Pročitaj mi članak
Једна од првих битака у Великом рату водила се на Церу, у августу 1914. године. У њој су српске снаге под заповедништвом Степе Степановића однеле победу над аустроугарским јединицама фелдмаршала Оскара Поћорека. Битком на Церу спречена је намера Аустроугарске да на самом почетку војнички сломи и окупира Србију како би потом могла да се окрене против Русије.
Српска победа изненадила је светску јавност која није очекивала да ће једна мала држава моћи да се одупре Сили осовине, па је Церска битка допринела одржавању морала савезничке Антанте која је у то време губила битке на свим осталим фронтовима. Тријумфу је нарочито допринела исправна дефанзивна стратегија српске Војне команде, као и чињеница да су њени официри и војници недуго пре, у балканским ратовима, стекли вредна искуства у модерном ратовању. У овом метежу нашла се и батерија Шумадијског артиљеријског пука Милете М. Продановића, који је ово славно доба запамтио и по једном личном догађају.
СИЛНА БЕЖАНИЈА
Описујући „силну бежанију“ народа из села поред Саве, и битке у којима су обе стране имале страшне губитке, Продановић наставља:
„Понедеоник 4. августа… Мени само срце заспало. Седећи наслоњен на лактове одмах заспах. Одједном у сну створи ми се слика велике крваве борбе у великом ушореном селу; лепа црква порушена гранатама и са обаљеног торња једна цигла више од њене половине наднела се. Сам мислим како је њена тежа на обали. Тог тренутка изби стрељачки строј и мој брат Здравко са исуканом сабљом пред стројем. У том моменту он пада погођен. Ја се пренем из сна. Ово ми се све збило за неколико тренутака. Скочим са тог места, протрљам чело. Видим да је то сан. Утом ме командир упита: – Шта је теби, Милета, те си тако пребледео? – шалећи се са мном: – Сигурно си се уплашио кад видиш како се много гине. Ја му рекох да се смрти нимало не плашим за себе, што је уверен из минулог рата, а и из борбе из прошлог дана, јер сам увек био у борном делу батерије, али му рекох да сам сад, кад сам сео, заспао, и сан ми веома ружну слику представља. Све ми је мој Здравко на уму, јер видим какве се крваве борбе воде и видим да човечји живот није ништа.“
Злочини аустроугарске војске 1914. над народом у Мачви
Четвртак 7. августа… Дојури један ордонанс команданту са извештајем да јаке непријатељске трупе, које одступају од Шапца, нагињу Церу… У 5.00 по подне борба преста. Наши изађоше до Дрине. Заробише много војника, силну комору и 150 добрих коња, као и много разне опреме. Вечерали смо. Сви су били расположени, осим мене. Командир опет примети да сам нешто забринут. Шалио се са мном да би ме овеселио, али се мени није дало. Предосећао сам да ми неће бити добро.
Чудна зверства
Петак 8. августа… У 9.00 пре подне узјашем коња са поручником Данилом, те одем у Лешницу да бих што узео за батерију. У вароши човек сад види ужасе које су непријатељи починили: порушене куће, опљачкани дућани, свет опљачкан до голе душе. Код цркве обешено 10 лица, међу којима има и деце. На железничкој станици око 100 душа заклано. Страшан призор погледати. Скидају и ове са вешала, као и оне од железничке станице што купе, и сахрањују. На пијацу довукоше један непријатељски аероплан, који је оборен прошлог дана испод Лешнице… Дуго нисам могао заспати. Чудна зверства која су Аустријанци починили не може човек замислити док није видео. Ужасно! Ужасно!
