Како је „спасилац“ довео Аргентину на ивицу колапса?

Душан Пророковић

06:00 10.01.2024.

Стратешко везивање за Вашингтон подразумева дистанцирање од БРИКС-а и проблематизовање сарадње са Кином, која је на то одговорила суспендовањем договора о „валутној размени”

Није прошло ни месец дана од када је изабран за председника Аргентине, а Хавијер Милеи већ се суочава са демонстрацијама на улицама Буенос Ајреса. У реду, међу Аргентинцима постоји култура јавног протестовања, демонстрације нису неуобичајене. Oвде се поставља питање: а шта је то нови председник могао учинити за четири недеље? Или: шта је учинио?

Његова победа одјекнула је у свету. Већ након првог круга избора, мада је заостајао за перонистом Серхиом Масом око два милиона гласова, наслућивало се како може победити пошто је иза њега стао Маурисио Макри – дугогодишњи лидер конзервативаца – чија је кандидаткиња завршила на трећем месту.

Ризична опклада

Кладити се на неконвенционалног Милеија у политичком смислу јесте ризично, али јаз између перониста и конзервативаца толико је дубок да свако средство оправдава свој циљ. Иначе, Милеи је бележио невероватан раст популарности – од прве половине 2022. године када га је подржавало око седам одсто испитаника у анкетама, досегао је преко 25% до августа 2023. године.

Неуобичајених ставова, неуобичајеног понашања, у много чему контроверзан, неоптерећен рејтингом и критикама постао је идеалан антисистемски кандидат. А у Аргентини, по обичају, антисистемски кандидати добијају шансу у појединим историјским периодима. Овој земљи прети десети по реду банкрот – она је највећи дужник ММФ са 44 милијарди долара обавеза – инфлација се за последњих годину дана приближила стопи од око 150%, трећина запослених ради у „сивој економији”, а број оних који остају испод границе сиромаштва све је већи…

Перонистичка власт покушала је да овакав сценарио спречи везивањем за Кину, напослетку је постигнут и договор о „валутној размени” у противвредности од 6,5 милијарди долара (приступ кинеским јуанима којима би Аргентина сервисирала обавезе према ММФ), али су раније нагомилана задужења ка бретон-вудским институцијама претешко бреме, које се мора скидати слојевито и деценијама.

Без лаких решења

Брзих системских решења једноставно нема, самим тим ни неких експресних резултата не може бити. Бирачи су у постпандемијској ери постајали све нестрпљивији, они нису желели да чекају, а када се то надовеже на традиционалне проблеме – као што су корупција и предимензионирани бирократски апарат – позорница за успех некога попут Милеија била је постављена и пре него што се он појавио.

Нудио је брза решења, борбу против корупције и жестоке антибирократске мере. Предложио је и укидање пезоса који непрекидно девалвира, укидање централне банке и увођење долара. Залагао се за ликвидирање читавог низа министарстава. Наравно, готово ништа од тога није могуће, тешко да су и његови бирачи поверовали у те приче, али деловао је као кандидат који се може супротставити колотечини аргентинског политичког живота и разбити олигополе формиране од стране два супротстављена табора.

Са тим својим причама се поприлично запетљао на спољнополитичком плану и зато се сада суочава са демонстрацијама. Либертаријанац по идеолошком убеђењу, у стопу је пратио конструкције својих америчких колега и логично – дошао до позиција да у украјинском сукобу треба подржати Кијев, а у блискоисточном Израел. Мада за ово друго има још неколико разлога личне природе. На истом таласу „допловио” је и до антикинеског становишта и последично – успротивио се уласку Аргентине у БРИКС. Недипломатски, поручио је: „Нећу пословати са Кинезима. Радићу са цивилизованим делом света – западним. Нећу радити са комунистима.” Није штедео ни Бразил, ем због старог ривалства, ем зато што је у Бразилији на власти левица окупљена око Луле да Силве.

Нове компликације

Си Ђинпинг му је послао честитку три дана након избора, изразивши наду како ће се добри билатерални односи наставити. У сличном куртоазном тону отписао је и победник на аргентинским изборима. Изгледало је као да се обојица праве како нису запамтили поруке из кампање.

Али, све се поново компликује свега пар недеља касније. Милеи ће, по свој прилици, остварити брзо стратешко везивање за САД, без обзира што он не контролише скупштинску већину и што то његово стратешко везивање може имати само ограничене домете и последице. Међутим, стратешко везивање за Вашингтон у овом тренутку значи и да ће се дистанцирати од БРИКС и последично – проблематизовати досадашњу сарадњу са Кином.

Нова шефица аргентинске дипломатије, Дијана Мондино – такође из либертаријанског кружока – отишла је толико далеко да је чак поменула и могућност прекидања дипломатских односа са Пекингом.

Неочекивано брзо и неочекивано брутално, Кина је донела одлуку о суспендовању договора о „валутној размени” и ускратила Аргентини приступ контигенту од 46 милијарди јуана (или у америчкој валути 6,5 милијарди долара). Како ће сада Аргентина сервисирати обавезе према ММФ?

Нова спирала задуживања

Милеи најављује смањење државне потрошње за 15%, али је то толико драматична мера да би је тешко спровеле и стабилније власти од његове. Или ће можда прибећи новој спирали задуживања баш код ММФ-а како би се реструктурирали стари дугови? И једно и друго већ је виђено у аргентинској историји. И једно и друго већ је доводило Аргентину до претходних банкрота.

Протестна гласања увек са собом носе огромне ризике. И када је нешто математички могуће, треба бити обазрив јер је у политичком смислу ризично. Милеи је победио захваљујући подршци конзервативаца који су желели да сруше перонисте. Лако се може испоставити да ће сада срушити и Аргентину. Јер, једно је у кампањи привлачити пажњу неуобичајеним ставовима, крчити пут ка електорату неуобичајеним понашањем, у нечему остајати и контроверзан, неоптерећивати се рејтингом и критикама, а нешто сасвим друго руководити државом и креирати њену политику. У међународној арени такав приступ се плаћа.

Аргентина је већ, после четири недеље власти Милеија, платила 6,5 милијарди долара. Уместо да као антисистемски кандидат постане спасилац аргентинске економије – Милеи је ову земљу довео на корак до колапса. Рекло би се, ни краћег председниковања – ни већег цеха.