Прочитај ми чланакГенерал-пуковник Љубиша Диковић, бивши начелник ГШ ВС: Године 2012. били смо на прагу распуштања српске армије. За пет година наш војник ће бити опремљен као немачки. Жао ми је што се на Косову нисмо сударили са НАТО
ДАНАС, 20 година после завршетка агресије, прва асоцијација на те дане су колоне Срба са обе стране пута у Косову Пољу које испраћају наше јединице током повлачења војске са Косова и Метохије. Многи плачу и питају коме их остављамо, а ми, сви до једног, одлазимо погнутих глава. Потписан је Кумановски споразум, крај је рата и разарања, а нисам нимало срећан. Спремали смо се за бој са непријатељем на копну, који сигурно не бисмо изгубили. Знам да би њихова одмазда са неба била страшна, али смо били спремни да одбранимо наше Косово.
Screenshot/TV Prva
Овако се јуна 1999. године, у интервјуу за „Новости“, сећа генерал Љубиша Диковић, тадашњи командант 37. бригаде ВЈ и потоњи начелник Генералштаба ВС. Генерал који је седам година водио нашу војску, од времена када је пала на најниже гране до дана када су њени припадници поново почели с поносом да носе униформу, од краја 2018. године, када се повукао, није говорио за медије. Каже нам да се одмарао, а када је уследио позив „Новости“ – није се колебао.
* Када је саопштено да одлазите и да вас наслеђује генерал Мојсиловић били сте потпуно мирни и спокојни?
– Човек треба да зна када је време да оде. Своју одлуку саопштио сам прво супрузи Милици и деци. Рекли су: „Ако си тако одлучио, немамо шта да те саветујемо.“ У праву сте, био сам миран, јер сам био потпуно свестан тога да одлазим после великог посла који сам урадио са својим сарадницима. Сећам се 2012, првог састанка с новим министром одбране и његовог израза на лицу када смо разматрали којој војној сили да препустимо контролу ваздушног простора, јер више не можемо да дигнемо авијацију, а некада смо били четврти у Европи. Од тог времена до мог одласка велики је посао обављен.
* Да ли је могуће да је тада стање у војсци било толико лоше?
– Држава је тада била пред банкротом, а војска пред наређењем да иде кући на казан. Бројно стање – око 30.000, а плата ни за њих. Продали смо силну опрему, милионе комада муниције свих калибара, противтенковске топове, стотине хиљада пушака, хаубице, хиљаде преносних ПВО система… Тенкове смо истопили у железари, а у државном фонду, где је требало да се сливају та средства за такву реформу војске, новца није било. На првим састанцима са новим министром смо предочили решење да у армију враћамо коришћена средства док се нова не набаве. Тако је заустављено пропадање.
– И данас се њихов штаб налази у Министарству одбране. Чак је од седам нарастао на девет саветника, али некад и данас – то је сасвим друга прича. Они су дошли 2006. и десило се да баш ја, као заменик начелника за оперативне послове Генералштаба, треба да предложим где да их сместимо. Саветовао сам: свугде само не у војне објекте, а посебно не у зграду Министарства.
* Са Русијом је тада сарадња била на ниским гранама?
– Сећам се 2012, када смо презентовали тадашњем министру војном Вучићу графикон сарадње са страним армијама и предлог да интензивирамо односе се Русијом. По његовом наређењу сам и отишао у Москву. Генерал Валериј Герасимов нас је примио, тек да нас не одбије. Почетак разговора је био мучан. Није нам веровао. Односи са Руском Федерацијом тада су били тек пуки протокол. Тражио сам да нам помогну у опремању војске, а Герасимов је пред собом имао податак „да наша војска сарађује ексклузивно са НАТО“ и вероватно је био запањен што војну помоћ тражимо од њих. Онда сам, више инстинктивно, желећи да уверим генерала да смо пријатељи и да Србија има своју неутралну политику, рекао: „Руско оружје је прославило Србију и српског војника, а српски војник је прославио руско оружје.“ После тога све је кренуло.
* Партнери са Запада нису били одушевљени променом курса?
