Четвртак, 4. мај. Прошле ноћи предала су се три бугарска војника са фронта код Шупље стене и причају да су их наше тобџије, односно Ковилска група 1. и вод 3. батерије са Ковила страшно потукли. Кажу, „неке нове хаубице“. Из њине чете су имали ових дана око 40 губитака и кажу: „Сада нас можете убити или чините сада са нама шта знате, само кад смо се ми спасили онога чуда од артиљерије“.

Хаубица под Ковилом: Фронт Шумадијске дивизије

Кажу да су им доста војника оглувели, а и померили памећу. Разлог успеха био је тај што су наши успели да помоћу метнутих гвоздених прстенова на упаљач добију путању зрна кривљу, и тиме је омогућено грађање ниских падина под Шупљом стеном где се непријатељ као сигуран скупљао, јер их до сада нико није могао тако гађати. Издали смо наређење батеријама да преконоћ с времена на време са понеким метком дејствују у циљу узнемиравања и ометања непријатеља у порушеним заклонима.

ЧОКОЛАДА ЗА ОЦА

Петак, 12. мај. Чујемо да су на западном фронту Енглези пробили Хиндербургову линију… У 15 часова добисмо од команданта десне колоне пуковника г. Томића строго поверљиво наређење у коме се јавља да се по наређењу Врховне команде наша офанзива обуставља даље, наређује ове положаје добро бранити, водити рачуна о чистоти и исхрани војника, а када се изврши потребна организација и превлачење оруђа, и када Руси и Енглези груну, тада ћемо и ми опет предузети офанзиву; положаје бранити до исцрпљености снаге. У понедеоник, 5. јун. сазнадосмо да је у Грчкој извршен преврат и да су Грци протерали краља.

Немачка на коленима: Енглези пробијају Хиндербургову линију

Зао глас

Недеља, 2. јули. Добио сам данас карту од куће у којој ме извештавају да су моја сестра Драга у Книћу и мала Олгица умрле. Та вест ме је ожалостила, јер сам сада потпуно покојног Здравка изгубио, а онако сам у малој Олгици гледао мога доброга Здравка; и Драге ми је жао, моје добре сестре, која своју младост остави, не могавши доживети да се опет видимо…

Четвртак, 20. јули. Читајући један фељтон о ратним ужасима створеним о овоме крвавом и бесном рату, плакао сам као мало дете. Писац износи колико је развијена љубав мале дечице наспрам свога родитеља, оца који је на бојишту. Доживљај је из Француске, који ћу изнети. „Пошто су позивом Француске сви њени синови стали на браник своје отаџбине, части и поноса француског народа, међу њима имало је доста њих, који су оставили код свога дома сирочад своју, дечицу, саму. Држава се постарала и сву ту децу скупила, образовала је завод за негу ратне сирочади и побринула се за њихову негу и удобност. Поверена су по групама привременим матерама за неговање, које су својом нежношћу своју материнску љубав и негу указивале, овој, сада својој деци, ратним сирочићима…

Побринула се Француска за њих да ни у чему не оскудевају и да се развијају у пуном задовољству и да не тугују за својим јединим хранитељем – оцем, који се сада на фронту бори за част Француске. Маса деце је притицала у тај завод са свију страна Француске. И по самим борбеним линијама, где је непријатељ опустошио, купили су их и упућивали у Етертат, где је завод за њих био. Једног дана директор тог завода доби депешу да је упућено једно дете од 3 године, женско, по имену Нинета, железницом и да се на станици сачека и прими. Одмах је директор упутио једну мати да је прими. Када је воз стигао, из вагона ИИ класе појави се девојчица која је око врата носила натпис „Путујем у завод ратне сирочади. Молим своје сапутнике да ме у путу помажу“. Мати је одмах пришла девојчици, узела је и упитала за име, а она је нежно рекла да се зове Нинета Сажеј. Када су дошли у стан, деца су певала, и када је мати увела малу Нинету и упитала децу, чија је ово сестрица, сви ћутаху, а мали Жозеј коме је 5 година изађе; мала Нинета радосно викну:

