Pročitaj mi članak
Наши ђаци у дијаспори немају могућност да похађају наставу на матерњем језику.
Док поједини министри и многи српски бизнисмени све чешће уписују своје наследнике у стране школе, где наставни програм у потпуности прате на неком од светских језика, српска деца у свету углавном немају могућност да похађају школе на матерњем језику.
Колико Србија води рачуна о деци у расејању, најбоље говори податак који износи Зоран Јовичић, председник Српског светског конгреса дијаспоре, који каже да је све више породица које, не желећи да им деца буду анатемисана у државним школама у иностранству, уписују децу у приватне католичке или јеврејске школе.
– Ствар је у томе што деца досељеника врло често у државним школама не остваре свој пун потенцијал, јер немају адекватно знање службеног језика. Због тога многи од њих не завршавају школу, а врло мали број одлази на факултет. А све су чешћи и случајеви да се деца, попут у јавности познатог случаја породице Самарџић из Швајцарске, класификују као „особе с посебним потребама или ометене у развоју“. И ту се ствара оно што ми зовемо „синдромом крађе генерације“. За разлику од Србије, која нема српске школе, Грци, који негују интелектуално језгро свог народа, имају ланац грчких гимназија и њихова деца су врло образована. С друге стране, колико је образовање српске дијаспоре на дну лествице приоритета Србије, најбоље показује пример Беча, у коме живи више од 180.000 Срба, а у коме не постоји ниједна школа на српском језику – наводи Јовичић.
Он додаје да је један од основних разлога због овако лоше ситуације у школовању дијаспоре тај што држава нема јасну стратегију када је у питању српска емиграција.
– Ми смо у више наврата јавно истакли да је боље да немамо Министарство дијаспоре него да ту институцију воде особе које немају ни искуства ни слуха за потребе нашег народа у свету. А исто мишљење имамо и о формирању Канцеларије за дијаспору, на чијем ће челу, по свему судећи, бити Дубравка Филиповски, потпредседница Нове Србије, која такође нема никакве везе с дијаспором. Ми немамо ништа против ње, већ само сматрамо да проблеме дијаспоре најбоље може да решава онај ко је и сам био део те дијаспоре. Дакле, на месту шефа те канцеларије требало би поставити неког оствареног српског повратника, попут генетичара Миодрага Стојковића или спортисте Милорада Чавића – мишљења је Јовичић, који додаје да Србија не треба да очекује новац од дијаспоре, већ да направи услове да се емигранти врате у земљу.
Србија губи милијарду евра сваке године
Занемаривање дијаспоре Србију сваке године кошта најмање милијарду евра, колико би се улило у земљу да се у њу врати само 100.000 иностраних пензионера, чија примања у просеку нису нижа од 1.000 евра, наводи Јовичић.
– А да је то свакако могуће, показује пример грчке емиграције. Према званичном податку на сајту Аустралијске амбасаде у Грчкој, у Атини живи 120.000 Аустралијанаца који су пореклом Грци. Међутим, за разлику од ове земље, Србија још увек нема потписан међудржавни споразум о социјалном осигурању, тако да они пензионери који би желели да се врате у земљу немају основне услове да то и ураде.
Акција размене књига
Српски светски конгрес дијаспоре покренуће акцију прикупљања књига од деце из Србији, које су ученици већ прерасли и које им нису потребне, а за потребе опремања бибилиотеке колеџа „Свети Сава“ у Сиднеју, који је у фази изградње.
– Идеја нам је да деца поклоне књиге које им не требају, а да исто ураде и деца у расејању са својим књигама. На тај начин, не само да би се на врло једноставан начин дошло до велике ризнице књига већ би то представљало и могућност да се деца која су учествовала у акцији у будућности и упознају – износи Јовичић једну од идеја конгреса дијаспоре.
( Ало )
