(православнајапородица.срб – Лен Перушко)

Пошто је тема хомосексуалности изузетно савремена и важна, овде доносимо свеобухватан текст стручњака на ту тему. Хомосексуалност је, због своје природе, била забрањивана у већини друштава као штетна и по појединца и по заједницу.

Међутим, како се приближавамо крају времена, све оно што је одлика неприајтеља Божјег све више узима маха и све је више жртава и овог озбиљног психичког поремећаја. Сигурно да то све указује на најдубљу кризу породице у којој односи ни из далека нису онакви какви би требало да буду па млади људи у кризи посежу за дрогом, алкохолом или сексуално-поремећеним понашањем. 

Међутим улога мас медија и пропаганде која се спроводи ни мало није занемарљива а може се рећи и да је у неким случајевима и претежна.

Текст указује на суштину проблема, за разлику од пропаганде хомосексуалности коју намећу мас медији, који, као и продавци дроге, паклене муке које их чекају – корисницима представљају као рај док се не ухвате у њихове паклене мреже. После тога, наравно, о њима нико не брине већ се разбијене породице како знају и умеју боре са паклом у који им се претворио живот.

„И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости“ (2. Кор. 11, 14).

Текст се препоручује и родитељима, који треба да знају шта стоји иза поремећаја хомосексуалности, као и то да се он може успешно лечити.

Уредништво се ограђује од учења Католичке цркве са краја текста.

“Највеће колективно изљечење“ у повијести човјечанства

Вековима је хомосексуалност у нормалним друштвима сматрана поремећајем. Али године 1973. хомосексуалност је уклоњена са листе менталних обољења у САД – у, а тај примјер слиједиле су и земље западне Еуропе. Преко ноћи хомосексуалци су постали ‘нормални’. Хомосексуални активисти позивају се на ту одлуку америчких психијатара. Може ли једна политичка одлука учити некога здравим?

Познато је да је у науци аргумент већине најслабији аргумент. Тим више што је Америчко удружење психијатара ту одлуку донијело не само под притиском, већ и са једва натполовичном већином! А како је уопште дошло до тог ‘највећег колективног оздрављења’ у историји човјечанства?

Да бисмо одговорили на то питање, потребно је отићи у вријеме Првог свјетског рата. Комунисти су тада повјеровали да је дошао њихов тренутак, диљем Еуропе позвали су раднике на устанак. Од Русије до Немачке подигнута је револуција која је неславно завршила; радници Запада, тај митски пролетаријат одбио је одиграти улогу коју му је Маркс намијенио.

И не само да су одбили одиграти ту улогу, већ су тољагама умлатили и устријелили Росу Луксембург и марксистичке устанике у Баварској и срушили након само неколико мјесеци комунистички режим Бéле Куна у Будимпешти. Чак и у Русији гдје су бољшевици насиљем и преваром дошли на власт, руски се народ није обратио на комунизам, него их је мрзио. Ништа од онога што су марксисти предвидјели, није се остварило. Њихов тренутак је дошао и прошао, а они су испали будале.

Рушење темеља друштва
Како су марксисти реагирали? Већина се разочарала, неки су се, попут Мусолинија, окренули националистичким идејама, а они који су остали вјерни Марксу као главног кривца за неуспјех означили су хришћанство и традицију. Док год се из душе западног човјека не искоријене традиционалне вриједности и кхришћанство, тај имунитетни системЗапада, револуција ће бити немогућа. Радници су ‘издали’ револуцију, па су нови војници револуције пронађени међу хомосексуалцима, лезбијкама, феминистицама…

Ђорђ Лукач, бивши агент Бéле Куна, након пропасти револуције побјегао је из Мађарске. Он је своје идеје с правом назвао ‘демонскима’. Промицао је разврат међу женама и дјецом који је имао за циљ рушење обитељи као темеља западног друштва. Неомарксисти су се одлучили за промјену стратегије: умјесто да прво освоје власт, а онда намећу културу, требају прво промијенити културу, а онда ће им власти сама доћи у руке.

Лукач и други неомарксисти основали су 1923. на Франкфуртском универзитету ‘Институт за друштвена истраживања’, који ће касније постати познат као Франкфуртска школа. Десетак година касније, бјежећи пред нацистима, спакирали су своју идеологију и дошли у Америку. У педесетим и шездесетим годинама провели су тзв. културну револуцију – преузели готово цијелу индустрију забаве, медије, школе, факултете. Етикетирање, проглашавање противника фашистима и ментално поремећенима био је начин на који су дјеловали. Сваку осуду њиховог дјеловања и изношење другачијих ставова назвали су ‘говор мржње’ иако је мржња била оно што је исијавало из њихових књига, памфлета и цјелокупног дјеловања: мржња према обитељи, вјери, моралу, традицији…

Наука у служби прикривања сексуалних изопачења
У исто вријеме дјеловао је Алфред Ц. Кинси, омиљени идеолог хомосексуалних активиста. Скривајући се иза фасаде научника, заговарао је прихваћање хомосексуалности, али и некрофилије, педофилије, зоофилије…

Разлози за то били су особне природе, будући да је Кинси боловао од читавог низа сексуалних поремећаја и настраности, од хомосексуалности и педофилије до садо-мазохизма. Кинси 1947. оснива ‘Институт за истраживање сексуалности’ одакле ће кренути и позната сексуална револуција из шездесетих. Умјесто да се бави научним истраживањима, иза зидова тог института одвијале су се најгоре сексуалне перверзије, оргије са сурадницима и њиховим женама, студентима… а све уз камере.

За покретање сексуалне револуције било је потребно више од удовољавања болесним сексуалним фантазијама у тајности института, и Кинси је то знао. Стога је написао двије књиге и у јавности увијек наступао као неутрални знанственик. Његова стратегија била је у томе да сексуалне девијација проглашава честим, а по његовој логици кад се нешто догађа често, онда је то и нормално. До данас се потеже његова тврдња да хомосексуалци чине око 10 % популације.