– Код мене у Генералштаб су долазиле колеге из десетина замаља и многи начелници генералштабова земаља западне алијансе. Од 2012, свима сам објашњавао да ми водимо политику неутралности. Све до једног сам питао зашто се њихов савез конфронтира са РФ када они нису непријатељ. Сви генерали су били свесни те чињенице. Чак сам и од начелника Здруженог штаба НАТО за Европу, као начелник генералштаба мале балканске земље, тражио одговор на то питање. Нисам добио разумно објашњење.
* На средини мандата појавиле су се вести да сте осумњичени за најстрашније ратне злочине и да оптужница само што није подигнута?
– То је прича коју мало ко зна. Када су генерали Павковић и Лазаревић добровољно отишли у Хаг, позван сам у кацеларију хашког тужилаштва у Београду и предложено ми је да их оптужим да су злочинци. Одмах сам им рекао: „Тако нешто из мојих уста чути нећете. Нису наређивали злодела, већ како да се бранимо. Да јесу, рекао бих, а када нису, први вам кажем – нећу.“ И то је била уводна епизода. Тада су ме уверавали како знају да сам диван командант, да сам помагао Албанцима, али одлуку нисам променио.
* Ова „хашка епизода“ има и свој наставак?
– Мојима код куће сам саопштио да је вероватно то крај моје војничке каријере. Међутим, испоставило се да су ми дали „другу шансу“. Наиме, добио сам позив да се због наводних ратних злочина јавим у Бајину Башту где ме је, на изненађење, чекала Наташа Кандић са својим тимом. Овог пута хтели су да окривим Момчила Перишића, јер сам као командант Граничног батаљона према БиХ од 1992. до 1994, како су рекли, морао да знам да је пребацивао трупе у Босну. И њој сам рекао да баш ништа не знам, а и она ми је рекла како сам био добар официр и џентлмен и да би требало да то знам. Када сам постао начелник Генералштаба, уследила је тужба да сам у рату организовао злочине против цивила.
* На Косову сте командовали бригадом распоређеном у „котлу“ Дренице?
– Са једне стране планина Чичавица, са друге Дреница, а с треће Бериша. Само у општинама Глоговац, Србица и Клина је 138 насељених места, а у 76 села становништво је било потпуно наоружано и сви одреда су били – против нас. Прво сам наредио попис на простору Дренице и, сећам се, у Србици смо имали 7.500 цивила, у Глоговцу 6.000, а сваког дана се на нас отварала ватра из шуме. Када похватамо терористе, они већ скинули униформу и, као, шетали по шуми…
* Колико терориста сте тада притворили?
– Око 1.000 до краја рата, и сви су предавани полицији, сви осуђени и премештени у Ниш. До средине агресије они су имали залиха, јер су се спремали за рат. Кад су огладнели, пред мој штаб почеле су да се сливају колоне њихових представника да траже помоћ. Е, онда смо их хранили, а деси се да из реда за храну изађе терориста и припуца на војнике. Догађало се да код жене којој смо дали следовање, у колицима са травом нађемо противтенковску мину. Сећам се да је једном из села из ког је пуцано на војску стигао позив нашем лекару да породи жену јер има компликације. Порођај је протекао без проблема, наздрависмо за дете, а онда, после неколико дана – они поново припуцаше на нас.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 29, 2019
* Има ли нечега што нисте урадили а хтели сте да урадите?
– Враћам се на ваше запажање да сам био спокојан када сам одлазио. Знам тачно како ће Војска Србије изгледати за пет година и знам да ће српски пешадинац или артиљерац бити опремљен као и онај, рецимо, у Немачкој. Било је једно обраћање председника из наше касарне у Панчеву и ту је све речено. Неко ће ми можда замерити због ових речи, али ништа то не би било тако да Александар Вучић није прво био министар, па премијер, па сад председник. Цео живот се водим принципом „Криво седи, а право говори“. Не бисмо ми данас говорили о борби на Косову и о Кошарама и Паштрику да није њега. Причали бисмо ко зна о чему. Не би данас официр пред светом и пред породицом опет ишао у униформи поносан што је одабрао тај позив.
* На крају, каква ће нам бити армија за пет година?
– Боља него некада, јер је сада самосвеснија. Знам и која техника је дошла, а која је уговорена, и имате моју реч, сем ових авиона и хеликоптера за које сви знају, још много тога је замишљено.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