Добровољци из Америке: Крајишки Срби на Солунском фронту

– Жожо мој! Жожо мој! Дечица се загрлише, дакле, нађоше се братић и сестрица, који су непријатељским упадом као јаребице распрсле се. Сви су их необично волели. Сваког дана су мала Нинета и Жозеј шћућурени све нешто једно другом причали, забављајући се по цео дан сами. Приметило се да о ужини једу само сув хлеб, а добивену чоколаду брзо негде склоне и сакрију. После кратког времена, директор би извештен да је њихов отац погинуо у великој борби на Ипру… То већ директор није саопштавао никоме, сем привременој мајци, а обратили су из сажаљења још већу пажњу и негу за њих. Увек се и даље примећивало да о ужини мала Нинета под своју кецељицу брзо склони чоколаду, а сув хлебац и она и Жозеј јели су.

Једног јутра долазе мали Жозеј и Нинета код директора, носећи један пакет хрђаво завијен у новине и Жозеј ће рећи директору, радосним гласом: – Дошли смо да вас умолимо да овај пакет испошаљете нАшем тати, који је на фронту. – А шта вам има ту? – упитаће их директор. Мала Нинета са сјајним очицама из којих се виде велика радост, рећи ће: – Чоколада. Има 30 плоча… Ово је јако потресло директора као и мајку, која се није могла уздржати а да не заплаче, већ је одмах изашла, а и сам директор тешко се уздржао да не заплаче, када види ову силну љубав ове мале дечице наспрам свога тате, који је већ погинуо на пољу части. Рекао им је да ће им учинити по вољи, а саветоваше их, милујући их, да сву чоколаду од сада коју добију једу, да не остављају: – Ја ћу за вас слати – само да им учини по њиховој вољи. Ова причица толико ме је растужила, кад сам видео ову велику љубав ове мале дечице – сирочади, која своме тати, кога они замишљају да ће их видети, порасле и здраве, и да ће их загрлити, када рат престане. Њега, међутим, више нема, неће га видети. Помислио сам на моју малу дечицу. Плакао сам као мало дете… Долази нова година 1918, па смо увече поседели и у разговору, уз чашу вина дочекали је радосно, пожелевши да у току ње будемо код својих кућа.

Понедеоник, 15. јануар. Добисмо по ордонансу поверљив акт да се образује још једна дивизија, Југословенска, од добровољаца Срба, Хрвата и Словенаца. У њу улазе трупе које су се бориле у Русији и које су пре месец дана дошле на Балкан. Недеља, 25. јануар. Преговори немачки са Русима у Брест-Литовском иду тешко и нема за сада изгледа да ће моћи шта Немачка урадити са Лењиновом владом. У Русији хаос, маса појединих покрајина у Русији оцепљује се у засебне државице. Позива се и наша Народна скупштина у Крф да 1. фебруара текуће године заседне у прву своју седницу после напуштања Србије. Сви министри као и посланици, који су били у Солуну, отпутовали су на Крф.

РОЂЕНДАНСКА КАРТА

Недеља, 4. фебруар… Одавно оваквог снега није било ни код нас у Србији после 1907/8. год. Добили смо наредбу Врховне команде по којој се наша Вардарска дивизија укида, и да ће се звати Југословенска дивизија у којој ће бити формирани Југословенски пукови. Добио сам карту од куће од моје Цвијете, која ме је овеселила, јер од њих одавно немам извештај. Данас навршавам 35 година. Написао сам карту кући и поздравио их на мој рођендан. На положају мирно; 24. фебруара читајући из новина, видели смо да је Румунија закључила мир. 

Војничка башта

Четвртак, 1. март. Топло и лепо време… Прошли смо село Пребедиште и иза брега Ајшиног пупка дошли у башту. Командант је наредио те је од мештана узет овај простор, око 3 хектара. Поред самога јаза воденичког, узорало се. Одређена су 3 војника вична баштованлуку. Купљена су им разна повртарска семена као: лук, паприка, тиквице, купус, и остало поврће. Башта је на врло лепом месту и има услова за врло успешно гајење поврћа те ће тако војници нашега дивизиона кад стигне поврће имати га у изобиљу. 

(Вести)

Oznake: Dnevnik, Mileta M. Prodanović, Prvi svetski rat.