Но, мало је познато да је Кинси своје истраживање провео углавном на затвореницима и то сексуалним пријеступницима, међу којима је као што и сам признаје било неколико стотина мушких проститутки. Глумећи неутралног знанственика Кинси је грчевито прикупљао податке који би му помогли у прикривању властитих сексуалних изопачености. Тако господина X (Кинси га тако назива да му прикрије идентитет) који је према властитом признању имао сексуалне односе са стотинама младића и дјевојака предадолесцентне доби описује не као сексуалног монструма већ:

,,Тих и миран шездесетогодишњак љубазне и благе нарави – уопште једно дивно и ненаметљиво чељаде.”

О педофилији Кинси даље пише:

,,Тешко је схватити зашто би се дијете, осим ако није културално условљено, узнемирило што му нетко додирује гениталије, када види гениталије код других или када доживи неки још специфичнији сексуални контакт. ”

Кинсиев институт и Франкфуртска школа провели су широку револуцију и утјецали на милијуне младих људи Запада, преко Холивуда, медија, факултета, школа, књига… у шездесетима се револуција ширила као зараза.

Већ је 1968. под утјецајем Кинсија хомосексуалност у ДСМ–у (Дијагностички и статистички приручник менталних поремећаја) избрисана са листе социопатских поремећаја. Године 1973., под пријетњама и застрашивањем хомосексуалних активиста и других лобија, а на приједлог др. Роберта Л. Спицера (о овом угледном научнику и лекару, те о његовим тешким предомишљањима, бити ће још ријечи у даљњем тексту) хомосексуалност је политичком одлуком избрисана с листе поремећаја.

Др. Чарлс Сокаридес је аутор бројних књига и добитник награде Distinguished Professor Award(Награда за истакнутог професора), коју му је додијелило удружење британских психолога и психоаналитичара (АПП). Ево како он описује начин на који је америчко удружење психијатара промијенила хомосексуалност од патолошког стања у ‘животни стил’:

,,Хомосексуални активисти нису тада нападали свећенике. Нападали су чланове свјетовног ‘свећенства’, заједницу психијатара, и неутрализирали је радикалним редефинирањем саме хомосексуалности. Године 1972. и 1973. успјели су придобити водеће људе у Америчком удружењу психијатара па су низом потеза и изравних обмана преко ноћи ‘излијечили’ хомосексуалце – судским налогом. Успјели су то удружење придобити да изјави како однос с истим сполом није поремећај, него само ‘стање’ – једнако неутрално као и љеворукост. Ми који се нисмо сугласили са том новом политичком дефиницијом убрзо смо ушуткани на властитим стручним састанцима. На свеучилиштима су укинута наша предавања, а знанствени часописи одбијали су нам објављивати знанствене радове.”8

 

‘Поплава’ хомосексуалаца у медијима
Шездесетих и седамдесетих су студенти Франкфуртске школе и Кинсиевог института (два најпознатија Кинсијева студента су Хју Хафнер, оснивач Плејбоја, и Хари Хеј, оснивач хомосексуалног покрета) заузимали своје позиције у друштву и врата медија и факултета за хомосексуалне активисте помало су се отварала.

Данас хомосексуалци ‘преплављују’ медије, те настоје релативизирати своју болест и свести све под варијанту нормалнога. Још од седамдесетих година популаризирају се разне серије и филмови гдје постоје ликови хомосексуалци, који су осмишљени као занимљиви и позитивни ликови, што је у супротности са реалним животом. Др. Сокаридес имао је прилике упознати сву трагедију хомосексуалности на примјеру властитог сина. Па ипак, управо је др. Сокаридес уз др. Ану Фројд имао највеће успјехе у лијечењу. Четрдесет година је лијечио хомосексуалце, те извештава о 3/4 успјешних лијечења. О популаризирању хомосексуалности у медијима од седамдесетих на овамо, он пише:

,,Телевизијски и филмски редатељи почели су снимати филмове и серије које пропагирају хомосексуалност као легитиман начин живота. Један одбор за праћење хомосексуалности наредио је Холивуду што смије, а што не смије снимати у вези хомосексуалности. Велике издавачке куће одбиле су објављивати књиге које су биле противне хомосексуалној револуцији. Хомосексуалци и лезбијке утјецали су на сексуални одгој у америчким школама, а хомосексуални активисти су заузели водећа мјеста на америчким факултетима. Законодавна тијела савезних држава поништила су законе против содомије.”9

Последњим година свједоци смо агресивне кампање у свим медијима који слијепо слиједиле обрасце рада Холивуда и МТВ-а. У емисијама као што су ‘Ин магазин’, ‘Ред Карпет’, ‘Биг Брадер’, ‘Фарма’… непрестано се пропагира болесно и изопачено понашање. Особе којима је потребна стручна помоћ често су ‘звијезде’ или чак водитељи тих емисија. Такви садржаји се емитирају у поподневним и раним вечерњим терминима. Што рећи својој дјеци кад на телевизији виде два мушкарца како се љубе?!

,,Хомосексуалност све више постаје ствар помодности, јер се она поставља као критериј и пут у модерност. Свједоци смо хомосексуализације нашег друштва. Али хомосексуалност није начин живота, већ несналажење у њему.”10

Треба само погледати модне писте. Посљедњих година пропагирају се мршаве дјевојке без груди које сличе на дјечачиће, те љепушкасти, његовани и феминизирани манекени. Тренд метросексуалаца није потребно изричито ни наглашавати. Модна и фармацеутска индустрије пуне су хомосексуалца. Стога не треба чудити што многи имају нејасне представе о овој болести и што је све више људи збуњено и заведено пропагандом и стереотипима из медија.

