Седнем под маслину на самој морској обали и замишљен дуго седим сам. Мисли моје праћене су прошлим ранијим сретним животом у своме завичају, сећам се онога лепога живота, моје дечице, родитеља, жене, брата и сестара, размишљао сам на наше родне равнице, на лепа поља обрасла мирисним цвећем, на лепе долине којима поветарац дуваше, пренео сам у мислима, да сам тамо.

Савезници се окупљају: Српска војска у Солуну 1916. године

Од тог заноса одједном ме трже гакање ждралова, који лећаху баш изнад мене ка северу преко залива а у правцу снежних албанских планина, ка нашој отаџбини. Очи ми засијаше више. Боже мој, колико су они сретни што ће прећи нашу отаџбину, када би само могли казати мојим родитељима, дечици, жени и сестрама, да сам им жив и здрав, и да се далеко од њих преко мора налазим… Отишао сам право шатору и сео за сто, дуго сам још ћутећи седео и слушао песму, које једна група војника иза нашег логора певаше. „Тамо далеко, далеко крај плава Дунава, тамо је село моје, тамо је прави рај“… Скочих, узех перо и хартију, седнем и напишем једно писмо по упуту: са једне стране адресујем ћирилицом а са друге стране латиницом преко Црвеног крста у Женеви, а изнутра испишем само речи: ‘Жив сам и здрав, ваш син Милета’, и одмах то однесем лично на дивизијску пошту“.

Појачање у батерији: Алексије Весковић (десно) са Илијом Томашевићем

ПОВЕРЉИВО НАРЕЂЕЊЕ

Аустроугарска је у зиму 1916. натерала Црну Гору на предају, наставила напредовање дуж Јадрана и из Албаније истерала Италијане. Због изгубљеног рата на Балкану британски генералштаб одлучио је да се повуче из Грчке. Француска влада се због тога побунила и задржала своје дивизије, па су остале и британске, мада нерадо. Грчка је званично била неутрална али је њен краљ Константин био пронемачки опредељен, док је премијер Елефтериос Венизелос за Француску. После Венизелосове оставке, Немци покушавају да придобију Грке. Српска војска, сада под командом генерала Петра Бојовића, са Крфа се француским бродовима пребацује на Солунски фронт, те почетком априла Продановић бележи прегруписавања и смене командира.

Нови претпостављени му је „мајор Живота Д. Катанић који је отприлике мојих година, око 33, крупан и развијен као ретко који, црномањаст, озбиљан и строг, али веома правичан, прави војник у сваком погледу. Одмах изјутра скупио нас је и испричао нам шта од нас тражи. Мени рече, ти и Алексије Весковић (из Врнчана, кога је собом довео) имате водити рачуна о канцеларији и помагати наредника батерије. Појача се дисциплина у батерији…

Субота, 16. април. Добисмо поверљиво наређење, да штабови и командири батерија са канцеларијом остану до даљег наређења са највише по 15 војника, а остало људство са официрима да се одмах спреми за укрцавање на брод и полазак на Балканско полуострво. Пошто се и у водама Средоземног мора појављиваху немачки сумарени, то је полазак ешалона за Халкидики чуван у највећој тајности, јер се примећивало да су Грци радо шпијунирали и чинили услуге Немцима у сваком погледу… У пристаништу доста француских убојних бродова; цеви њихових тешких топова мирно зјапе на пучину морску; посада са ових убојних француских бродова викала је из свег гласа када смо се претоварили „Виве ла Сербе“, а са нашег брода проламало се „Живела Француска!“.

Срби на Крфу: Француски бродови превозили су и српску војску и избеглице

Освиташе уторак, 26. април. Већ улазимо у воде Солунског залива… Сви брежуљци изнад Микре и изнад Солуна бељаху се у шаторима од разних трупа у логорима савезничке војске, француске и енглеске, као и наше… Цела наша реорганизована војска састојала се из седам дивизија од којих су шест пешачких и једна коњичка, а које су образовале три армије.

Понедеоник 6. јуна добисмо наређење, да мој командир мајор Катанић иде у Солун још данас ради пријема муниције. Командир ми рече да и ја идем са њим у Солун. Солун се бели, у пристаништу бродова доста, а морски таласи светлуцаху од сунчаних зракова. Чим смо ушли у варош, сјахали смо и коње по сеизу вратили а ја и командир сели на трамвај и одвезли се у варош и одсели смо у хотелу Бристол. Командир оде одмах у Врховну команду ради свршавања посла, а ја сам пак отишао да у радњама купим неких ситница, за које су ме другови молили да им узмем… Увече сам са командиром обишао биоскопе и подуже поседео. Овде ће се разне народности видети и чути говора на свима језицима. Варош пуна, аутомобили јураху на све стране, само се њихова сирена чујаше, по улицама свет само меша, ту ти има Француза, Грка, Талијана, Енглеза и Срба. 

