Субота 6. август 1916. По самој мирноћи на бојишту изгледа да се све припрема на велику борбу… Војници бејаху сви у строју заједно са водницима; командир беше на средини испред строја, висок као бор, поносит и горд, величанственог изгледа, никада као сада. Одмах ми прохуја кроз главу, мора имати нешто значајно. Јуначки глас командира громну „Помози Бог“, сложно и гласно одјекну „Бог ти помого“, разлеже се по целој шуми, долином испод горостасних Магленских гора Ветерника и Кожуха; командова: „Капе скини, молитва“; један од подофицира очита „Оче наш“, потом командир командова: „Покрис на месту вољно!“.

На Кајмакчалану: Српски официр у осматрачници

СУЗЕ РАДОСНИЦЕ

Тајац извесно време, који командир прекиде својим крупним гласом: – Војници, дошао је дан који смо сви жељно очекивали. Наређено је да се јутрос изврши напад на непријатеља на целом фронту наших армија, то јест на левом крилу овога балканског бојишта. Војници, дошао је дан када ћемо са Божјом помоћу, сложно, једновремено ударити на непријатеља, када ћемо кренути у име Бога, за нашу милу отаџбину, нашим милим и драгим, који нас жељно очекују и који и дан и ноћ уплаканим очима, моле се свевишњем Богу да нас сачува, те да се живи и здрави вратимо у њихов загрљај. Зато се тражи од нас, да би успели испунити нашу свету дужност, то јест да ослободимо своју нејач од непријатељског тлачења и да опет васпоставимо и увеличамо нашу милу отаџбину, треба да сваки врши своју дужност предано и савесно, те да посведочимо, да смо доследни синови наших предака и да у нашим жилама јури иста крв наших славних прадедова, који су се увек жртвовали за одржавање српског племена и поред силних најезда разних народа, који су на њих насртали; само на тај начин, наш задатак моћи ћемо испунити и наш ће се рад крунисати победом и сломом непријатеља и само преко тог моста – преданог и савесног вршења своје дужности од ђенерала па до последњег коморџбије – моћи ћемо прећи непријатељску реку и бујицу у нашу ослобођену и увеличану отаџбину нашим милим и драгим у загрљај! 

Појачање из Румуније

Све нас је веома обрадовала вест „да је Румунија ступила у рат и објавила Аустроугарској и Бугарској рат“. Држали смо да нам је успех гарантован и да ћемо кроз 2-3 месеца, а најдаље до јесени, са ратом свршити и да ћемо у име Бога бити код својих кућа у великој Србији.

На ове речи командирове заблистале су сузе од радости у очима свију, а крв је јурила од узбуђења. Корачајући својим крупним и одмереним корацима испред строја, командир продужи: – Војници, у 6.30 јутро са целога фронта наших армија, грмнуће топови на непријатељске положаје, после силне артиљеријске припреме, наша пешадија кренуће напред; стога скрећем пажњу свима и од сваког тражим, да се по цену напрезања и жртава морају извршавати заповести и наређења, како моја, тако и свију претпостављених до најмлађег; а посаветујући нас својим очинским саветима, да сваки страга води рачуна о своме здрављу, те како би овај свети задатак могли лакше извршити, и напор издржати…

Продужи још вазда разних поука, које је он као стари ратник имао искуства. Нарочито је нагласио да су заклони топовски доста слаби и да још идуће ноћи имају се сви ојачати, говорећи, боље је да сви пет ноћи не спавате утврђујући се, него да ваш један друг погине, који је све напоре до сада издржао, и на сва искушења и патње остао прави Србин и веран син отаџбине. Утврђујте се, не жалите за то труда, јер пословица каже „Ко се чува, и Бог га чува“!

Самоуки картограф: Скица положаја на Магленској равници на Солунском фронту из пера Милете Продановића

Борбе се огорчено продужују, наш XII пешадијски пук нападаше на Ветерник… Наше армије на левом крилу уз припомоћ савезничке војске, која је под командом нашег ђенерала Мишића, потискује непријатеља, наносећи му великих губитака…

Недеља, 4. септембар. Увече, известише нас да су наше храбре трубе из Дринске дивизије заузеле Кајмакчалан. Из комуникеа Врховне команде о овој борби видим да је погинуо мој добар друг и пријатељ рез. капетан Милорад Ћирировић из Новака. Пре неколико дана писао ми и поздравио ме, а сад, после неколико дана, у овој светој борби положио је свој млад живот за васкрснуће своје Отаџбине. 

