Прочитај ми чланак

ХОРОР ИСПОВЕСТ Српкињу лекари присилили на абортус!Једва затруднела,плод био здрав

0

Месец дана након што сам објавила причу о тортури коју сам доживела на порођају у београдском породилишту „Драгиша Мишовић“, много жена ми се јавило са сличним болним искуствима. Неке од њих су скупиле и снагу да своје приче поделе јавно у групама подршке жртвама акушерског насиља, а једна од њих ми је признала да је управо подстакнута мојим случајем одлучила да више не жели да ћути.

Она је из Тополе, има 28 година и у децембру прошле године извршена јој је киретажа на коју је пристала након мучних притисака медицинског особља. Третирали су је, у најмању руку, нехумано, а најгори у целој причи био је епилог – биопсија је показала да је плод био здрав.

Осам месеци касније, ова жена и даље осећа трауме од онога што је преживела.

„Убија ме грижа савести. А нисам видела излаз из те ситуације. У том моменту сам се јако плашила и нисам могла ни до речи да дођем од њих. Викали су на мене, понашали се као да сам стока,“ присећа се у нашем разговору.

Потресна искуства жена у Србији које су доживеле индуковани побачај

Свој идентитет не жели да открије – да не би, како каже, доживела да јој сва врата буду затворена кад једном поново затрудни.

„Од мајке сам чула реченицу која ме је поразила. ‘Немој јавно, да ли си свесна да када следећи пут упаднеш у њихове руке да се могу светити’. То ме је уплашило заиста“, каже ми ова жена која је након свега што јој се десило у Клиничком центру Крагујевац, одлучила да овај случај не пријави надлежнима. Питам је зашто иако унапред знам одговор.

„Знам да не бих имала сведока за све оно што се десило. Сви они чувају леђа једни другима. Водила сам се и тиме да би тај процес трајао јако дуго и стално би ме враћао на оно што се десило, а ја сам сад усресређена на то да поново останем и другом стању“, признаје ми.

У месецима пре него што је први пут затруднела, ова жена и њен супруг спремали су се за вантелесну оплодњу пошто су због њеног здравственог стања лекари проценили да су шансе за природно зачеће минималне. Ипак, десило се чудо и она је остала у другом стању. Нажалост, огромна срећа и еуфорија, врло брзо су се претворили у ноћну мору.

Ово је њена прича:

„Одлучила сам да испричам своју причу јер ова борба може истрајати само ако ни једна жена никада више не ћути. Наиме, са супругом сам три године безуспешно радила на потомству. Имам инсулинску резистенцију, полицистичне јајнике и сви знамо колико је тешко остати у другом стању са том дијагнозом.

На крају смо одустали од покушавања да природно останем у другом стању и кренули смо на прегледе и припреме за вантелесну. Одабрали смо приватну клинику у Београду и јако сам била задовољна како је све напредовало.

Када је требало да одрадим последње припреме пред вантелесну, десило се чудо. Остала сам у другом стању природним путем. Та срећа коју смо доживели након тог сазнања је нешто најјаче што сам доживела од почетка свог живота. Али нажалост радост је кратко трајала.

„Ако не кренеш одмах, умрећеш“

Пошто мој доктор није био у том моменту у земљи, отишла сам у дом здравља у Тополу да ми потврде трудноћу, и на његову препоруку да отворим боловање пошто су код инсулинске прва три месеца јако ризична. Отишла сам у дом здравља, замолила да ме приме, и знајући како су сујетни правдала сам то што идем приватно код доктора у Београд тиме да ми то значи јер ће он моћи да ме породи, да је мени џабе да водим трудноћу само ту кад тај доктор из дома здравља не може да ме породи, на шта ми је он рекао ‘Да да свима вама је приватно боље, то су данашње размажене генерације’.

Урадио ми је ултразвук и рекао ми да мора вагинално да ме прегледа. Мој доктор ми је нагласио да то никако не дозволим, ја сам му рекла да ја не бих желела да ме прегледа вагинално јер по свему судећи трудноћа је била јако мала. Он ми је рекао да ми он неће отворити боловање, и да је једини услов да ме прегледа.

Пристала сам мислећи да он зна шта ради пошто ме је у то и убеђивао. Прегледао ме је и ја сам након тога почела благо да крварим. Када се преглед завршио рекао ми је да он у материци види нешто мало али да он ипак мисли да је реч о ванматеричној и дао ми хитно упут за Крагујевац. Притом ме је јако препао.

Ја која нисам знала шта ванматерична трудноћа значи, он ми је рекао да ја могу умрети да ако не одем у Крагујевац одмах, како можда нећу стићи жива до Крагујевца ако ми пукне јајовод. Ни једног момента ми није рекао да то не може да се деси одмах већ када прође неки одређени период.

Тако преплашена сам отишла за Крагујевац, тамо ме је примио доктор који је питао да ли је мени уопште урађена бета, с обзиром на то да се мале трудноће искључиво прате путем бете и да нико на ултразвуку не може видети плод у том периоду.

Урадио ми је бету која је била прилично висока, предложио ми је да останем у болници и да сутрадан поновимо бету и ако се буде дуплирала, да је то то, да је реч о нормалној трудноћи.

Наравно, као што би свака будућа мајка урадила, остала сам ту, јер ми је улио наду да је са мојим плодом све у реду. Ту ноћ сам спавала мирно, све време сам се чула са супругом, мислили смо да ће се сутрадан све решити и да ћемо поново уживати у оној срећи која нам је прекинута нестручношћу доктора.