Дивна варош

Пред полазак на Солунски фронт Милета Продановић је добио прилику да први пут, пратећи потпоручника Величковића, види главни крфски град: „Волео сам отићи у ту чувену варош, јер бити на острву Крфу, а не отићи у варош Крф, не значи ништа… Дивна улица, куће лепе, у двориштима баште, као неки паркови, да је дивота погледати. Улазимо у варош Крф, која је окружена са три стране морем, врло лепа европска варош са великим трговинама, и хотелима кућа има са шест и више спратова, варош жива пуна света, шеталишта пуна, улице на корзоу пуне, разне ћете народности видети и говоре на разним језицима чути… Обишао сам сву варош и видео све њене знаменитости, као и са многим својим пријатељима сам се нашао…

Среда 8. јун. Добисмо наређење да се сутра крећемо на фронт. Велика радост код свију, сваки је једва чекао полазак. Потпуно смо наоружани и примили смо сву нову спрему, одело, шлемове, као модерна војска… Тек сада, када смо прошли од Солуна до Топчи, могао сам видети колико је богатство наших савезника, и како су они спремни за рат, јер местимице читава брда поред пута од разних слагалишта, увитљени и сложени џакови хране стајали су као велики стогови у државном сењаку сена; има и аеропланских хангара… У Топчи у логору провели смо све до 2. јула, када смо добили наређење за покрет на положај, а како чујемо, наш фронт Шумадијске дивизије биће у Магленским планинама, где су раније били Грци, који су сишли са положаја и демобилисали, и фронт готово није ни поседнут. Ми сада идемо да га поседнемо и предузмемо борбу и продужимо гоњење непријатеља, јер смо сви тврдо уверени, да ћемо првим сударом продрети… Врућине су велике. Почиње још више разболевање од маларије и много нам је војника попадало.

Среда 6. јул… Дивно беше погледати ову пространу Магленску равницу, засађену у дудове све около њива, а цела раван готово узираћена, изнад ње са свију страна окружаваху висока и стрма брда, чије се сури и каменити врхови лепо оцртаваху у плавоме небу. Кајмакчалан, Ниџе, Ветреник, Кожух, Дудица и Пајик окружаваху са својим косама и огранцима ову лепу плодну равницу, кроз коју са свих страна вијугају реке… Сутрадан по нашем доласку командант дивизиона отишао је да обиђе положаје; непријатељ је посео сав планински гребен… Овде смо провели све до 11. јула, када смо по подне кренули на додељени нам фронт, на положај…

Испред нас, испод Ковила вођаше се пешачка борба, која наш 3. батаљон X пеш. пука вођаше. Донеше три рањеника тешко рањена, спустише их у близини нас под један платан. Отишао сам одмах да видим ове прве рањенике на Солунском фронту, а пошто су из X пука, можда су ми и неки познаници.

ПРВЕ ЖРТВЕ

Месечина лепо обасјаваше, бледи јунаци лежали су на носилима, клонуле главе и бледих усана, њихово одело беше попрскано сво крвљу, тек с времена на време отме им се дубок уздах из груди и гласно закукају; један од њих тројице био је рањен у трбух и већ је те ноћи умро. Жао ми их је било, после оних великих патњи и мука у повлачењу кроз Албанију и са колико наде и чежње пошли су у загрљај својим милим и драгим. На прагу своје отаџбине тешко су рањени. Али видим да ће се тек сада гинути, пошто је противник посео ове силне положаје, просто градове, које су Грци уступили им и повукли се и тиме им створили могућност да поседну ове неосвојиве положаје. Наша дивизија је посела веома велики фронт, од Кожуха до Тресине. Борбе из дана у дан јаке на целом нашем фронту и наше трупе свакога дана узимаху непријатељу по неки важнији објекат. Данас 19. јула И ешалон руске војске искрцао се у Солуну и исти ће се упутити на лево крило наших армија, где су упућене неколике дивизије француске, да би се надирање бугарских трупа зауставило и потписало.

(Вести)

Oznake: Dnevnik, Mileta M. Prodanović, Prvi svetski rat.