Прочитај ми чланакСедамнаест година од завршетка Битке на Кошарама обележено је данас трибином на Правном факултету. Своја сећања са студентима овог факултета, војницима који су учествовали и породицама оних који су дали животе на Кошарама, поделили су командант операције "Кошаре" Љубинко Ђурковић, учесник борбе Војислав Вукашиновић и старији водник Прве класе Златко Солунац, а уводну реч дао је професор Факултета за индустријски менаџмент Душан Томић.
Фото: П. Дедијер / РАС Србија – Хероји с Кошара на Правном факултету
Седамнаест година од завршетка Битке на Кошарама обележено је данас трибином на Правном факултету. Своја сећања са студентима овог факултета, војницима који су учествовали и породицама оних који су дали животе на Кошарама, поделили су командант операције „Кошаре“ Љубинко Ђурковић, учесник борбе Војислав Вукашиновић и старији водник Прве класе Златко Солунац, а уводну реч дао је професор Факултета за индустријски менаџмент Душан Томић.
– Кад чујем сову и данас се најежим. Албанци су покушавали да нам исперу мозак хуктајући целе ноћи. Психички су нас убијали. Одзвањало је кроз целу шуму – прича за „Блиц“ Иван Спасић припадник 125. моторизоване бригаде „Џокер“.
Са само 18 година он је био један од најмлађих учесника Битке на Кошарама.
– Сви моји саборници и ја трудимо се да заборавимо. То су много ружне ствари. Доста нас је ишло код психолога, што нам је помогло, али има и оних који нису успели да се изборе и одали су се алкохолу – каже Спасић.
Фото: Предраг Дедијер / РАС Србија – Војислав Вукашиновић
– Незабораван је Рус, кога смо звали Муња. Створио се ни од куда. Био је добровољац, снајпериста. Погинуо је дана када смо се повлачили од минобацача – памти Спасић.
Командант операције „Кошаре“ Љубинко Ђурковић истиче да је највећа заслуга војника на служењу редовног војног рока, а да су највећи непријатељи ВЈ били временски и земљишни услови.
– Историјски бих Кошаре упоредио са Кумановском битком, где су официри и подофицири били у првим редовима са својим војницима, и Церском битком, где је спречено стратешко изненађење – објашњава Ђурковић.
Југославију је бранило 1.200 војника, а Ослободилачке војске Косова (ОВК), са добровољцима и албанским јединицама, било је пет до шест хиљада. Снаге ОВК су ратовале у сменама, док за ВЈ није било одмора. Крајњи исход у изгубљеним људским животима са југословенске стране било је 108 мртвих и 265 рањених.
– Једина смо јединица која је имала рањене али не и погинуле – напомиње Златко Солунац, припадник 125. моторизоване бригаде „Џокер“.
Војислав Вукашиновић истиче да ни у једном тренутку нико није ни помислио на одступање.
– Ми, који смо рањени, оставили смо део себе тао где је требало. Имали смо само једну жељу, молили смо се Богу да нас пошаље у рај, пакао смо преживели – закључује Војислав Вукашиновић и са осталим присутнима у амфитеатру Правног факултета да би се увек вратио у битку.