Неки од најмонструознијх масовних убојица били су хомосексуалци (А. Кунанан, Ј. Дахмер, Ј.В. Гацy…), али о њима никад нећете наћи ништа у медијима, јер се не уклапају у лажну слику доброћудних и веселих ‘гејева’ какву нам намећу медији, у низу фиктивних ликова из филмова и серија, које у правилу глуме хетеросексуалци. Зато данас многи људи као хипнотизирани понављају да хомосексуалност није болест него ‘стање’. Бивши хомосексуални активист и излијечени хомосексуалац, Мајкл Глејс медије види као једног од главних узрочника хомосексуалности:

ј,,Хомосексуализам је узео готово 16 година мог живота и испунио мој живот лажима уз помоћ масовних медија који циљају на дјецу и покушавају их увјерити у то да је хомосексуализам нормалан облик понашања. ”11

Не може се сваког хомосексуалца излијечити нити се сваког хетеросексуалца може учинити хомосексуалцем. Но наш познати психијатар др. Владимир Груден потврђује важну улогу медија:

,,Хомосексуалност чучи у многим људима, а посебно ће се развити ако се на различите начине рекламира.”

А рабин Росенберг из удружења лијечених хомосексуалаца и лезбијки ‘Јонах’ закључује:

,,Многи бивши хомосексуалци кажу да је најдубљи разлог за њихову депресију био велики притисак којему су били изложени како би своје осјећаје сматрали урођеним и непромјењивим.”

Хомосексуалци према истраживањима знатно склонији педофилији од хетеросексуалаца. Медији намјерно игнорирају чињеницу да 97% тих педофилских скандала датира из времена 1960.- 1985. када је католичка хијерархија у САД и другдје на Западу прешутно дозволила ређење хомосексуалаца и да је више од 80% жртава свећеника – педофила дјечаци. Већ почетком осамдесетих Црква је поновно увела забрану ређења хомосексуалаца, што је уродило плодом. Само 3 посто случаја педофилије у Католичкој Цркви у САД-у догодило се након 1990. и ни један у раздобљу 2000. – 2004.16

Видимо да је могуће проблем донекле ријешити бољим надзором хомосексуалаца, али је ли могуће њихово потпуно изљечење и успјешна ресоцијализација?

Лијечење хомосексуалаца
Споменути др. Роберт Спитзер, професор психијатрије на Свеучилишту Колумбиа је знанственик који је потакнуо Америчко удружење психијатара 1973. на уклањање хомосексуалности као менталног поремећаја из ДСМ. Др. Спитзер је с временом под теретом знанствених чињеница промијенио став. Године је 2001. и 2003. објавио своју анализу изљечења хомосексуалаца, и на темељу 200 случајева излијечених хомосексуалаца и лезбијки, те затражио враћање хомосексуалности на листу болести. О пријетњама његовој обитељи, које су тада услиједиле, нерадо је говорио.17

Др. Спитзер није једини који је промијенио мишљење. Познати психолог Ричард Коен је излијечени хомосексуалац, а данас сам успјешно лијечи хомосексуалце. хомоТалијанског глазбеника Ђузепеа Повиу је излијечио клинички психолог Јозеф Николоси, а након тога и двојицу Повијиних пријатеља. Повиа је своједобно изјавио: ,,Људи нису хомосексуалци, они постају хомосексуалци овисно о томе с ким се друже”.18

Оснивачица лезбијског часописа Венус (1995) и лезбијска активистица, Чарлин Котран је 2006. јавно обзнанила да је напустила хомосексуални начин живота.

Занимљиво је и изљечење водећег хомосексуалног активиста, оснивача магазина Јанг Геј Америка (YГА). То је био ‘маинстреам’ магазин којег су наручивале школе, књижнице и друге јавне установе, а бавио се промовирањем хомосексуализма као начина живота. Мајкл Глатзе је прекинуо 10-годишњу везу коју је имао са другим суоснивачем тог магазина, те јавно објавио да више није хомосексуалац. Глатзе каже: ,,Исцјељивање рана узрокованих хомосексуалним понашањем није једноставно – мало је стварне подршке.

А она која постоји је осрамоћена, исмијана и ушуткана агресивном реториком масовних медија који промовирају хомосексуализам као нормалан облик понашања или учињена илегалним извртањем закона. Морао сам проћи кроз изругивање и ‘гласове’ неприхваћања од свих који су за то сазнали. Циљ хомосексуалне агенде је учинити да људи престану уопће и постављати питање напуштања хомосексуализма, без обзира на питање је ли то могуће.

Дуго времена сам негирао истину и још увијек осјећам кривњу због тога. Као вођа ‘геј’ покрета много сам пута имао прилику говорити јавности. Да имам прилику повући неке од ствари које сам говорио, учинио бих то. Сада кад знам да је хомосексуалност похота и порнографија замотано у једно, никада нећу дозволити некоме да ме увјери у супротно, без обзира на то колико фине биле њихове ријечи и колико тужна била њихова прича. Видио сам то, знам истину…

У мом искуству ‘каминг аут’ од утјецаја хомосексуалног менталног склопа је била посве ослобађајућа, најљепша и најневјеројатнија ствар коју сам икада доживио у властитом животу.”19

Ово су ријечи предсједника удруге ‘Егзодус Интернатионал’ која окупља хомосексуалце и бивше хомосексуалце, Алана Чемберса:

,,Чињеница је да постоје десеци тисућа мушкараца и жена који су као и ја надвладали хомосексуализам… ми смо живи доказ!“

Унаточ овим охрабрујућим ријечима, сама помисао на лијечење хомосексуалаца код хомосексуалних активиста изазива агресију20. Знанствене чињенице, међутим, говоре другачије од парола тих активиста. Од оних болесника који приступе терапији, око 30 – 60 % буде потпуно излијечено21.

Само задњих десетљећа у САД-у и Низоземској је излијечено више од 25.000 хомосексулаца22. Успјешно су лијечили и данас лијече хомосексуалце Г. В. Ардвег, Ч. Мевес, Р. Коен, Ј. Николоси, Ч. Вонхолдт, Л. Паyне, В. Гасер, Ана Фројд, В. Франкл, Ч. Сокаридес и многи други.

Чак и да прихватимо заблуду да је хомосексуалност неизљечива, зар зато није болест? Многе болести су неизљечиве, попут сиде или схизофреније, па никоме не пада на памет да схизофреничаре прогласи нормалним.

