Pročitaj mi članak
Нема снаге за отпор: Српска војска је у повлачењу морала да оставља тешко наоружање
У августу 1915. Србији је запретила нова опасност, рат са Бугарима.
Милета Продановић у то време бележи: „Предвиђајући опасност по нашу отаџбину ако рат са Бугарском избије, а знајући да се ми упућујемо на фронт пред Бугаре и да ћемо у случају рата са њима, очајно се бранити, борбе ће бити за опстанак, велике и крваве, ко зна шта ће бити са нама… сео сам и написао писмо кући и Цвијети. Дао сам јој доста савета о поступању у животу, замолио је да родитеље моје добро слуша, децу да негује, чува и школује, да за мене ништа се не брине, ја ћу о себи водити рачуна. У исто време послао сам и писмо, које је било код мене, а којим су се аустријски официри 1914. када су заузимали Прањане, мајци захвалили на лепом дочеку. Нека им се и то нађе. Ја предвиђам да, ако рат са Бугарима избије, ми ћемо бити прегажени од Аустријанаца и Бугара, јер је мала наша снага да даде отпора“.
СМРТ ЗА ДЛАКУ
Првог октобра 1915. артиљерски напад Бугара са Црног врха означио је почетак рата са Бугарском. Српском војском пронеше се гласине да је непријатељ заузео Врање, али и да је Русија објавила рат Бугарској.
„Недеља, 18. октобар. Данас су неки славили Светог Луку. Пењући се уз Грнчареву чуку посматрао сам борбу, која се жестоко водила на целој линији нашој од огранка Суве планине па до на Власинске положаје. Око 2 часа по подне стигао сам близу положаја наше батерије, који је био јако добро обасут непријатељским хаубичким зрнима. Наша батерија ипак дејствоваше, али чим непријатељ опали, послуга побегне у заклон. Оставио сам коња код предњака и упутио сам се батерији на положај. Кад сам био близу батерије, под самим положајем, непријатељска хаубица опали, чу се пуцањ. Мало потраја, па се чује зрно како путује баш у правцу мене. Пожурих само мало бржим корацима. Видим да се нема куд.
Бугарски војници масакрирали и војнике у болницама
Од судбине се не може утећи. Одједном, изнад моје главе, зрно својим звуком фу и позади мене, пребаци ме, на три метра груну и експлодира. Свога ме дим обузе, командир и командант батаљона мајор Арсенијевић са осматрачнице гледали су дурбином. Кад сам био заклоњен у диму, рачунали су да сам готов, а познали су ме кад сам ишао положају батерији.
Чим сам изашао у батерију, зову ме на телефон и честитају ми нов живот. Свима војницима мило и радују се што сам остао жив и чуде се мојој хладнокрвности, јер се нисам био нимало уплашио, променио. У батерији, кад сам раскопчао копоран, избија дим и смрди, који се приликом експлозије завукао… На левом крилу целога дана врло јака борба се води. Наши су нападали на Голаш који су прошлог дана изгубили, али га и данас нису могли отети. Јуче и данас наш леви одсек имао је доста губитака… Овог дана положај наше батерије је нађен и силно тучен, тако да су у саму батерију падала хаубичка зрна, а једно ударило баш код нашега шатора… Помолио сам се Богу кад сам хтео лећи, што ме је данас сачувало од смрти…
Понедеоник, 19. октобар. Добисмо увече од Команданта одсека наредбу, коју да саопштимо војницима, да су трупе Тимочке дивизије И поз. потукле Бугаре на северним падинама Суве планине код Беле Паланке, као и да је Румунија објавила рат Бугарима; да Руси бомбардују Варну и Бургас и да маршују преко Добруџе; Енглези бомбардују Дедеагач, а Французи гомилају око десет дивизија и туку се са Бугарима код Штипа. Пошто смо прочитали војницима ову наредбу, легли смо. У шатору са командиром о њој сам дуго коментарисао. Прочуо сам одмах, да ситуација ништа не ваља и само се измишљава и војницима доставља, да се морал колико-толико очува.“
Окрутне комшије: Страдање Срба у врањском крају