Пуни ровови мртвих

Уторак, 27. септембар… Око 2 часа по подне поче непријатељска хаубичка артиљерија од Кравице да дејствује на нашу батерију, и то са силно експлозивним гранатама. Пошто смо свршили гађање… командир ће ми рећи: „Хајдемо, Милета, да обиђемо непријатељске пешачке ровове на Шумовитој чуки, које смо 29. овог месеца гађали.“ Пели смо се полако; свуд на све стране много мртвих. Неки лежи на леђа, распуштених руку, неки потрбушке; поред свакога локве крви и крвави завоји свуд се даду видети. Када смо се приближили рововима, беше се сунце смирило… Тих поветарац вечерњи заћаури и стане, а тек лишће на шуми зашушти, затрепери и умири се. Уместо свежине, уместо уживања, осећао се веома јак задах од лешева, а на помисао на овакве изгинуле човек мора бити скрушен и тужан. Када смо пак изашли на врх чуке код главних ровова, онде сам видео страховитог призора, каквог после Цера нисам видео: пуни ровови мртвих по гомилама… 

Четвртак, 29. септембар. Ја сеђах испод велике стене, склонио се, јер нас непријатељ поче гађати хаубицом од Кравице и бележио сам командоване елементе… Страшан прасак чу се и парчићи закнуше. Помислих, сигурно непријатељско зрно удари у магацин или се наше зрно распрште из уста цеви. Јавише нам да се несрећа десила код 1. топа; цев му прсла. Код топа лежи мртав нишанџија поднаредник Милић Радаковић, коме је глава однета, а помоћник Лазовић, не зна се да ли је жив или мртав, лежи неповређен. Командир отрча. Мене обузе нека језа и туга. Жао ми их је, оба су били добри млади људи. Кад сам и ја дошао, видео сам страшну погибију: крв попрскала оно мало паоца што је остало, топ сав прскао у парампарчета, мртав лежаше поднаредник Милић, а Лазовић се беше мало освестио. Одмах је послат у болницу лекару. У току ноћи спремљена је рака и у петак 30. септембра, тек се сунце помаљаше иза Пајика планине, били смо сви скупљени гологлави око раке и сахранили смо тело поднаредника Милића на дивном обрешку под великим кестеном. Командир се дирљивим говором опростио са њим у име старешина и родитеља…

Недеља, 2. октобар. Овога дана је командант XIX пешадијског пука пуковник г. Добросав Миленковић лично обишао фронт код Сокола. Пред вече дође на нашу осматрачницу. Сео је код заложене ватрице, где је био и п. пуковник Ђукић, мој командир, и ја. Водио се разговор о предстојећем нападу. Пуковник Миленковић излагао је своје мишљење да не би требало предузимати напад са овом снагом коју имамо; требали би да имамо бар један батаљон у резерви; положај је врло јак, и сумња у успех. Износећи и то да стратегијски разлози не могу дозволити напад на Соко, јер имати у обзир да је положај јак, истакнут, и по његовом мишљењу би требао нападни правац трупа ове дивизије да иде на теренску везу Сокола и Доброг поља, а Дринске дивизије на Грунишке положаје. Тим нападом загрозио би се непријатељски положај на Соколу и морао би се са њега сасвим повући на линију Добро поље – Груниште, јер прихватних ни ослоних положаја нема, а нападом на Соко, како се заповешћу наређује, било би потпуно ломљење наше снаге без разлога о овај неосвојив и јак положај, који је природом добар пешадијски положај.

ПРЕДЛОГ ОДБИЈЕН

Његове разлоге бригада није примила, већ је наређено да сутра у 7 часова изјутра артиљерија почне са дејством припрему за пешачки покрет, који треба извршити око 4 часа по подне. Команданти одоше… па смо дуже код ватре седели ја и командир, вечерали и разговарали о будућој борби. Ја сам потпуно био убеђен у разлоге пуковника Добросава Миленковића, и држао сам да артиљеријска припрема треба да траје бар 3-4 дана и тек тад пешадија да предузме напад и то да има бар један батаљон у резерви.

(Вести)

Oznake: Dnevnik, Mileta M. Prodanović, Prvi svetski rat.