Утемељитељи психијатријске и психоналитичке знаности као и психологије били су по том питању једногласни. Већ је 1932. професор Шулц-Хенке написао да су различити облици хомосексуалности, укључујући и одређене карактеристике особности, које често можемо примијетити код хомосексуалаца, психолошки поремећаји. Алфред Адлер и Вилхем Стекел били су истог мишљења. Ни Фројд није имао дилеме, за њега је хомосексуалност била психички поремећај, и разрађивао је различите методе лијечења хомосексуалаца. Особито је у томе далеко отишао К. Г. Јунг који је објаснио:

,,Хомосексуални мушкарац неспобан је пронаћи мушкост дубоко у својој нутрини. Стога је покушава наћи на биолошко-сексуалној разини.“23

Виктор Франкл, отац логотерапије, називао је хомосексуалност перверзијом и болешћу24. У новије вријеме знанственици почињу признавати оно што Фројд, Јунг, Франкл и остали никад нису ни доводили у питање – хомосексуалност је болест. У посљедњих неколико година излазе знанствени радови маинстреам знанственика који доказују повезаност хомосексуалност и психопатологије, попут оних др. Ј. М. Бејлија, др. Г. Ремафедија и др. Р. Фридмана25. О радовима и студијама према којима се хомосексуалност може успјешно лијечити у нас је говорила др. Вердијана Павловић26.

Да ли се хомосексуалцем рађа или постаје?
Често се у расправама са хомосексуалним активистима чује фраза: ,,Ми се такви рађамо.” Је ли то истина? Познати аустријски психијатар Е. Рингел каже:

,,Хомосексуалност нема никакве везе са насљеђивањем, предиспозицијама или хормоналним поремећајем, она је заправо неуротски симптом, школски примјер једне сексуалне симптоматике иза које се заправо крије неки поремећај особности(личности).”27

И. Биебер иде још даље: ,,Не постоје хомосексуалци, само латентни хетеросексуалци.”хомо

А један излијечени хомосексуалац, Ц. Кук, је примијетио: ,,Наша хетеросексуалност лежи затрпана хиљадама страхова.”

Исто потврђује излијечени хомосексуалац, психолог др. Р. Коен: ”Нитко није рођен као хомосексуалац.”

Коен каже да хомосексуалност није сексуални проблем, него поремећај у развоју с обзиром на властити идентитет.

Важну улогу у развоју хомосексуалног поремећаја има однос са оцем. Очева мушкост врло је важна за развој дјетета. То потврђују и истраживања др. Сатиновера, који је деценијама истраживао хомосексуалност. Открио је да међу ортодоксним Жидовима готово немхомосексуалаца што говори против тезе да се хомосексуалци такви рађају.31

Иако су на то потрошени милијуни, до сада никоме није успјело доказати да је хомосексуалност насљедна. Сви такви покушаји су доживјели неуспјех, иако су хомосексуални лобији богато спонзорирали истраживања. Најпознатија таква истраживања, она Ле Веја из 1991. и Д. Хамера из 1998. показала су да је ‘геј ген’ заправо ‘непостојећи фантом’.

Претпоставимо да би нетко и успио доказати да се хомосексуалци таквима рађају. Што би то промијенило? Хомосексуалност би и даље остала болест. Људи се рађају и с маничном депресијом, схизофренијом, Дауновим синдромом и другим болестима.
 
Хомосексуалност – зло, а не варијанта природе
Зашто је лав са три ноге деформација, а не варијанта природе? Јер су за нормално функционирање и преживљавање потребне четири ноге. Када би се само један посто лавова рађало са три ноге, али неком техником могло једнако добро трчати и ловити као лавови са четири, онда би троноги лав био само варијанта природе.

Но, због значења које за лава имају четири ноге, троноги лав је деформација, а не варијанта јер му недостаје оно што би требао имати. Примијенимо то на хомосексуалност. Зашто је хомосексуалност деформација? Проматрање сполне структуре мушкарца и жене, те анализа њихове сврхе показује да сексуално сједињење двојице мушкараца није могуће. Што год та двојица радила остаје стерилно и не долази до стварног сједињења.

 Животиње као узор?
Још једна честа излика хомосексуалних активиста је да се хомосексуалност може наћи међу животињама и да је хомосексуалност према томе природна. Ово је мијешање појмова. Није природно све што је у природи ‘уобичајено’. Иначе би требали јести сирово месо тргајући га са животиња. Тако се, наиме, хране звијери. Али нити у природи хомосексуални однос није уобичајен, само је дефектност природе. Иначе би одавно и сама природа нестала.

У ствари, када мајмун силује другог мајмуна ту се ни не ради о хомосексуалности, већ о исказивању доминације. Исту појаву можемо уочити и код паса и неких других животиња. Очито се покушава доказати недоказиво. Човјек није животиња, те се не може позивати на животињске обрасце понашања. Др. Тошевски каже:

,,Хомосексуалци, бисексуалци и онај слој из знанствених кругова који ‘разумије’, или се индиферентно односи према овој забрињавајућој појави, налазе оправдање за ову појаву код човјека у чињеници да се ‘хомосексуалност’ среће код многих животиња. Они апсолутно нису у праву, јер оно што личи на хомосексуалност код несвјесних животиња ни по трајности ни по штетним ефектима није исто што и хомосексуалност свјесног човјека.”32

Сувремена игноранција
Низоземски лијечник др. Жерар Ј. М. ван ден Ардвег 35 година истражује хомосексуалност и остале сексуалне и неуротске поремећаје. Његовој индивидуалној терапији подвргнуло се преко 300 хомосексуалаца, углавном мушкараца, те многи други сексуални неуротичари и људи са несексуалним неуротским поремећајима. Др. Ван ден Аердвег оптужује струку, политичаре и вјерске вође за политизацију и игноранцију (незнање, глупост):

,,Наша сазнања о хомосексуалности су се у последњем веку повећала. Унаточ разликама у употреби терминологије, различити психолошки и психоаналитички правци у схваћању и терапији јединствени су у вези одређених основних значајки хомосексуалности и неких темељних узрока. О томе се мало чује јер су постојећа сазнања због тираније и политизације истјерана са свеучилишта и из медија, а његује се игноранција.

