Pročitaj mi članak
Артиљеријском нареднику Милети М. Продановићу коначно су, почетком 1915. стигле и лепе вести: „Недеља, 25. јануар. Добио сам карту од куће која ме је обрадовала. Снајка је родила ћерку, коју су крстили и дали јој име Олга. Мило ми је било, када је дао Бог да од покојног Здравка имам кога, који ће ми њега представљати и у Олгици гледаћу мога доброга брата, Здравка.
Харала и опака болест: Тифусари из Првог светског рата
НОВИ НЕПРИЈАТЕЉ
У марту је штаб Продановићевог пука био стациониран у селу Кумодраж код Београда, и он бележи у свој дневник и ово: „Појашем коња, па кроз Раковичку шуму, где птичице певају, па преко дивног зеленог поља по коме се уцветало цвеће шарени, а по пољу растурене овце пасу, мали бели јагањци играју се и тек по која овца блекне, брине се за своје јагњенце… Изиђем на Торлак, одакле је доглед врло велики, сјашем са коња, седнем и посматрам околину: Београд, Земун и недогледне сремске равнице из којих се само негде види торањ неке цркве у селу, остало се све губи у тами, Сава и Дунав вијугају и обавијају лепи Београд око кога су се пре 5-6 месеци водиле крваве борбе, а и сада с времена на време бомбардује га непријатељ са тежим оруђима. Види се лепо Цер са Видојевицом, поникао из мачванске равнице као неки велики град… Виде се ровови, које је наш вредни пешак копао испод Торлака и Раковичке шуме, где су пре 5-6 месеци вођене велике борбе. Дивна панорама, да би се човек са уживањем задржао посматрајући цео дан, подсећајући на минуле борбе…
Умире од тифуса: Српски војник пред крцатом болницом
Здравље код војника погоршава се. У нашој војсци појављује се трбушни и пегави тифус. Завлада страх. Умирање код војника велико, нарочито у Ваљеву. Неколико војника умрије и у нашој батерији. Строге мере предузете су. Извршена је дезинфекција свих ствари да би се спречила зараза. У почетку месеца априла био сам мало болестан, али схватајући озбиљно, отишао сам одмах лекару, који ме је површно прегледао бојећи се заразе. Рече ми да се ништа не плашим, већ је само мањи назеб. Даде ми лек и врати ме. Командир се био доста забринуо за мене. Рече ми да ће добро бити да се увече окупам и затим да се добро истрљам и завијем, да се презнојим.
Целога дана ме је он обилазио, као и његова госпођа Зора, која је била дошла из Крагујевца код њега, ‘ладила ми крпе и нудила ме разним колачићима као да сам им био рођени брат… Тако исто су се и сви војници бринули за мене, и скоро цео дан долазили један по један и пред вратима моје собе питали посилног како је мени… Чим сам се придигао, отишао сам код доктора потпуковника Крсте Драгомировића на Торлак, те ме је он детаљно и свесрдно прегледао, јер сам се бојао какве теже болести. – Назеб, проћи ће – а и рече ми да би ми био потребан одмор. – И зато ћу ја предложити да се ти пустиш кући на поправку здравља. Поздравим се са њим и захвалим му се на усрдном прегледу. После два-три дана сеђах са командиром у соби, док дође телефониста, и рече ми, да ме одмах тражи командант дивизиона ппук. Никола Томашевић да идем код њега. Сетих се, сигурно је дошао рапорт од др Драгомировића за моје одсуство.
Пред штабом ме је сачекао ађутант, пријатељ Воја. Рече ми да ме командант тражи заиста због тога рапорта и каже ми да се он много љути, учећи ме како да му одговорим. Ја му рекох, испричаћу му истину, па њему ако се одобрава нек одобри, хвала му, а ако не, оно ништа није ни било. Хвала Богу, само када је мени сада добро, а он како хоће… Уђем код команданта у собу, он сеђаше за столом. Када сам му се јавио, он ми љутито рече: – Милета, дошло је последње време када си и ти као поштен човек почео да кајишариш и да преко пријатеља ствараш боловања и одсуства, онда треба дићи руке од свега. Ја сам тебе сматрао и ценио много… Замолио сам га само да ме саслуша. Испричао сам му све како је било… Бојао сам се опаке болести не због мене, него због деце, јер сам ја родитељ деце петоро мојих и једно мога брата почившег Здравка, о коме је и он слушао, а и због мојих старих родитеља, морао сам се више бринути за своје здравље.
