Pročitaj mi članak
Кад окренеш свиралу, онда смо прва рупа
– У Србији, како ствари тренутно стоје, село добија на значају само у кризним временима. – Ми смо заправо последња рупа на свирали, а постанемо први тек када свиралу окренемо тумбе. Па ти живи на селу и буди паор, прича Милош Маленковић
Да је будућност наших села све неизвеснија, ствар је око које не треба посебно трошити речи. То, између осталог, сведочи и чињеница да се последњих година све интензивније говори о тешким условима живота у нашим руралним крајевима, односно о све тежим условима у којима пољопривредни произвођачи и њихове породице покушавају да опстану.
Последњих деценија село као економску и духовну базу живота у Срему, поново, као и након Другог светског рата, смењују градови. Међутим, док су некада градови били богатији и док се у њима развијала индустрија, постојали су и бољи услови за опстанак села. Данашњи урбани центри, лишени велике производње, али не и великих супермаркета прерасли су од центара производње у периферије потрошње најчешће иностране робе и ту, сматрају сремски паори, места за њих и њихову производњу има све мање.
Изговарајући се потребама тржишта, жале се произвођачи између Саве и Дунава, уместо да ограничава држава омогућава повећање увоза меса, млека, воћа и поврћа из свих делова света чиме (не)свесно додатно слаби положај домаћег пољопривредника, кога се, како нам је рекао Милош Маленковић пољопривредник из Шашинаца, држава и народ сете само онда кад се нема куд. У таквим околностима, поставља се питање: шта је нама наше село?
Све је предизборна прича
– У Србији, како ствари тренутно стоје, село добија на значају само у кризним временима. Истина није ни сада лако живети, али пре свега мислим на живот који смо водили деведесетих. Да тада нисмо имали села, то је свима јасно, ми би пропали скроз. Чим се из таквог стања изашло, дигли смо руке од нашег паора, несхвативши при томе да је исто то село и даље ту и да ће увек бити база опстанка и развоја. Онај ко то зна не може ништа да учини да ствари промени на боље, онај ко не зна… њему је све лепо, а они који би требали да раде село користе искључиво за предизборне приче. Никада се код нас није више говорило о селу, а никада село није било толико маргинализовано колико је сада. Кукало се и нарицало у време комуниста, али ето, време је дошло такво да је онда било много боље.
Некада се са максимумом, којег опет нису имали сви, живело боље него што се сада живи са рецимо тридесет, педесет или сто јутара. Трактори, комбајни и друга механизација коју можете видети по нашим улицама и њивама, купована је најчешће у то време. Али, тада смо ми имали и своју индустрију, па смо могли да купимо домаћи трактор који је био задовољавајућег квалитета. Данас ни то више није исто. Ми смо заправо последња рупа на свирали, а постанемо први тек када свиралу окренемо тумбе. Па ти живи на селу и буди паор, прича Милош.
Није све у граду
Да живот у граду није све и да се на село вреди враћати, сматра Мирјана Сучић из Шимановаца која је, иако као приватни предузетник ради у Пећинцима, заједно са својим супругом Драганом који се бави тенисом у Старој Пазови, решила да породичном имању оснује малу фарму коза. За њу и село и град имају своје предности, које се не могу мерити објективним мерилима, него личним сензибилитетом и потребама.
– Шта је село? За мене оно је увек било мера сигурности, стабилности, здравог живота. Ја сам у Пећинце дошла из Неготина и сећам се да су у време када сам била млађа села у Крајини била богата и велика. Сада су махом пуста, а чини ми се да нестају и села у Срему. Људи желе да што пре подигну сидро, да оду у град, у несигурно, остављајући сигурност својим родитељима све док се породична имања не претворе у старачка домаћинства и на крају се не угасе.
Кад покушам да размислим о разлозима због којих људи толико очајно желе да оду, често ми не пада ништа на памет осим страха од рада који опет долази услед посматрања околине у којој често можете да сретнете људе који са мало рада или барем са мање рада него што то село захтева, остварују веће успехе. Мој муж је у тенису. Обоје живимо на селу, а радимо у урбаним насељима. Међутим, како време одмиче полако се одвајамо од градова, враћамо се селу јер ту проналазимо све оно што нам треба. Решили смо да кренемо у посао са козама и могу вам рећи да нам тренутно праву радост представља уматичени јарац Кики кога смо недавно набавили.