Крајем октобра Продановићева батерија добила је наређење за покрет ка Власотинцу и Лесковцу, где се код села Батинце 25. октобра развила страшна борба. „Пешачка зрна сипала су као киша око нас, 9 часова пре подне наша пешадија поче нагло да одступа; војници из Трећег пука ИИИ позива почеше се предавати Бугарима, чак и њихов командант батаљона резервни мајор Сава Лазић… Пешадија је нагло бегала; опет завлада бојазан да не будемо заробљени. Тог тренутка добисмо телефоном наређење од команданта артилерије пук. Чед. Вохоског, да одступамо до воденице, где ће нас он сачекати на раскрсници путева Лесковац-Врање и Лесковац-Власотинци и издати нам заповест за даљи рад. Одмах командир телефоном нареди „на предњаке запрежи“, а ми поскакасмо из осматрачнице и притрчасмо батерији; непријатељска артиљерија тукла је све жешће село и пут ка Лесковцу…
Хаос у Лесковцу
Кроз Лесковац хаос од трупа и грађана, вриска и плач женскиња на све стране, радње се разбијају и пљачкају, руља пљачкаше на све стране, виђала се и по кућама, вукла и носила ствари, па чим је спазила нешто боље, бацала је и друго узимала. Жалосно је и тужно гледати како се руши имовина своје браће, али бесвесна маса није се обазирала ни на шта…
Командант XИВ пешадијског пука п.пуков. г. Стеван Нешић трчао је лично и заустављао разбијене пешаке, да се враћају и задржавају Бугаре, али га није нико слушао, већ су и даље бегали ка Лесковцу и прузи; један вод коњаника растурен, са револвером у руци, задржавао је пешадију, да бар поседне пругу. Гађајући најживљом ватром, сачекали смо бугарску пешадију до 700 метара… У галопу смо прешли пругу и ушли у Лесковац, и журили ка положају; вод капетана Поповића код железничке станице брзом паљбом дејствује и задржава непријатеља, који бесно јури. Хаубичка батерија мајора Тоше поче са Хисара да дејствује.
Понедеоник 26. октобар. Око 8 часова пре подне телефонист Љубомир Петковић казаће ми да Бугари избијају на Хисар… Чим смо промакли раскрсницу пута Лесковац-Прокупље и пошли Лебанима, почеше падати наши убијени коњи и кукати погођени војници. Командир, видећи да батерију не може извући, викну: „Спасавај се како ко може, а вади са топова затвараче.“ Меци су падали као град, из висине, јер су Бугари на Хисару, а ми доле; ја сам скочио око једне кућице, поред пута за Прокупље и пољем бегао сам, само сам гледао да нисам у гомили војника, јер ће гомилу концентрисанијом ватром гађати… На све стране падају погођени војници, обливени крвљу, кукају и моле: „Браћо, изнесите ме или ме убијте!“.
Узмем једног пешака рањена, сав у крви, као сламку забацим га на леђа, продужим трчати, нисам ни тридесет корака прошао, он стаде кукати и молити ме: „Спусти ме брате, молим те, тешко ми је.“ Спустио сам га. Продужио сам трчање даље, меци су само шибали, предвиђао сам да је готово немогуће из овог окршаја извући се чутав. Молио сам се Богу, само да се тешко не раним, већ лако да се раним или да погинем, а из унутрашњег џепа извадио сам револвер, да ако се теже раним, да жив не паднем Бугарима шака, јер сам очима са положаја гледао како ножевима боду волове у Хаубичкој батерији, као и људе међу топовима. Нисам могао замислити да је човек у стању толико да трчи, читавих пет километара претрчао сам. Када су пешачки меци почели ређе падати, ипак бојао сам се њихове коњице и трчање продужио сам све до прелаза Јабланице…
Губитака наших мртвих и рањених колико је било не да се лако оценити, поље је прекривено, али да су Бугари само стрчали на раскрсницу пута Лесковац-Прокупље са само једним митраљезом, пошто је терен раван, а пољем је у највећем нереду бегала наша војска XИВ пешадијског пука, два батаљона XX пешадијског пука, остатак људства од три заробљене батерије, пешачке трупе и бојне коморе, све би покосили и нико жив не би изашао; или да су само пустили два ескадрона коњице, све би живе по’ватали и заробили.
ПУКОВНИКОВА ГРЕШКА
Четвртак, 29. октобра. Написали смо и послали исцрпан извештај о нашој пропасти команданту Тимочке дивизије I позива. Командир је страшно био утучен, жалио је изгубљене топове, само сузе што му не ударе. Ја сам пак блажио га и говорио му да смо ми извршили потпуно наш задатак и до последњег тренутка штитили смо нашу пешадију; а што је пешадија нагло напустила положај и што нас благовремено није известио командант артиљерије пуковник г. Вохоска, то ми нисмо криви, ми смо технички извршиоци. А они који треба да воде рачуна о стратегији нису водили, то ми нисмо криви. Жао ми је само људи, а топова није.
(Вести)