Представе већине лекара, психолога, политичара, новинара и вјерских вођа углавном се темеље на незнању и давно превладаним теоријама.

Исправно схваћање о хомосексуалности је онемогућено јер се она проматра као изолирана појава. Она спада у већу скупину поремећаја у којој су и егзибиционизам, педофилија, ауто – еротизам…”

А што је у ствари хомосексуалност и најважније како настаје тај психички поремећај?

Хомосексуализам као обољење: настанак истосполних сексуалних порива
Већ из добро документиране чињенице да имамо хомосексуалце који имају идентичне близанце (тј. браћу/сестре са идентичним генским записом) хетеросексуалце, можемо закључити да хомосексуалне склоности нису урођене. Прикази случајева често указују на чињенице везане уз околину, који објашњавају развој различитих сексуалних склоности код генетски идентичне дјеце, и подупиру закључак да је склоност истом сполу производ узајамно повезаних утјецаја из околиша.

Код особа које осјећају сексуалну склоност према истом сполу често наилазимо на једно или више од слиједећег:

• Одсутство оца, очинске фигуре или отуђење од оца у раном дјетињству, јер је отац доживљен као непријатељски расположен или незаинтересиран, насилан или алкохоличар;

• Мајка је била превише заштитнички настројена (код дјечака);

• Мајка је превише тражила помоћ и била захтјевна (код дјечака);

• Мајка је била неспремна успоставити емоционалну везу (код дјевојчица);

• Родитељи су пропустили да охрабре идентификацију дјетета са својим сполом;

• Недостатак грубље игре (дјечаци)

• Неуспјех у идентификацији са вршњацима истог спола;

• Несклоност тимским спортовима (дјечаци);

• Слаба координација око/рука и са тиме повезано задиркивање вршњака (дјечаци);

• Сексуално злостављање и силовање;

• Социјалне фобије или екстремна стидљивост;

• Губитак родитеља због смрти или развода;

• Одвојеност од родитеља током критичних фаза одрастања

Уколико се на одговарајући начин одговори на емоционалне и развојне потребе дјетета, развој склоности према истом сполу је врло мало вјеројатан.

Ако се одједном јави више горе наведених чињеница већа је вјеројатност настанка хомосексуалног поремећаја који се усваја још у раном дјетинству. У незрелој доби, развој дјетета обиљежава упијање и усвајање образаца понашања, без јаке контроле и филтара свијести који код дјетета још нису ни развијени. Завођење је врло ријетко узрок хомосексуалности, код жена тек понекад силовање.

Према др. Ричарду Фицгибонсу, главне чињенице које доводе до слабог мушког идентитета, као предувјета за развој хомосексуализма, је слаба повезаност с вршњацима – у Америци често услијед задиркивања и одбацивања због слабих спортских способности, слаба емоционална веза са оцем, те неповјерење у женску љубав – често због искуства издајства од стране мајке или пак превеликих захтјева које су мајке стављале пред синове.

Хомосексуални дјечаци су најчешће ‘меки’, препасивни, ‘драги’… ту није ријеч о урођеним особинама већ о стеченим навикама. Ако је мајка у животу дјечака имала средишњу улогу, онда он у многоме опонаша своју мајку, њезине интересе, начин говора и услијед тога се неће понашати као други дјечаци, а онда ће се лако осјећати ‘другачији од других’. Код жена лезбијки је чест емоционални одмак од мајке.

Хомосексуалност је комплекс мање сполне вриједности. Хомосексуалци имају инфантилно виђење себе, присутна је тзв. ломљива идентификација, најчешће и лоша слика оца. Себе виде као жртве што им је заједничко са другим људима с емоционалним неуротским проблемима. Због заосталост у предпубертету и мањка мушког самопоуздања не могу осјетити праву привлачност према женама.

Младић се осјећа мање вриједан у односу на своје вршњаке, склон се страствено дивити и идолизирати вршњаке, а такве су чежње у предпубертету лагано еротизиране. Због заосталости у предпубертету често је инфантилно самосажаљење – ‘јадан ја’ јер је аутодраматизирање карактеристично за егоцентрично дјете у предпубертету. Један од фаза сажаљења обиљежена је бунтом, бијесом, протестом, склоношћу освети…

За хомосексуални избор партнера вриједи правило ‘обрнутости’: код жељеног партнера се као привлачне виде оне особине за које адолесцент сматра да их не посједује. Тако већина мушких хомосексуалаца код партнера тражи ‘мушкост’.

Посљедице предпубертетске емотивне фиксације су вишеструке; нагон за самосажаљењем који се манифестира на различите начине, задржавање адолесцентних емоција, лезбо размишљања, жеља, а будући да хомосексуална жеља произлази из фиксиране динамике жаљења самог себе налази краткорочно задовољење. Зато Адлер хомосексуалност дефинира као сексуалну неурозу или психички инфантилизам.

Код жена са лезбијским склоностима често налазимо да су им очеви били ‘емоционално интензивни’, алкохоличари или злостављачи. Такве жене, због болног дјетињства и ране младости, имају разлоге да се плаше своје рањивости у односу на мушкарце. Такођер се и код жена које се нађу изневјереном од мушкарца након дуготрајних веза често плаше везати с другим мушкарцима и траже излаз кроз упуштање у истосполне везе. Жене које су биле сексуално злостављане или силоване као дјеца или адолесценти могу налазити тешким или скоро немогућим да вјерују мушкарцима.

Други важан разлог истополним склоностима код жена је слабо развијен женски сполни идентитет; често исказан у потешкоћама у односима с мајком – емоционално неприступачном или несклоном да афирмира кћерину женскост, затим одбацивањем од стране вршњака и лоше мишљење о властитом тијелу.

