тај простор су Американцима послужили као идеални изговор јер су им наводно угрожена нека људска права, што апсолутно не одговара истини. Изградња базе Бондстил код Урошевца је велика непознаница на све људе у свету осим за Американце. Њен примарни циљ је да се на том месту концентрише велика количина савременог наоружања како би амерички противракетни системи били што ближе руској граници, јер су ракете најспорије при узлетању.
Оно што је индикативно јесте и то да се унутар базе налазе и илегални затвори у којима се углавном приводе Срби који су потпуно обесправљени без права на адвоката и фер и поштено суђење, иако посао војске није да некоме суди и пресуђује.
Поједини Срби који су били привођени унутар базе тврде да у бази постоје и мини фабрике за прераду дроге која стиже из Авганистана, а одатле се уз помоћ албанске мафије дистрибуира широм Европе и света. Новац који мафија инкасира од ове врсте посла користи се за подмићивање службеника разноразних организација које бораве на КиМ, те су сви одреда пристрасни и проалбански оријентисани. На челу мафије налази се политичка врхушка у Приштини која је исто тако од тог прљавог новца успела да купи независност територије КиМ.
Мишљења сам да ће се овај проблем вратити као бумеранг и многим европским земљама, јер занемарују чињеници да сви муслимани у свету имају један заједнички циљ, а то је јачање ислама и његова доминација у свету”.
Из Штрпца смо се упутили на север Косова, у село Лозиште код Бањске, општина Лепосавић, где смо малом Младену Ђурићу уручили помоћ у виду намирница, али наравно, нашло се места и за слаткише и играчке. Овом приликом се захваљујемо породици Илић на гостопримству, суседима малог Младена, који се и сами брину о њему.
Нажалост, већ је било касно, тако да смо морали да одустанемо од посете недалеком манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, који је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен.
Наша браћа из Чешке испред споменика Григорију Степановичу Шчербини (рус. Григорий Степанович Щербин) на тргу Шумадија, руском дипломати и конзул у Косовској Митровици, убијеном 1903. од стране Албанаца.
“Ја сам прва жртва у новој српској историји за ослобођење Старе Србије”, последње су речи конзула Шчербине. Оно што не смемо заборавити јесте да је по доласку Шчербине по први пут у митровачкој основној школи прослављена школска слава на Св. Саву.
На споменику се налази и табла са речима нашег историчара Владимира Ћоровића: “Кап братске руске крви канула је у потоке српске крви, који столећима Косовом теку”.
Последњи дан боравка у Србији искористили смо за одлазак на Скелане у Републици Српској, где смо положили цвеће на спомен обележје српским жртвама у отаџбинском рату од 1992-1995 на подручју општине Скелани. У питању су жртве јединица под командом Насера Орића, који су у походе кретали из Сребренице, тада “Заштићене зоне УН” која је требало да буде демилитаризована. Коначни списак жртава садржи 3.262 имена, од којих је 880 страдалих из редова војске и полиције, док су 2.382 жртве били цивили.
(Фејсбукрепортер, Биљана Диковић, Димитрије Марковић)