„Нећеш да ми лежиш ту на Нову годину“

Свануо је тај фамозни 30. децембар. Пробудила сам се, чекала сам визиту. Морам да нагласим да је главна сестра на гинекологији у Крагујевцу била јако дрчна, безобразна, према мени и према женама које су лежале ту понашала се као према смећу.

Кад год би ушла у собу прво што би рекла је да се телефони угасе јер она неће да дозволи да њу будале снимају па да од њих праве монструма по друштвеним мрежама.

Дошао је ред на визиту, у визиту је досао начелник гинекологије у Клиничком центру Крагујевац. Прво што ме је питао без да ме је погледао, а камоли прегледао, било је ‘Мала, јеси доручковала?“ На мој одговор да нисам рекао је ‘спремајте је, она иде на киретажу!’

Почела сам да плачем и једва сам изустила да га питам зашто, да ли он уопште зна зашто сам овде, на шта ми је сестра грубо рекла да не драмим и не цмиздрим и претила ми је психијатром.

Покушавала сам да убедим доктора да ме бар прегледа, да види о чему се ради, где је он мени рекао ‘А шта има да те прегледам, овде је пракса кад се сумња на ванматеричну да се уради ревизија па ако је плод био у материци, онда бета пада након ревизије, а ако није, онда мора да се види где се закачио.

Покушавала сам да му објасним да ми је доктор који ме је примио синоћ рекао да је највероватније све у реду и да треба да пратим бету пар дана, а он ми је грубо одговарао ‘Ма ко ти пуни главу, бре, глупостима, који доктор, бре, ајде да ово решавамо, не можеш ту да ми лежиш за Нову годину џабе’.

„Умри онда“

Плакала сам и молила да ме прегледа, на шта ми је он одговорио ‘Доброооо ајдееее на преглед, да видим шта хоћеш да видим’.

Прегледао ме је и рекао ми ‘ОК ово може бити ванматерична и нормална трудноћа а и да је нормална, видиш да крвариш помало, па је л мислиш да ће да се роди здраво дете након крварења овог?’

Рекла сам му да врло оскудно крварим и да ипак желим се то мало боље пропрати јер не желим да идем на ревизију ако је све у реду, на шта ми је он одговорио грубо ‘Добро, умри онда’.

Од плакања нисам могла да кажем шта желим, мој супруг је упорно звао одељење на телефон да замоли доктора само да сиђе да се види са њим, да поразговара, да види у чему је проблем.

Док сам лежала на столу, чула сам ону главну сестру како говори доктору ‘Докторе, овај њен муж нон-стоп зове, не знам више шта хоће’, на шта јој је он одговарао ‘ма шта ја имам са њим’. Онда је она дигла слушалицу, спустила је поред телефона и прокоментарисала ‘Сад више нећеш звати’.

„Нећу да је пипнем, нек умре“

У тим тренуцима ја и даље покушавам да се опирем и говорим им упорно да не желим на ревизију док ме не испрате мало боље, на шта ме он убеђује да чим има крви, плод не ваља и да ћу кад тад побацити. Јако дрско, морам да нагласим. Упркос томе му ја и даље говорим да не желим ревизију док се не уверим да трудноћа није у реду.

У једном моменту он устаје са столице и јако дрско и повишеним тоном говори ‘Ма нећу да је пипнем, нек умре, водите је у собу нека ради шта хоће’. Она ме јако грубо одводи до собе и успут ми држи предавање да сам неваспитана и безобразна, да размислим добро док је доктор ту још једном и ако се предомислим да јој се јавим.

Улазим у собу, лежем у кревет и паралишем се од стаха. Видим да на њих не могу рачунати да они само желе ревизију, а никако ми не дају одговор шта то није у реду, па мора да буде тако.

У тим моментима муж ме моли да потпишем и изађем на своју одговорност, а ја се плашим тога и размишљам да ће ми се десити несто лоше, па ћу сама бити крива јер су ми упорно говорили да ме то чека ако не не допустим да ме ‘очисте’.

У том хаосу одлучујем да урадим ревизију јер и даље верујм да боље знају од мене. Одлазим код сестре и говорим јој да пристајем. Она ме одводи у ординацију, а доктор ми са подсмехом говори ‘Ааа, ипак си дошла’. Све време се гушим у сузама и кривим себе да убијам своје дете. Успавали су ме и све се завршило.

„Имаћеш деце, не брини“

Пробудила сам се у соби, та главна сестра стоји испред мене и говори ми ‘Ето, није било страшно. Погледај се, имаш 27 година и остала си природно трудна. Што значи да можеш да имаш децу. Ја имам 45 па немам децу па шта? Није дао Бог и је л треба да кукам сад због тога? Имаћеш деце не брини’.

Ја све време плачем јер се осећам у том моменту као нешто најјадније на свету, на шта ми она говори да ће звати психијатра јер сам постала неурачунљива, плачем а ништа ме не боли.

Да скратим – изашла сам из болнице исти дан на свој захтев и то што је очисшћено је послато на анализу. Резултат је стигао након месец дана. Уредна трудноћа трећа недеља. Плод је био у реду. Још увек психички нисам излечена, сањам то дете, поготово сада када се ближи дан кад би ми био термин.

Никад у животу се нисам сусрела са таквим нељудима. Све време вика, претње, дрско понашање према свим женама које су ту лежале, а неке су лежале јер су им киретаже почињене на живо, па кад су вриштале од болова биле су вређане. Друге су лежале јер су због неадекватне бриге добиле сепсу. Поново сам се подсетила свега, док ово пишем, тресем се, плашим се наредне трудноће, плашим се да ће поново бити тако. На реч гинеколог добијам напад страха. Крагујевац је легло олоша који раде са трудницама и породиљама, част изузецима.“

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!