Прочитај ми чланак
(Поуке и искуство са проглашења Народне буне за српску ћирилицу у Новом Саду на Дан Св. Ћирила и Методија, 24. маја 2013)
Срби чине данас народ, слабо спреман за колективно озбиљно делање и деловање. А оно нам је потребније од данашњег хлеба и редовне чиније с пасуљем, кромпиром или неким месом са ГМО-внима.
Србе су у Србији школство и вишедеценијско (никакво, јадно) школовање и „елите“ у државној управи и у струкама и наукама свих врста довеле до народа – друкчијег од свих. И неспремног ни за живот ни за нормално деловање и делање.
Надам се да ће ми се то, макар овде, допустити да покажем и докажем на искуству и оглашавању Народне буне за српску ћирилицу у Новом Саду, на Дан Св. Ћирила и Методија, 24. маја 2013. Наиме, тога дана је у организацији Удружења „Ћирилица“ проглашена (истина други пут по реду, први пут смо то учинили поводом 200-годишњице Првог српског устанка у Орашцу 15. фебруара 2004) Народна буна за српску ћирилицу.
Од позваних порукама мобилним телефоном и лично 50-ак људи окупила се једна десетица људи и жена. Од позваних (јадних и сујетних?) вођа неколико новоизниклих удружења „Ћирилица“ да буду учесници Буне нико се није појавио. Нико није, пре тога, ни на позив одговорио!
Било је неколико чланова из оног новооснованог удружења које злораби скраћено име изворног и првог Удружења „Ћирилица“ (Нови Сад, 15. фебруар 2001) који су дошли рачунајући да то организује њихово (новобеоградско) Удружење „Ћирилица“ (Видић – Којић, 2009). То је оно удружење које, као и ми, тражи да се поштује Члан 10. Устава Србије, али да се не поштује Члан 16. Закона о удружењима који говори о разлозима зашто није законски исправно оснивати удружење с истом пуним или скраћеним називом, јер то ствара забуну. Збуњене три жене из тог новооснованог удружења, кажу, дошле су у заблуди да то организује то удружење које крши Члан 16. реченог закона Србије.
Код Срба одавно царује правило: „Хоћу да се поштује из Устава и Закона само оно што мени одговара. Оно што ми не одговара из Устава и закона – небитно (ми) је! “
1. Искуства из Народне буне за српску ћирилицу 2013.
На крају овог (ново)проглашења Буне за српску ћирилицу пита ме при крају програма Буне један придошли учесник Буне из Београда: „Какав је егекат Буне.“ Одговорих му: „Процените сами. Ја мислим да је одличан ефекат.“ Рекох му то знајући да није било никаквих услова да се тражи виднији ефекат.
Тај ефекат може једино да се оваплоти у некој новој буни неких нових Срба. Ако српске све школе, сви плаћени предавачи у школама, ако власт и државни органи сви и свуда и даље верују да су Срби јединствен, богом дани народ на свету који је „најбогатији“ зато што једини на свету „има“ два писма, онда је илузорно и (при)глупо да било ко одмах очекује огромну масу Срба у Буни.
Срби данас нису, на пример, Хрвати у вези с било чиме, па ни у вези с језиком и писмом. Јер, Хрвати имају данас, очигледно, јаке националне школе, јаке предаваче у националном осећају, који имају усаглашену државну апаратуру за националну државу и нацију, који имају научнике који се истрајније, стручније и самопреданије баве преузетим српским похрваћеним језиком и хрватским (латиничким) писмом.
Хрвати су већ деценијама јачи чувари и заштитници српског језика (преименованог у #“хрватски“) од Срба. Хрвати, али и сви други народи данас у окружењу Срба, имају све оно што је једино сигурно и успешно у очувању државе и нације. Имају осећај солидарности и колективитета у неким најважнијим националним питањима. (Језик и писмо су једно од најважнијхих националних питања).
Они могу бити у међусобном спорењу, али неће оманути када је општи национални интерес у питању. (Они су схватили, јер су тако у школи учени) да су језик и писмо кључни за националну ствар. Зато су се они лако очас окупили у Загребу у бројци од 85.000 не да би заштитили хрватско национално писмо (јер је оно код њих и у Уставу и у пракси одлично, стопостзотно заштићено), него да би се поништио хрватски Устав и закон по коме Срби понегде у Хрватској могу имати право на српски језик и српско ћириличко писмо.
Они су данас много упорнији у очувању српског језика на њиховој латиници, него што су српски стручњаци озбиљни и упорни у примени Члана 10. Устава Србије у заштити изворно српског језика и миленијузмског српског писма. Хрвати стално дају лекције Србима, а Срби деценијама не умеју ништа да науче од Хрвата. То „непоштовање“ првих српских комшија само иде Србима на штету.
То што постоји данас код Хрвата, код Срба не постоји. (Некад било, сад се и не спомиње!) Српска нација је најразоренија комунистичком диктатуром, она је и данас суштински остала у мраку те диктатуре из средине 20. века, а сујете, надгорњавања, „друкчлија мишљење“ у свему, чине их „паметнијим“ од свакога другога у свему. Готово сваки је Србин данас „вођа“ јер зна све.
(Тешко је поверовати да многи Срби кажу у разним анкетама „не знам одговор“, то само тако пишу кривоусмерени анкетари, јер Србио данас сви и свуда знају одговоре о свему и свачему!)
