Све се узмутило. Чак се преносе вести да ће се данас, сутра решавати о капитулацији, а и припремало се на пут преко Црне Горе за Скадар. Силна запиткивања упућивана су ми од војника и тражени савети шта ја мислим шта да раде, да ли да се врате кућама и предаду непријатељу или да продуже даље са батеријом ако не буде слома и капитулације. Свакоме сам без разлике чина и звања саветовао да ми не треба ни да помишљамо да напуштамо команду и враћамо се кућама сами, док они који воде рачуна о томе не реше питање о нама.

Повлачење ка Албанији: Српска војска 1915. на прелазу од Пећи ка Андријевици

СВЕ НАДЕ ПРОПАЛЕ

Уторак, 17. новембар… Око 11 часова ноћу пробуди ме посилни Миливоје и рече ми: „Тражи те командир одмах.“ Одем у шатор код командира који је седео на столици наслоњен на обе руке, а држао је неку хартију у руци; доласком мојим устаде, сав пребледео и необичног изгледа рече ми: – Милета, ово је наређење по коме имамо сав остатак нашег топовског материјала и све спреме да уништимо, све слабе коње да побијемо, а потребну храну, ствари и архиву да натоваримо на коње и у 7.30 изјутра 18. овог месеца, да батерија, стока и људство буде готово за полазак преко Жљеба, Рожаја за Андријевицу, а одатле за Скадар; до тог времена има бити све уништено, муниција, каре, кола и остала спрема…

Умирање сваког дана: Српски војник умро од глади у Скадру 1915. године

Изговоривши ми ове речи дрхтавим гласом и великом тугом за пропаст наше отаџбине, јер је овим сада начисто, све наде су пропале, даде ми наређење да га заведем и чувам. Страшан је призор био погледати како се ниште они дични топови код наших осталих батерија који су показали безбројно пута непријатељу да су ненадмашни у савршенству; све се сече и гори, топови се лупају гвозденим маљевима, обијају се нишанске справе и све што је гвоздено квари се, а све дрвено гори. Ноћ тиха, али страшна, црни димови куљају, тек где-где чује се прасак неке бомбе која је остала у неким колима која горе; сви са великим душевним болом ћутке извршавају своја наређења… 

Захвалност Есад-паши

После бекства принца Вида са престола и управе Албаније, узео је управу у своје руке Есад-паша, наш велики пријатељ и савезник, и благодарећи њему, његовој свесрдној помоћи и заштити, ми смо могли обезбеђени проћи, иначе бисмо сви изгинули или били поробљени. Сваки Србин који је прешао Албанију, мора бити вечито захвалан Есад-паши.

Освиће среда 18. новембар… Пред мрак улазимо у клисуру Жљеба, снег све већи, пут је врло узан и кретање споро, и тако полако, путујући и остављајући понекога коња, који је снагом балдисао, у великом снегу заноћили смо. Сваки је бирао место испод јеле или смрче, где је мањи снег, насекао јелових грана и уморан спустио се да се мало одмори. Од Савиних вода па до на врх Жљеба ишли смо клисуром Жљеба, коју надвишавају танке јеле и четинари. По самом месту и опреми путника, само да је у мањем броју, подсећа човека на неку туристичку експедицију на Алпе.

Војник скида месо са угинулог коња

Петак 27. новембар. Кренули смо се из Подгорице за Скадар у 7.00 изјутра лепим друмом до варошице Тузи, а одатле преко врло каменитог и хрђавог пута изашли на брдо више Тузи. У 11 часова пре подне угледасмо Скадарско језеро, за које сам као дете знао и које је у песмама из старих времена опевано. Хране понестало… Гладни и заморни војници ипак су се трудили да би што пре стигли Скадру, тој нашој обетованој земљи, где ћемо се нахранити, одморити и примити оружје и одакле ћемо, удружени са савезницима, ударити поново на непријатеља. Са том надом сваки је упињао своју снагу. Уз пут је било разних шала и доскочица, да би се човек разонодио и на умор и глад унеколико заборавио. У 4.00 по подне стигли смо у село Хотски Хан под самим кршом албанским… Арнаути изнели помало хлеба. Продају га, али не за паре, већ у размену за разне ствари као веш и остало; већ почињу војници и своју спрему давати за хлеб. 

