Прочитај ми чланакСпоменик посвећен Виталију Чуркину преминулом амбасадору Русије у УН, спреман је за пут из ливнице из Новог Сада у Маринкино, где је рођен, пише РСЕ.
Поклања га организација из Србије, која се представља као „удружење слободномислећих људи Српски кривак“, што је архаични назив за старинску врсту белог кукуруза.
foto: b92
Споменик је израдио члан удружења, вајар Драган Раденовић, а идеја је рођена на обележавању Дана српско-руског братства које организује ово удружење.
Једно Чуркиново „не“, према Раденовићу, треба сматрати најзначајом заслугом за Србију. Мисли на вето који је уложио у Уједињеним нацијама 2015. године и којим је практично овај руски дипломата негирао чињеницу геноцида над Бошњацима у Сребреници 1995. године, спречивши да Савет безбедности усвоји британску Резолуцију у чијем тексту је то било наведено.
Захваљујући Чуркиновом потезу пропуштена је прилика да се под кровом Уједињених нација масакр над 8.000 Бошњака у Сребреници означи онако како је то учинио Међународни суд правде у Хагу 2007. године – као геноцид.
Разлог зашто је Чуркин приказан са једном испруженом руком је, како каже Раденовић, тај што је тај став био карактеристичан за његово обраћање у Савету безбедности, али и на конференцијама за штампу. Он додаје да споменик има и скривених детаља.
„То су та три прста која сам ја издвојио желећи помало ту да србујем иако нисам превише ту оријентисан да мислим да је то у великој мери исправно, али то су та три прста, то што је већ малтене постало карактеристика гестикулације коју Срби на утакмицама и на неким другим местима показују да би се показали да су Срби“.
Раденовић је израдио низ скулптура посвећених знаменитим људима, попут споменика посвећеног доживотном председнику Савезне Федеративне Републике Југославије Јосипу Брозу Титу, научнику Николи Тесли, али и оснивачу Епла Стиву Џобсу.
Имао је посебан разлог да изради споменик Чуркину будући да га је, како каже, лично познавао. Упознали су се, каже, 1981. године на одбрани Чуркинове докторске дисертације у Русији:
„Наш однос је био другарски, пре свега, иако се може рећи у одређеној мери професионални, ја сам у то време радио у Служби државне безбедности у Савезном секретаријату за унутрашње послове, а Чуркин је радио у Министарству иностраних послова Совјетског савеза“.
Раденовић каже да је контакт са Чуркином одржао и након што је 1987. године напустио Службу државне безбедности тадашње СФРЈ сматрајући да она више није испуњавала своју улогу да заштити уставни поредак тадашње Југославије и вратио се свом позиву вајара.
СЕЋАЊА РУСКОГ НОВИНАРА НА КОСОВО 1999-те: „Приштинске улице су биле празне кад су Руси патролирали“ https://t.co/cJxKg2Jhb3
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 29, 2018
„Ја сам се са њим сретао и овде и у Русији, али потпуно другарски, размењивали смо ми наравно, гласно размишљали један испред другог, њему је било деликатније него мени јер ја више нисам имао обавезу према неким структурама да се консеквентно понашате, али је он показао висок степен стечене слободе, васпитаности и образовања и дипломатске ширине. Никада ме није замолио, „немојмо о томе“ иако смо ми разговарали о ситуацији која је владала у Руској Федерацији.“
Споменик Чуркину који је 2017. године умро на свом радном месту амбасадора УН у Њујорку, према Раденовићевим речима, биће највероватније постављен 21. фебруара следеће године.