Недеља 10. августа. Пошто сам описао све коње, које смо од плена добили, завео их у списак и послао дивизиону, упитао сам командира да одем на Џајевац више Новог Села да се видим са Здравком. Он ми одобри: – Па узми једног војника нека пође са тобом. Понесите пушке јер терен није рашчишћен… Чим сам био у Новом Селу, сретоше ме неки коњаници, које сам упитао за ИИИ коњички пук. Они ми рекоше да су сви коњички пукови на Џајевцу код Чокешине и прођоше, али после 50-60 метара када су одмакли зовну ме један по имену. Познао ме је и каза ми: – Сигурно си пошао да се видиш са Здравком. Одговорих му да јесам. Каже: – Што ћеш чути доцније, боље да ти кажемо. Камо среће да је добро, али шта ћеш, таква му је судбина. Ја отрнух. Рече ми: – Здравко ти је погинуо 4. овог у борби у Прњавору… Као да ме уби. Ништа нисам после ни чуо шта су ми још говорили…
Одјуримо право на Џајевац. Нађем пук, али 3. ескадрон није ту, већ у Бадовинцима. Одем код команданта пука, пуковника Николе Цаловића, који беше у шатору. Он одмах изађе, изјави ми саучешће и много жали покојног Здравка. Хвалећи га, викну једног ордонанса и нареди му да ме одведе у Прњавор, где је Здравко погинуо. Ја му се захвалим и рекох му: – Пошто је сад доцкан, јер ми не вреди само видети где је погинуо, већ наћи њега и пристојно га сахранити, сутра ћу рано доћи. Он ми онда рече: – Вечерас ће доћи 3. ескадрон у коме је он био водник у борби, био је заставник пука па је сам молио да тога дана иде у борбу. Његови другови отићи ће сутра са тобом. Поздравим се, појашемо коње и вратимо се увече у батерију. Чим сам сјахао са коња, командир ми приђе видећи ме уплаканог… Командир ми рече: – Узми сутра једног војника па отиди у Прњавор, а после кући. Пођи са колима и пренеси га.
Понедеоник 11. августа. Рано изјутра спремим коња и пођем. Са мном пође и наредник Драгутин Калановић. Свратим у Лешницу те купим свећу, таљана и ракије мало. Кад сам дошао на Џајевац код III коњичког пука, био је дошао 3. ескадрон. Јавим се командиру и он ми изјави саучешће жалећи га много. Сви његови другови испричаше ми детаљно како је текао ток борбе и како је веселник погинуо. Утом дође код нас и командант, пуковник Чоловић, и каже ми да се изненадио кад је чуо да је Здравко погинуо.
Рече да је по доласку његовом у Ниш о мобилизацији пред пуком предао му пуковску заставу, да је победоносно пронесе и да је до последње капи крви не испусти да падне непријатељу у руке: – Он је заставу носио до уочи дана његове погибије, када је молио да је привремено преда свом помоћнику поднареднику Драгиши Милосављевићу да би учествовао у борби, што сам му једва, али да бих му учинио по жељи, одобрио. Твој брат Здравко погинуо је као јунак у борби. Његово име биће златним словима забележено у историји III коњичког пука. Командир ми пак прича: – Чим је био судар са непријатељем код Прњавора, патрола извештава да се у селу Прњавору на друму одмара једна батерија непријатељска. Пошто је наш ескадрон близу, то он сјаше за борбу пешке. Покојног Здравка одредио сам за командира коњоводаца. Он ме, међутим, замоли да иде за 1. вод за водника, јер водник 1. вода није ту. Најзад, дозволих му. Он сјаха са коња, баци дизгине, ишчупа револвер и замаче журно за водом, који је био развијен са осталим водовима ескадрона и у стрељачком строју улазио у село Прњавор. Борба је била жестока и после кратког времена известише: „Погибе Здравко.“
Командир ми рече: – Сви смо га необично ценили, волели и поштовали, јер је наредник Здравко то заслуживао. Одмах по његовој погибији, цео се пук развио за борбу, сјурио у Прњавор и непријатељску батерију упутио натраг…
ОПЕЛО У КАФАНИ
Борба је већ престала. Сви официри из III коњичког пука жалили су погибију покојног Здравка, али су и његову храброст и пожртвовање хвалили.
Један вод коњаника остављен је да га свечано сахране, а и мештани… Већина је познавала оца покојног Здравка… Он је погинуо на самој раскрсници пута Шабац-Лешница и Чокешина – железничка станица прњаворска, близу ћошка кафане Топузовића. Одмах су га унели у кафану, зовнули свештеника да га опоје. Док сандук кога су погодили буде готов запалили му свећу. Унели су и војника Цицовића који је, кад је Здравко пао смртно погођен, притрчао њему и сам погинуо. Свештеник је опојао обојицу и тек што су хтели да их сахране, јака непријатељска колона војске која се повлачила из Шапца ударила је кроз Прњавор. Отвори се борба. Пошто је пук био у средини опкољен, то је морао спасавати се. То је са великим жртвама и успео.
(Вести)
