У драматичном извештају републичког Завода за статистику, наводи се како четвртина грађана Србије живи на ивици сиромаштва, а још толико јој се великом брзином приближава.

Уопште не треба сумњати да су стручњаци из једне од наших ретких институција која у овим „годинама које су појели скакавци“ није упропашћена одрадили свој посао перфектно, када је о методолошком делу реч. Ипак, када су оваква истраживања и анализе посреди, увек се постављају питања према чему се сиромаштво мери и са ким се поредимо? Да, у односу на развијене европске земље ми смо сиромашни. Међутим, када бисмо питали афричке имигранте који шпартају преко Србије у све већем броју да ли им се чини да овде има сиромашних, вероватно бисмо уместо одговора добили само осмех. Пут у неку од земаља трећег света (данас је коректно да се пише „земље у развоју“) често промени поглед на живот. У Србији људи нису свесни шта све имају. Онаквог сиромаштва, како се то подразумева на „глобалном југу“ (недостатак воде за пиће, неусловно становање, живот са испод 2 долара дневно итд.), код нас још увек нема. Поготово га нема у епидемијским размерама.

Ипак, у закључцима истраживања нешто друго привлачи пажњу. Говори се, наиме, како су подложније сиромаштву, самим тим и угроженије, породице са троје и више деце. Опет, што се постављених параметара тиче, добијени резултат је тачан. Када се једна или две зараде деле на двоје уста, увек остаје више него када се све дели са пет. Али, суштински се овде поставља сасвим друго питање: како брачни пар са троје (или више деце) може бити сиромашан?

Тезу како је више деце и вишак проблема треба повезати са становиштем екстремних неолибералних „индивидуалиста“. Растурање породице, формирање „тоталног“ потрошачког друштва, форсирање привремених веза, као и растакање традиционалних вредности неки су од носећих стубова ове идеологије. Најважнији је, свакако, потпуно сагледавање света кроз призму материјалног. За духовно, ту нема места. У Србији се то манифестује промовисањем „луксузирања“, које је сврха само по себи. Фирмиране ствари и летовања на „разним Тајландима“ докази су успеха у животу. То је потврда богатства. И зато је за двоје, који желе да буду друштвено прихваћени у таквом окружењу, оправданије да троше зараду на „луксузирање“, него на потомство. Шта ће им многочлане породице, ако је то улазница за сиромаштво? И ако се реше да увећавају породицу, прича се завршава на једном детету. Изговор који се може чути је: немамо новца за више, не могу да им „све“ приуштим, обезбедим добро школовање итд. Као да се у животу „све“ може испланирати и као да ће деца због тога бити задовољна и захвална!

Оканимо се неолибералних глупости. Та идеологија је одавно ушла у своју декадентну фазу. Родитељи много деце су најбогатији људи на свету. Онај који је дошао да нам каже Истину пренео је и поруку: не живи се само о хлебу! Не своди се живот само на материјално и задовољавање физиолошких потреба. Човек има потребу да воли и да буде вољен, а има ли веће љубави од оне коју родитељи осећају према деци и деца према родитељима!? Да, родитељи се одричу неког наводног „луксуза“. Што се материјалне димензије тиче, живи се скромније, али оно што заузврат добијају – нема никакву цену.

А када је већ о статистици и броју деце реч, треба позвати све који су закорачили у четврту деценију живота да поразмисле о пензионерским данима којих неће бити. Са оваквим демографским кретањима, биће немогуће организовати пензиони систем за двадесет година. Шта треба очекивати: да један запослени издржава три пензионера? Како би наш бивши председник рекао: мало морген. Зашто би радно способни, у пуном напону снаге, пристајали на такав уговор. Зашто да раде само да би издржавали друге.

При томе, међу тим другима су и они који су своје најбоље године потрошили на „луксузирање“. Дакле, колико деце будете имали, толико ће и бити шанси да вас неко издржава и гледа. Или, речником несрећних неолиберала: подизање деце данас је инвестиција за мирне пензионерске дане у будућности.

(Вечерње Новости)

Ознаке: беда, вишечлане породице, душан пророковић, Инвестиција