Сваком је, или готово сваком Србину данас јасно шта и како треба радити. Сви Срби данас знају све, а све се ради наопако. Једно, на пример, пише у Уставу (Члан 10. предвиђа само ћирилицу за српски језик, у пракси је сасвим супротно, српско писмо је готово свуда истинснуто од хрватсњког писмо!).
Српски стручњаци за језик у плаћеним и најважнијим институцијама – Матици српској, САНУ-у, у Институту за српски језик, на свим катедрама за српски језик на фкултетима измишљају топлу воду“ (тј. настављају „богатство двоазбучја“ и „равноправност писама“ и данас, кад ћирилице више готово да и нема и када нема с чиме више да буде „равноправна“ хрватска латиница, јер су после дестак векова неуспеха коначно и православни Срби сада изнутра полатзничени, а многи и асимиловани и самоасимиловани у несрпство)…
И каква и чија „Буна за српску ћирилицу“ може одмах и лако да успе у једном од било којих исцепканих „удружења за заштиту ћирилице“ чије су све „вође“ мудраци и кад сви они знају начин „спасавања“ српског писма од већ догођеног изумирања и кад је свако „удружење за заштиту ћирилице“ одмах требало именовати као „удружење за враћање ћирилице“, јер је српско писмо истиснуто из употребе већ шездесетих година 20. века и више готово да нема шта од ћирилице ни да се штити. А како да се врати писмо у Србију и међу Србе кад се тиме не бави ниједна плаћена институција за тај посао и кад ниједну власт после Милошевића уопште не занима ћирилица међу Србима.
2. Никога више од плаћених за очување српског језика и писма не занима српска ћирилица
У ситуацији кад још ниједној институцији за тобожњи српски језик у Србији не пада на памет да се макар упитају откуд им жудња за „српскохрватским језиком“, кад и даље у САНУ сачињавају речник некаквог двочланиог назива језика, кад још не помишљају да изврше вапијућу реституцију српског језика и повратак у праксу светске опште праксе и стварности у једноазбучју свога језика и неговању и очувању свога писма, кад се и не спомиње вапијућа неизбежна научна лустрација од језичке „сербокроатистике“, кад новинари „Вечерњих новости“, на пример, не смеју или ни да дају забелешку о Народној буни за ћирилицу јер су добили недавно „Повељу од Матице српске“ зато што су те новине пропагирале неуставан измењен и допуњен Правопис српскога језика Матице српске из 2010. године у коме се одузима уставни суверенитет ћирилици у српском језику и народу.
Јер сматрају да „латиничко писмо из српско-хрватског језичког заједништва“ (стр. 17. Правописа) не може да „штети ћирилици и српској култури“ иако ћирилице практично више у Србији у свакодневном животу нема (осим у изузецима) и кад председник Матице српске обећава на седници Скупштине Матице српске 2012. да ће „Матица решити питање српске ћирилице у Правопису за седамдесетак година, колико“, каже он, „траје код Срба двоазбучје!“ – шта се може очекивати да ураде људи бесплатно или на свој и свог времена трошак за српско писмо против кога су данас у Србији – практично сви плаћени и обавезни да о том писму брину стручно и власно?
Свака буна за српску ћирилицу у Србији не може лако да дâ практичан резултат све док је дозвољено да сви плаћени парама од државе и грађана могу да раде против српског писма и против Срба. И да, уз то, сви чланови удружени за повратак ћирилице мисле да само њихово „удружење“, макар и под украденим (туђим) називом, може да врати српску азбуку у живот. И кад „вође“ тог чланства убеђују своје чланство да они једини имају кључ за решење питања живота српске ћирилице и у себи се радују неуспеху другог удружења.
То тако и у тој мери код других народа не постоји. И кад се сав народ и даље и од власти и од стручњака заводи“, а не води. Јер, народ тешко може да се организује у неорганизованој и неуређеној држави и у струци која нема везе са животом и основним природним језичким законитостима.
3. Свако зрнце истине у борби за живот српске ћирилице знак је њеног продужавања живота
То су наша искуства из проглашења Народне буне за ћирилицу 24. маја 2013. у којој је сваки учесник и сваки од заинтересованих Срба имао свој начин решења овог проблема и који нас је „учио“ како то треба радити!
Ми смо им предлагали да они преузму и да ураде то што ми „“не умемо“. А они су се, при томе, смејуљили мислећи у себи како су они ти који знају начин, а да ми будемо они који ће их (по)слушати и бити „извођачи радова“.
Од свих позваних класичних средстава обавештавања само се ту нашао званично новинар Новосадске телевизије који је једини имао одрешене руке да сачини извештај. И он је то знао да обави. Свака част главном уреднику, организатору рада и послатом новинару и сниматељу на Народну буну за српску ћирилицу 24. маја 2013. у Новом Саду. Сви други овај су догађај прећутали. О ћирилици, сасвим очигледно, и даље не сме свуда ни да се отворено и истинито говори.
У таквој ситуацији, ко има иоле објективности и поштења, не може ову Народну буну за српску ћирилицу да прогласи потпуно неуспешном. За оволико угрожену српску ћирилицу свако зрнце пренете истине ма коме мора се сматрати доприносом борби за живот српске ћирилице.