Духовна дегенерација
Хомосексуалност је духовна дегенерација људског бића у његовом најранијем стадију одрастања и усвајања погледа на стварност – а кроз нефилтриране садржаје свијести – рефлектирање болести се не појављује одмах, него с развојем сексуалности. Тек тада искаче ова тешка психичка аберација на сцену свијести и постаје проблем: асоцијално понашање, агресивност и патња и за околину и за болесника тј. болесницу.

Хомосексуалност укратко као комплекс више психичких, менталних и социјалних поремећаја можемо дефинирати као комплекс недозрелости мушкарца и бјежања од одговорности, недозрелост, заосталост у развоју (инфантилност) с ретроградним учинцима фазе дјетињства од 3. до 9. године, немогућност адаптација у нормално социјално и ментално окружење. Зато покушавају измијенити не себе, него своје окружење. Тиме изазивају учинак отпора и сукоба на свим нивоима.

Дефиниција лезбијства је: Сексуална празнина без пениса и из тога изведени страх и мржња на мушкарца. Ментална незрелост, инфантилност и комплекс зависти према мушкарцу и комплекс кривње према оцу. У комплексу зависти према мушкарцу скрива се осјећај ниже вриједности због непосједовања пениса као мушкарац, а у односу комплекса кривње према оцу – инцестуидна жудња.

То је психички поремећај тзв. ‘мушкобања’ или ‘буч’, а психички поремећај тзв. ‘фем’ лезбијки је исто то, али уз комплекс придодане кривње и страха због несвјесне жудње за пенисом. Све лезбијке ‘фем’ се страше мушкарца и мрзе мушкарца јер се страше себе.

Филтери свијести не дозвољавају излазак стварних садржаја ван јер би то за особу могло имати катастрофалне посљедице (Јунг је ово и доказао на примјерима).

Дакле, хомосексуалност је поремећај менталне заосталости у процесу психичке транзиције од дјетињства према сексуалном раздобљу, а поремећај се рефлектира буђењем сексуалног комплекса и, касније, све више у обрасцу асоцијалног сукоба с околином.

лезбоЛезбијство је поремећај зависти на мушкост и страх од мушкости у исто вријеме, стварајући менталну конфузност и сексуалну дисфункцију у психичком развоју сексуалног комплекса у складу с наравним законом морфологије.

Хомосексуалност није у Сједињеним Америчким Државама (од стране Америцан Псyцхиатриц Ассоциатион) формално призната као ментално обољење. Дио професионалаца у области менталног здравља, међутим, не слаже се са тим: неколико година након уклањања хомосексуалности из „Диагностиц анд Статистицал Мануал оф Ментал Дисордерс“ (ДСМ), већина психијатара у Америци су гледали на хомосексуалност као на патологију, а већина психијатара широм свијета и даље наставља гледати на истосполне пориве као знак менталне болести.39

Природа признаје само репродукцију
Имајући све горе наведено у виду, замислите какве штетне посљедице може имати дијете које одгајају родитељи хомосексуалци. Позната социологиња др. Миланка Вујичић о хомосексуалцима каже:

,,Са социолошке точке гледишта, за дијете, здрав развој дјечјег идентитета изразито је штетно да хомосексуалци одгајају дијете. Природа признаје само репродукцију, и све ове варијетете и грешке природе морамо, хтјели – не хтјели, одбацити и наша планета може опстати само у равнотежи између плуса и минуса… морамо бити на релацији строге сполне одређености, и ја, као социолог и жена, сматрам да је то једини исправан пут и да се треба према томе опредијелити… иако је велика медијска кампања популаризирања хомосексуалности, и бојим се да ће у скорије вријеме бити срамота не бити хомосексуалац… тако да би се требало окренути природном понашању, наравно култивираном… ја сам за природне законе.”

‘Отпадништво најгоре врсте’
Др. Јован Тошевски, предстојник катедре за анатомију на медицинском факултету у Србији је декларирани либерал и водећи експерт за питања људске сексуалности на овим просторима. Када Тошевски говори, знанствена заједница слуша. У својој књизи ‘Скривена сексуалност’ пише:

,,Мушка хомосексуалност представља мањкавост бар једног од два главна нагона мушкарца по морфопсихолошком моделу човјека, прије свега нагона за сексуалним спајањем са женом. Хомосексуалност је једна од најопаснијих појава за нашу врсту… пада у очи утјецај жена на повећање броја стечених хомосексуалаца мушкараца којих је све више посљедњих десетљећа. Мушку хомосексуалност фаворизира јака биовласт најприје мајке, а затим цијеле околине, а жртве су оне особе мушког спола које имају слабу мушкост по рођењу. Те јединке лако подлијежу женском утјецају, преузимајући чак женске обрасце понашања.

Хомосексуалност човјека која се сматра алтернативном сексуалности, у ствари је свјесно неоправдано усмјерење које се чини лакшим и различитим од обавеза које мушкост намеће. Осим тога, хомосексуалност се не може подвести под категорију сексуалности, јер негира основну премису сексуалности (однос супротних сполова). У том смислу хомосексуалност представља отпадништво најгоре врсте које може бити стављено у групу патолошких поремећаја и не заслужује да буде стављено под окриље појмова везаних за термин сексуалности, јер негира најважнији модус живе природе – двосполност. “41

Полазиште да се хомосексуалност прогласи абнормалном јест чињеница да је читава људска анатомија и психологија обликована у смјеру размножавања; природни објект сексуалности је дакле други спол. Ако се та евидентност изгуби из вида или потискује, јавља се знак менталног поремећаја.

Деструктивни извори задовољства
Хомосексуализам и сличне појаве (лезбијство, бисексуализам…) су облици деструктивних извора задовољстава који људе потичу на још деструктивније и морбидније активности. Према истраживањима, 83 % хомосексуалних особа тијеком живота има сексуалне односе са више од 50 партнера, а од њих 29 % са више од 1000 партнера, а само 1/16 живи са партнером у вези неко вријеме!