Нема, чоче, богуми

Петак, 27. новембар. Ми смо јутрос последњи хлебац који смо нашли у комори дали војницима, још имамо шест џакова брашна које носимо као резерву, а купити се нигде нема; од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором: „Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора…“

Недеља 29. новембар. У 7.00 изјутра пошао сам у Скадар, јер ме командир упути да купим нешто за јело и пиће док они дођу… Варош пуна силна света бежаније и војске тако да само по улицама меша, купити се за јело није имало ништа. Нађем нашег коначара и он ми рече да ће наш бивак бити код старих касарни на северном делу вароши на путу који води за Ђаковицу. Изађем на ту страну да сачекам батерију. Од топовског парка, од хране и удобности коју смо ми очекивали и надали се да ћемо овде имати, нема ништа… Над самом вароши са јужне стране уздиже се стари Скадарски град, кога су још браћа Мрњавчевићи зидали, испод кога ка северу протеже се стара варош – права турска, по уским улицама и ћепенцима, после мало даље ка северу настаје нова варош, европска, са лепим двоспратним и троспратним кућама европског типа и има врло великих трговина. Одмах по нашем доласку, непријатељски аероплани преко Тарабоша од Бара дођоше и бомбардоваше логоре око вароши; мало подаље од нашег логора падоше две бомбе, од које је један војник погинуо. Већ страх и разочарање све више човека притискује, хране нема. Изделисмо оних шест џакова брашна војницима, а још нам траје волова, па смо понеког клали. Врло ружно и кишно време.

Умирање војника врло велико, тако свако јутро поред нашег логора протерају по неколико воловских двоколица натоварених, као дрва, мртвим војницима за сахрану. Аероплани готово сваки дан бацаху бомбе, топова за гађање истих нема, и што има брдских, немају муниције. Старешине, и колико би хтели набавити храну за људе, немају средства да је донесу, јер стока готово сва остала на путу, и што је остало, то сад без хране липсава сваки дан; сваки је готово остављен самом себи, да се што збрине и набави за храну. Наш папирни новац неће да примају… На овом биваку код старих касарни провели смо 12 дана, када смо се по наређењу команданта дивизије преселили у стару варош испод Скадарског града, и разместили се у куће и по шталама…

Веома ме је интересовало посматрати Тарабош, који нас подсећа из скоре прошлости на велике борбе из 1912. и 1913. године. Варош је пуна света. Овде су народни посланици, влада и министри, сем министра војног, за кога рачунају да је одступио за Солун и на место његово за министра војног дође пуковник Божа Терзић, наш командант Шумадијске дивизије И позива. У Скадру смо провели до 20. децембра, када смо добили наређење да идемо за Љеш, где ћемо ако се могне, укрцати се у Сан Ђовану у лађу, а ако се не могне, онда ћемо ићи до Драча пешке, па ћемо се тамо укрцати у бродове и ићи на острво Корзику или у Алжир… Настала је брига где ће се наша војска сместити и како ће се пребацити, а докле савезници о томе одлуче, примаћи је ближе мору, како би се лакше исхрањивала, пошто стоке и средстава за пренос хране од Сан Ђована нема довољно…

СПАС ОД РУСКОГ ЦАРА

Среда 23. децембар… Велику благодарност наш народ је дужан признати руском цару Николи ИИ, који се бринуо за нашу евакуацију, јер се нешто оклевало и изгледа ми да није било ни утврђено где ће нас и како евакуисати из приморја, па је, како сам поуздано дознао, цар Никола данас упутио телеграм, који је руски министар спољних послова Извољски предао француском министарском савету: „Позивам се на Вас, господине председниче, да помогнете нашег храброг савезника Србију. Један велики део њене војске чека на албанским обалама начин како да се укрца и тако избегне да падне у непријатељско ропство. Неопходно је потребно да се брзо спасе ова храбра војска, која ће бити касније од велике користи за општу ствар. Ако Француска и Енглеска нађу начин да обезбеде сигурност једног брзог транспорта српске војске на острво Крф, њини напори послужиће једној лепој и племенитој ствари – Никола.“

(Вести)

Oznake: Dnevnik, Mileta M. Prodanović, Prvi svetski rat.