Pročitaj mi članak
Аранђеловац је половином новембра 1914. године, у доба битака на Колубари, био препун војске и народа, а ту се, како сведочи Милета М. Продановић у свом дневнику, обрео и сам врх војске и државе.
Битка за престоницу: Српска војска у рововима око Београда 1914. године
„Његово Величанство Краљ Петар Први оде на положај војсци. Сазнадох да је наш дивизион одступио са Црљени на Медведњак у Пркосаву близу Аранђеловца… У 4 часа по подне дођем у батерију, која је била на положају на Медведњаку. Сви су се обрадовали када су ме видели, јер су се бојали да не будем пао у ропство, пошто су на телефону сазнали још пре два дана да су Прањани заузети. Увече смо дуже време у шатору поседели и пили вина, кога овде доста има, те да би се колико толико разонодили и бригу растерали о пропасти наше отаџбине.
ОПШТА ОФАНЗИВА
Још није било свануло, тек зора, посилни ме буди. Ордонанс долази код мене, даде ми хитно наређење у коферту. Потписах му коферат, он оде. Прочитах наређење и видим да је Врховна команда са обзиром на то што су код непријатеља наступиле тешке прилике у погледу хране и снабдевања и физичке исцрпљености, а да се искористи моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код наших трупа подигне, наређује да се 20. новембра у 10 часова пре подне предузме на целом фронту – општа офанзива… Журно смо припремали за покрет. Сви смо били весели кад је наређена офанзива.
Град тужног изгледа: Центар Београда не мети аустроугарске артијерије
Петак, 21. новембар. Наше трупе кренуле су рано у напад на целоме фронту. Лепо сам са Главице посматрао како X и XИX пешадијски пук подилазе коту 187 коју је непријатељ упорено држао. Око 4 часа после подне засвираше трубе, кренуше се ова два наша пука на јуриш… Коса ми се беше најежила. Страховао сам шта ли ће бити. Непријатељ није могао задржати ова наша два лавовска пука, који заузеше к. 187 сигурно са великим жртвама, али су успели.
Субора, 22. новембар… Данас је било доста губитака и код наше, а нарочито код Тимочке дивизије. Заробљено је непријатељских војника доста. Морал и дух наших трупа је висок.
Среда, 26. новембар. Рано су трупе предузеле напад. Са целог фронта чује се борба, али не тако јака. Непријатељ се испред И и ИИИ армије пребацује преко Колубаре и нагло одступа, остављајући за собом силан материјал и топове, санитет, кола и остало што није могао превући, јер је пут због силних возова долином Качера и Љига, а и ружног времена, пропао, док је пут низ Тамнаву и сам по себи у ово доба године и раније био врло хрђав те омета извлачење.
Недеља, 30. новембар. Целога дана на целом фронту огорчена борба, митраљези, пушке и топови нису престајали. Са Авале виђаху се по бљеску непријатељски топови, који гађаху наше трупе на Караули, али потучени непријатељ повлачаше се са свих положаја, остављајући пуне ровове својих мртвих и рањених, и одступаше ка Београду.
Сахрана крвника
Петак, 28. новембар… Испред наших трупа чујаху се јаке борбе. Прошли смо преко бојишта, где је ових дана очајна борба вођена. Маса мртвих Аустријанаца, које сељаци закопавају. Наиђосмо поред положаја непријатељских батерија, маса чаура остало. Наше батерије силно су их тукле, јер су наши топовски меци сву земљу око њих изровили.
Понедеоник, 1. децембар. Наши пешачки пукови, који имађаху правац Торлак, постепено, али успешно кретаху се чистом пољаном ка селу Јајинцима… Када је наша пешадија дошла у висину села Јајинаца у два часа по подне одједанпут видесмо како непријатељ из ровова подиже беле барјачиће као знак предаје.
Наши пешаци престаше пуцати и пожурише напред. У том моменту непријатељски војници поскакаше из ровова, претрчаше у предње ровове и одједном осуше најјачу пешачку ватру, поткрепљену са њиховом артиљеријом и пешадијом са Торлака. Наша пешадија овим препадом збуни се и заколеба, па поче одступати. У том критичном моменту наш X пешадијски пук из резерве одмах је трчећим кораком развијен код села Ресника громким гласом проламао „Ура! Ура!“ За све ово време наша артиљерија са Ресника појачала је своју ватру, како на њихову пешадију, тако и на артиљерију на Торлаку.