Сексуалне перверзије у које улазе хомосексуалци и њима сличне особе надилазе најгоре хороре и најморбидније сцене холивудске продукције. Када се врше полицијска истраживања врста злочина који се почине у различитим друштвеним заједницама, јасно се долази до закључка да су убојства које се почине у хомосексуалним заједницама нешто најстравичније, праћено страшним масакрима и иживљавањима над жртвом. То само додатно осликава стање ума људи у таквим заједницама.

Године 1998. објављени су резултати знанственог истраживања у којему се показује да један од три хомосексуалца покуша самоубојство.

Студија пружа доказ чврсте повезаности ризика суицида и би/хомо сполне оријентације код мушкараца. И други чланци говоре о томе, као онај објављен у часопису Педиатрикс, о ризичним факторима за покушај суицида код хомосексуалне и бисексуалне младежи (14-21 год.). Они хомосексуалци који доживе природну смрт живе у просјеку 18 година краће од хетеросексуалаца.44

Хомосексуално понашање је само по себи опасно и хомосексуалци (епидемиолошки гледано) се зато увијек категоризирају скупа са наркоманима, проституткама и промискуитетним особама. Хомосексуалци у САД-у имају 44 пута већу шансу да добију АИДС.45

Више од пола милијуна од укупно милијун људи у САД-у који имају СИДУ су хомосексуалци. Хомосексуалци имају већу шансу за заразу Хепатитисом А и Б, исто је и са сифилисом – 65% свих случајева заразе сифилисом у САД-у чине хомосексуалци иако засигурно не чине 65% популације.

Хомосексуалци су главни ‘пријеносник’ и разлог зашто се сифилис који је замало искоријењен прије 10 година опет појавио у статистички значајним бројевима. Такођер 15% хомосексуалаца има кламидију. Појава гонореје 3,68 пута чешћа код хомосексуалаца, уједно је 14% хомосексуалаца њоме и заражено. У истој је земљи забиљежено да Епстеин-Барр вирус тип 2 има 39% хомосексуалаца

Кориштење лубриканата 3 пута повећава вјеројатност за настанак ректалне сполне инфекције – лубрикант има токсични учинак на ректално ткиво и станице, а користи га 90% хомосексуалаца. Научници чак тврде да је кориштење лубриканта међу хомосексуалцима чешће од кориштења средстава за заштиту од сполно преносивих болести.

Да је секс какав они практицирају нездрав јасно је из чињенице да хомосексуалци имају 17 пута већу шансу да добију карцином ректума. Треба ли уопће спомињати да нормална употреба органа не доводи до оштећења?!

Хомосексуалци имају и 20 пута већу шансу да ће конзумирати метамфетамин (синтетичку другу) од остатка популације, то је пак повезано са ХИВ-ом; наиме, 43% новозаражених ХИВ-ом у Лос Анђелесу уједно је било на метамфетамину.55

Хомосексуалци имају смањену очекивану животну доб за 8 до 20 година, кронично, могуће и смртно обољење јетре – заразни хепатитис који повећава ризик од рака јетре, обољење имунолошког сустава које је готово увијек смртно – укључујући и попратна туморна обољења, упала плућа, рак дебелог цријева који је често смртоносан, различита цријевна обољења и друге заразне болести, далеко већи ризик од самоубојства…

Инфантилине методе за стварањем властите утјехе (маструбација, маштање) лако доводе до психичког заробљавања. Будући да је узрок хомосексуалности нека неуроза, многи случајеви пате од депресије, психосоматских тешкоћа, страхова, а нису ријетке ни параноидне тенденције. Постотак граничних психотика је већи него у опћој популацији. Честа је и овисност о алкохолу, дроги….

Мајкл Бејли, истраживач који је на страни хомосексуалних лобија, признаје да се они који живе хомосексуалним начином живота излажу битно већем ризику обољења од одређених емоционалних проблема, између осталог и склоности самоубојству, тешким депресијама и тјескобним неурозама. Др. Сатиновер закључује: ,,Повезаност аналног односа и непрестаног мијењања партнера најопаснији је профил понашања!”

Због свих ових статистичких података хомосексуалцима је забрањено донирати крв (у САД-у од 1983.). Не зато јер су водећи људи у Заводу за трансфузију ‘хомофоби’ него из страха за оне који би примали такву крв. Дискриминирају ли они на тај начин неселективно и институционално цијелу хомосексуалну популацију?

Па наравно! Али хомосексуалним активистима не пада на памет бунити се против тога јер би онда лијечници изнијели статистичке податке, а хомосексуални активисти не желе да се о томе говори у јавности.

Закључак
Научно  ‘учитељство’ је, пак, у модерном свијету одлутало од миленијског консензуса људске мисли да је хомосексуалност болест: имамо један знатан дио лијечника и психолога који пружају здравствену помоћ хомосексуалцима и који ће тврдити да хомосексуалност није болест. У правилу ће ови стручњаци, додуше, такођер рећи да хомосексуалност такођер није нити ‘срамотна’, ни ‘протунаравна’, ни ‘противна наравном закону’. То јест, рећи ће ти стручњаци како хомосексуализам није у нескладу са њиховим вјерским и моралним назорима.

У јавности – која је често оркестрирана од добро организираних хомосексуалних група – овакви ће стручњаци у правилу добивати позитивну и велику пажњу.

Знатан дио лијечника и психолога уопће не жели пружати неку специфичну психолошку помоћ хомосексуалцима као засебној категорији: ако они имају проблема с алкохолом, дрогама, схизофренијом – лијечити ће их као и било кога другога. Отприлике по оној народној ‘не би се штел мешат’.

Имамо, напосљетку, немали број лијечника и психолога (и знанственика у тим областима) који ће хомосексуалним нагнућима приступити као психичким болестима, и вољни су их лијечити. Тврде да за такво што имају разлога, и да су њихове терапије успјешне. Пишу о тој теми и знанствене радове, макар најугледнији медицински часописи текстове о њиховим изучавањима – зацијело због политичких обзира у ‘данашњем политичком тренутку’ – углавном одбијају објављивати. До даљњега.

