Прочитај ми чланак
Описујући га увек у борби, с руком на кубури, историја је пропустила да Карађорђа означи као генија војне стратегије (само на бугарском фронту Вожд је командовао са 90 хиљада бораца). Тактичко знање, наполеонска брзина и познавање географије (у чему га је касније достигао само војвода Мишић) чинили су га надмоћним над турским генералштапским официрима, међу којима је било доста школованих Енглеза. Али, систем регрутације, систем обавештавања и командовања на више фронтова, уз снажну централну резерву – то је нешто што ће од њега преузети Хитлеров војни штаб.
Преносимо текст који је 1929. године написао Милош Црњански, који тумачи паралеле војне стратегије и пореди Вождову и Милошеву дипломатију.
Дипломатске заслуге Црног Ђорђа
Карађорђе није никао из земље у Орашцу. Напротив, учествује у безуспешном препаду на београдску тврђаву много раније. Виђан је погнуте главе, како прати, при ослобођењу манастира Студенице, мошти светог краља Немање, према Северу. Његова концепција аустрофилске помоћи, привидна, оправдана је слутња целог народа.
У историји самог устанка Вожду су признате, углавном, само војничке врлине и нема сумње да је разлика, као државника и политичара, између њега и кнеза Милоша (по оном познатом дидактичном, баналном, освештаном реду школа) на жалост, већ дубоко укорењена. Међутим, критика извора Карађорђевог доба, у том правцу могла би ипак донети извесна изненађења. Кнез Милош слављен, без обзира, као политичар, ми смо ипак уверени, мораће од те своје славе по нешто да губи, Вожд, при једној исцрпној историји његовог политичкг рада, има само да добија, собито кад је реч о унутарњем.
С руком на кубури
И као ратник, он је досад, у устанку, познат само као витез, слаб као стратег и организатор. Међутим, сваки нов испис из аустријских, ратних архива, доказиваће, све више, да је досадашњи наш приказ устанка застарео, на основу извора и расправа 19. века дат, што су популарни, али и провинцијални. Да је наша историја, која је дала велика дела г.г. Живана Живановића и Слободана Јовановића, посвећена углавном, епохама наше уставне и партијске државе, осврнула се једном исцрпно и на Карађорђа, ми смо уверени да би Вожд само растао.
Јер, у историји устанка, до сада, садржај је писан, углавном, по анегдотама. А познато је и то да наш дух, у прози, слабије изражава него у десетерцу. У мемоарима проте Ненадовића око топчидерског конака, натезаху се једном Срби и Турци, тако да се 17 Рудничанина у потоку дави, а у житу, где пуца једини српски топ, Турци секу још седам осам глава. Карађорђе ту очајно јаши и виче: „а којекуда, по души вас, виче вама Ђока, не идите даље, ал, ви Ђоке не слушате“. И то је, у главном, слика која Вожда, по тој историји устанка, треба да значи.
Ништа није неверније, међутим, него то уопштавати и хтети тако замишљати тајанственог „војинственог генија“ који има да брине и замишља, већ год. 1809. рат против Турске, која само на источном, бугарском фронту има 52-57.000 војника, чији број расте, то лето, до 90.000 људи.
Војсковођа и стратег светског формата
Карађорђе, по ратним архивама Аустрије, много је више од једног сељачког вође и његове рокаде, фортификације, артиљериски бојеви, не могу се протумачити, једноставно, простом генијалношћу, или помоћи граничарских официра, или мудрошћу мајора Дабића, руског инспектора градова. По нашем мишљењу, долази потреба промене целог схватања устанка и новог приказа Карађорђевог рата против Турске.
Тактично његово знање, и наполеоновска брзина остају тајне, као и његово необично географско познавање Србије. Тумачено је хајдуковањем. Како тумачити међутим, остале његове војне замисли, које, и нестручњаку, падају у очи? Не само његове чудесне битке, у којима туче школоване турске штабове, артилерију отоманску којом командују често и официри Енглези, него и његов систем регрутовања, стварање једне централне резервне војске, за сва ратишта, око Тополе, скоро нешто што личи на „врховну команду“, са разгранатом службом извештаја и командовања.
Човек који је тукао своје битке, са идејама истим као немачке у светском рату, борећи се, унутрашњим разводима армија, на више фронта, не може остати, ма колико то епски дивно било, и као стратег, без једне нове критике извора.
У том случају, уверени смо, и слику Совјета, што је досад сав у анегдоти, са његовим топовима и пошиљкама муниције тоуте пропортион гардее, осветлиће неизбежно зрак сличне славе, што је на пр. издашно обасјала у историји круг Карноа. Исписи из аустријских архива о устанку, уздићи ће Вожда, и досад узвишеног као ратника, још више.
Покретање устанка, организација побуне то је видно мало ремек дело Карађорђа.
Каква таква дипломатија Карађорђева, под најнеповољнијим приликама стварала је од српског питања европско.
Хладан, паклен, психолог, опак као змија био је, кажу, Милош, али се превиђа да никад није умео заиста да стиша, већ само да умртви, мрцвари, или корумпира. Када Кметови из Поцерја носе храну Турцима, а Карађорђе стигне да направи реда, пита Карађорђе:
„Чије се ово двориште зове?“
„Зове се Милоша Обилића, војводе поцерског, двориште“.
„Е, којекуда, посеците ову тројицу турске удворице који воле Турцима, него својој браћи“. И како мемоари протини причају, стоје они Поцерци у „највећем страу“, гледајући ону тројицу без главе и моле га за опроштај. „Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме, и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић, око пуне софре). „Наша браћа, наша браћа! Христос посред нас!“
Народ за Ђорђа никад није био „стока без репа“
Милош је, у корист свог апсолутизма и свог пореског система поступао са народом, опрезно, великом вештином, као и са Турском, Карађорђе као и са рођеним братом и очухом у име државе која је кад се ствара за сваког ко је мушко највећа опојност. Никад, ни у највећој патњи Вожд свој народ није као кнез Милош назвао „стоком без репа“..
Сан на мирисним јастуцима Србије
Најпосле, шта се највише заборавља, у Орашцу већ, мрки, ћутљиви Карађорђе је педесет и две године. При великим биткама устанка. Он је близу шездесете. У најстрашнијој години, што Србији доноси пропаст 1813 зна се да је лежао, баш кад је војничка катастрофа почела, болан од тифуса, али зашто још нико није трагао за његовом болешћу свакако жучи која је очигледна при описима мемоара о њему. Зар та телесна патња, и сама, не би могла много да протумачи?
Као и старост, што га је, занета шумом, мирисом Србије, ораница и поља, при повратку из Русије, у шездесет петој години, ослабила толико да је погнуо у сну главу, да полети крвава у вечност.
(Курир)