Наша пешадија која се била заколебала и једним делом почела да одступа, поново охрабрена X пешадијским пуком, поново груну напред и у 4 часа по подне непријатељска пешадија побеже из ровова ка Торлаку. Тучена најјачом ватром, наше артиљерије са Ресника прекрила је бојиште мртвим и рањеним. Њихова артиљерија око 4.30 часова по подне престала је са Торлака да дејствује: сигурно одступа. Наши пешаци избијају на Торлак и ноћ ‘вата, борба престаје. Батерија је заноћила у селу Реснику. Поче и ситна и хладна киша. У 11 часова ноћу добисмо наређење да сутра у 6 часова изјутра се кренемо у гоњење непријатеља правцем: Раковичка шума – Јајинци – Бањица и изађемо на Бањичко брдо, где ћемо добити даље наређење.
Уторак, 2. децембар. Непријатељ нагло одступа; наше трупе већ улазе у Београд… Борба пешачка види се код Саве. Њихова пешадија, која је код понтонског моста штитила прелаз, води борбу: понтонски мост раскинут и они остали овамо. У 2 часа по подне преста борба, наше трупе заробише силна кола са запрегама, која су чекала на ред прелаза као и војску, која је штитила прелаз. Причао ми је један Србин Банаћанин да је страшна паника била на мосту и да је много кола-возова гурајући се на мосту потопило се у Саву. И људских жртава било је много…
Велико је расположење код свију, јер смо непријатеља истерали из своје земље и потукли га тако да ће се сваки Аустријанац, који је остао жив, сећати добро када је посећивао Србију. Овим својим јунаштвом показали смо целом свету, који нас није познавао, шта је Србин и задивили га. Ратни плен, који нам је пао шака, јер га Аустријанци нису могли превући, веома је велики. Увече смо дуже седели у вили Гарашаниновој, која је близу топова била где смо и ноћили, пили и весело разговарали о нашем силном успеху и о непријатељском слому. Војници су узели из кола непријатељских остављених код моста на Сави разних потреба, а нама су дали неколико флаша разних ликера, које су Аустријанци спремили за Божићне поклоне војницима. На једној флаши са пунчом писаше „фивун-перпен фапфевен Волфорфен – за наше храбре солдате“, али им судбина би, да их Аустријанци не пију, већ заиста храбри солдати – Срби.
Среда, 3. децембар. Сво поље земунско до Бежанијске косе под водом… Ја сам са командиром и п.поручником Сретеном сместио се у вилу проте Крстића, поручник Светислав у Бојића вили. Душевно расположење од успеха и добар смештај чинили су нас све веселим и расположеним. Добра храна, живот не може бити бољи. Батерија је с времена на време дејствовала, штедећи муницију. Непријатељска артиљерија са Бежанијске косе гађала је Топчидерско брдо, обасипајући сав простор, а и наше место тукли су јако. Тако, једног дана сеђасмо за ручком у нашем стану, док одједном груну експлозија. Непријатељски шрапнел се распрште баш пред нашим станом и парче проби врата и улеће код нас. Често пута преко ноћ отвори се пешачка јака ватра око Саве са обе стране, и чим ми бацимо неколико метака, умири се. Београд доста порушен непријатељским гранатама, ноћу неосветљен, тужног изгледа.
На Светог Николу прославили су свечано своју славу на бојном пољу командир и пор. Срета, угостивши нас врло добро. Овде сам унапређен у чин поднаредника и поново предложен за одликовање Сребрном медаљом.
НАГРАДА ЗА ХРАБРОСТ
Недеља, 14. децембар. Једнога дана пред Божић, док сам шетао пругом са командиром, он ми рече: „Милета, напиши објаву за себе и спреми се на одсуство за ове божићне празнике, те са својима проведи ове празнике.“ Тим ме је јако обрадовао, јер сам и сам мислио да га молим, а оно ми он сам одобрава, јер о мени води рачуна. Жао ми и није жао труда, нити осећам умора у мом великом канцеларијском послу пошто сам више пута морао готово целу ноћ радити када ми се то признаје, јер је командир чинио ми све што се може и својом добротом и пажњом према мени одуживао се, а ја сам, пак, са највећом вољом и тачношћу обављао свој посао.
(Вести)