 
Ален Перушко, психолог

¹ R.Cohen, Coming Out Straight. Understanding and Healing Homosexuality

² Loewy, str. 93

³ C. A. Reich, The Grenning of America, str. 2

⁴ Kinsey Jones, Kinsey str. 63

⁵ Judith A. Reisman i Edward W. Eichel, Kinsey, Sex and Fraud

⁶ Kinsey Jones, Kinsey str. 503

⁷ A. Kinsey et al., Sexual Behavior in the human Female, str. 121

⁸ C. Socarides: ‘How America Went Gay’ str 20

⁹ Isto

¹⁰ Okrugli stol o homoseksualnosti, održan pri Hrvatskoj biskupskoj konferenciji u studenom 2002., http://www.ika.hr/bilteni/bilten_48-2002.pdf

¹¹ M. Glatze, How a ‘gay rights’ leader became straight

¹² Okrugli stol o monoseksualnosti, održan pri Hrvatskoj biskupskoj konferenciji u studenom 2002., http://www.ika.hr/bilteni/bilten_48-2002.pdf

¹³http://jonahweb.org/index.php

¹⁴ K. Freund i R.J.Watson, The Proportions of Heterosexual and Homosexual Pedophiles among Sex Offenders against Children: An Exporatory Study, Journal of Sex and Martial Therapy 18, No. 1, 1992, 34 – 43. str.

¹⁵ http://www.citeulike.org/user/chainsawriot/article/4083116

¹⁶ ‘John Jay’ studija, 2004, Part. 4.2 http://www.usccb.org/nrb/johnjaystudy/

¹⁷http://www.cultureandfamily.org/articledisplay.asp?id=44&department=CFI&categoryid=cfreport

¹⁸ Roberto Marchesini, The Ex-Gay Story in the Pop Music World

¹⁹ M. Glatze, How a ‘gay rights’ leader became straight

²⁰ Primjer kod vrlo uglednog znanstvenika dr. Spitzera imamo u reakcijama jednog od dužnosnika njegovog vlastitog sveučilišta, koji Spitzerove spoznaje o tome da je homoseksualizam moguće liječiti naziva ‘odvratnim’, a dr. Spitzera osobno etiketira riječima „You are an embarrassment to the University and a disgrace to science.“, tj. karakterizira jednog od najuglednijih znanstvenika u oblasti psihoterapije kao „sramotu za Sveučilište i nesreću za znanost“. http://www.cultureandfamily.org/article … d=cfreport

²¹ G.v. Ardweg, Terapija homoseksualnosti, iskustva i učinci

²² Narth – Bulletin 1/2000., str 1.

²³ J. Nicolosi, Identitat und Sexualitat, Brennenpunkt Seelsorge 4/1997, str. 80

²⁴ V.Frankl, Die Psychotherapie in der Praxis, 2. izd., str. 79.

²⁵ Homosexuality and Mental Illness, John Michael Bailey, Archives of General Psychiatry 1999 vol.56 (10), 883-888

²⁶ Okrugli stol o homoseksualnosti, održan pri Hrvatskoj biskupskoj konferenciji u studenom 2002.

²⁷ E. Ringel, Selbstschadingung durch Neurose, str. 63.

²⁸ J. Nicolosi, Identitat und Sexualitat, Brennenpunkt Seelsorge 4/1997, str. 80

²⁹ Isto

³⁰ Isto

³¹ J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, str. 213

³² J. Toševski, Skrivena Seksualnost, Homoseksualnost muškaraca i žena, str. 100

³³ Gerard J. M. van den Aardweg, Terapija homoseksualnosti

³⁴ „Homosexuality and Hope“, Izjava „The Catholic Medical Association“ (CMA), 2000, dio prvi, pogl. 1

³⁵ op. cit., pogl. 2

³⁶ Isto

³⁷ Homosexuality and American Public Life (zbornik radova), Christopher Wolfe, Spence Publishing Company, Dallas, Texas, 1999, članak „Origins and Therapy of Same-Seks Attraction Disorder, By Richard Fitzgibbons, MD

³⁸ Isto

³⁹ Homosexuality: The Use of Scientific Research in the Church’s Moral Debate, Stantol L. Jonesm Ph.D. i Mark A. Yarhouse, Psy.D. InterVarsity Press 2000, Summary (prema http://www.narth.com/docs/mentaldisorder.html)

⁴⁰ M. Vujičić, BN

⁴¹ J. Toševski, Skrivena Seksualnost, Homoseksualnost muškaraca i žena, str. 100

⁴² J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, pog. 4 bolesti

⁴³ American Journal of Public Health, „The relationship between suicide risk and sexual orientation: results of a population-based study“, 1998., Risk Factors for Attempted Suicide in Gay and Bisexual Youth objavljeno u američkom časopisu PEDIATRICS Vol. 87 No. 6 June 1991.

⁴⁴ J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, pog. 4

⁴⁵ Centar for Disease Control and Prevention, http://www.cdc.gov/

⁴⁶ Isto

⁴⁷ Isto

⁴⁸ Isto

⁴⁹ Isto

⁵⁰ Isto

⁵¹ Isto

⁵²http://www.centar-zdravlja.net/zanimlji … je-hiv-om/

⁵³http://www.iskorak.org/files/flash/brosura00.html

⁵⁴http://www.cdc.gov/std/hpv/stdfact-hpv-and-men.htm

⁵⁵http://articles.latimes.com/2007/apr/11/local/me-meth11

⁵⁶ J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, pog.4

⁵⁷ J.M. Bailey, Homosexuality and Mental Illness, vol.56, 883-884

⁵⁸ J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, pog.4

⁵⁹ Nacional, tiskano izdanje, br. 481

 

Извор: Католик

http://www.katolik.hr/nekatolickeskupinemnu/pokretimnu/433-homoseksualnost-sa-znanstvenog-gledita/

Подвлачење Православнаја породица

Ознаке: људи, болест, Лен Перушко, навике, наука, полне болести, психологија, хомосексулност