Завет малој Олгици
Враћајући се са гробља, иако сам клонуо од жалости, осећао сам да ми је се душевни терет, који сам имао, свалио, јер сам своју братску дужност извршио и пренео тело мога доброг брата покојног Здравка. Драги мој мали брате, почивај мирно и спокојно међу твојом браћом и сестрама. Твојој Олгици ја сам место тебе.
Па сада, када је мене хвала Богу добро, стоји вам на вољу, хоћете ли ми одобрити или не. Само сам га учтиво замолио да упита др Драгомировића и увери се, зашто сам код њега био, да би сумња, коју он мисли, отпала. Он ми рече, да си тражио од мене одсуство, па ма и веће било, дужност би ми била да ти учиним, јер сам тобом и твојим радом задовољан, али боловање, пошто добро изгледаш, да ти одобрим нећу. Можеш ићи у батерију.
По доласку у батерију испричао сам командиру, који ми рече: – Када ти он није дао, ја ти дајем! Спреми се и иди до куће седам дана, па ако не затребаш, ја ћу ти послати продужење. Спремио сам се и отишао кући. Прославио сам славу Светог Ђорђа са својима и вратио се у батерију, свршио месечне рачуне и опет отишао кући, сада по одобрењу команданта дивизиона пук. Томашевића“. Српска војска је ускоро добила наређење за прегруписавање и покрет, а крајем јуна, Милета Продановић је по ратном задатку стигао у околину Ваљева, где је затекао свог командира. „Око 10 часове пре подне 27. јуна стигао сам у Мургаш у логор… Командир беше нешто слабуњав и жаљаше ми се да се не осећа добро.
Недеља, 28. јун. Командир не устаје из шатора. Пошто сам средио послове, одем код њега да га обиђем. Он лежаше. Имао је доста јаку ватру. Лекар је дошао прегледао га и мене самом рече:
– По свима симптомима и знацима изгледа да је трбушни тифус. Командир је прешао у И пољску болницу Шумадијске дивизије И позива, спроћу нашег логора… Ја сам сваког дана, пошто завршим редован посао, појахивао коња и обилазио командира у И пољској болници у Мургашу. Болест је све више узимала маха и у петак 17. јула мој добри командир и мој искрени пријатељ капетан И класе Димитрије М. Јездић умре. Све што сам могао, ставио сам на услугу да би његово тело спремили и испратили за Крагујевац, да се сахрани у породичну гробницу. Да би се колико-толико његовој доброти одужио, дао сам моје коње, те су његово тело по ноћи одвукли у Крагујевац. Дошао нам је за командира батерије капетан И класе Божидар И. Богуновић, човек врло миран, веома тачан око извршења наредби…
Јунак се враћа кући
Недеља, 2. август. Око 10 часова пре подне стигао сам кући у Прањане са телом покојног Здравка. Веома је тежак и тужан призор био када смо стигли. Изашли су сви, па и малу Олгицу изнели да свога тату дочека и загрли. Сви су пали кукајући око сандука. Мала Олгица коју је снајка држала, својим рукама трљала је по глатком, металном сандуку, као да сироче зна да милује свога тату. Само се срце у човеку цепа. Јуначио сам се и стегао срце да њих колико-толико разговорим. Спремљена је гробница и у понедељак 3. августа извршили смо погреб тела покојног Здравка уз учешће готово целога села Прањана као и кумова и пријатеља из околних села, који су дошли да последњу пошту укажу покојном Здравку, те да се његовим доброчинствима и пажњи, коју је он свима чинио, колико-толико одуже и да врлог Србина и дичног јунака, који свој живот положи за веру и отачество, до своје вечне куће испрате. Дивним и дирљивим говором на гробу опростили су се свештеници Радосав Симић и Радомир Кречковић. Сав народ који је био присутан, гушио се од суза.
ПАРАСТОС ЗА БРАТА
Дани су се примицали годишњици од како је Здравко погинуо. Тело његово још стоји непренесено. Више пута покушавано је, разне сметње су биле. Тврдо сам се решио да до годишњице пренесем његово тело пошто-пото, те да бар његове кости о годишњем парастосу се прелију у породичном гробу у Прањанима.
(Вести)