Та радост и заокупљеност сеоским пословима нас који смо навикли на градове, најбољи је доказ да за село има наде. Потребно је само да људи јасно одреде приоритете, да престану да потцењују село и да, на крају крајева подвуку црту и виде шта им је исплативије, да ли да иду у градове или да на својим имањима наставе породичну традицију или да пак покрену нове послове, ако стари не иду. Село није статично. И на њему је могуће, баш као и у градовима проналазити нове послове и нове могућности. Ако неко има предузетничког духа, може и те како да успе и на селу, сматра Мирјана.
Кад држава пусти низ воду…
Са Милошем Маленковићем, вредним паором који у својој штали има 39 грла говеда, од чега 14 музних крава и који на 43 јутра земље у зноју свог рада сеје луцерку, кукуруз, пшеницу, јечам, соју и сунцокрет, слаже се још један Шашинчанин Стева Мијатовић који истиче да се живот на селу неће променити све док држава не побољша свој став према сељаку.
– Некада је сељак био основа свега. Стуб. Данас је раван оној трошној дасци којом се можете подбочити, али да добро водите рачуна како и колико ћете се наслонити, јер се лако може десити да пукне. Када се то деси, ономе ко се подбочио, а то је држава наша, неће бити добро. Без доброг угрувавања па чак и прелома ту не може да прође, објашњава Мијатовић и додаје: – Ја имам мало земље, осам јутара. Земљу радимо и брат и ја, а то су вам две породице. Нико нигде не ради и све што имамо улажемо у земљу и говеда којих имамо двадесетак. Једна од караткеристика живота нас паора јесте управо то што ми немамо алтернативу. Ми не можемо рећи, е сад ми је доста, нећу више, идем да радим нешто друго или идем да седим кући док нешто не нађем или ми се не понуди.
Земљу коју ја обрађујем обрађивали су и мој отац и мој деда и управо тај континуитет је оно што село одваја од града и што га чини жилавим. То је осећај одговорности, готово нека врста заклетве на коју смо обавезани самим рођењем. Велики индустријски гиганти, да не идемо даље од Митровице, отварали су се и распадали, читаве државе су на овим нашим трусним просторима стваране и одлазиле у заборав, али село никада није престало да постоји. Уместо да ту истину неко коначно увиди и да на вредностима села почне да обнавља систем, полако долазимо у ситуацију да ће урбане средине које нису самоодрживе ни колико су биле у своје најсјајније време, са собом повући и села.
– Све је пуштено низ воду, а село је постало само лепа фраза, допуњује разговор Милош Маленковић: – Прича се стално о том повратку на село, о младима о ко зна чему, а ништа се не ради да се конкретно и систематски помогне побољшању квалитета живота у руралним подручјима. Ми, примера ради, можемо правити играонице, теретане, спортске дворане, кафане и ко зна шта све не, али то суштински не решава ствар, јер је довољно само да једном наше бостанџије по којима су Шашинци познати угушите са робом из Грчке или Македоније и да тако учините много већу штету него што је сва евентуална корист коју би ми могли да произведемо неким личним радом и залагањем. Све је погрешно постављено и оно што треба да буде надградња, нама је основ. Тако се не бори за село.
Политичари се села сете само кад су избори, па и тада само оних великих који се по много чему не могу сматрати истинским репрезентима наше пољопривреде. Село мора бити у основи друштвеног поретка, а не нешто чему ћемо се окренути кад остале струне попуцају. Па и тада непоштено јер је сељак, барем овај наш у Срему, научио да ћути и трпи. Никада није било време у којем је наш паор радио и пропадао, али ето и то смо дочекали.
Живот није у главном сокаку
Питање опстанка села и његовог правилног позиционирања сматра и Саша Јефтић, први човек јазачке Месне заједнице, питање је и реалне моћи да се одређени процеси у руралним среднинама покрену са мртве тачке. За тако нешто, сматра овај млади Јазачанин који је решио да у свом селу остане, потребно је имати новац, али и разумевање мештана села, односно локалне самоуправе на коју су села наслоњена.
– Тешко је живети на селу, па је тако тешко дати и ваљан одговор на питање шта је нама село. Лепа прича, тако ми се чини. Са једне стране гуши нас недостатак пара, са друге ту је замршена бирократија против које се све теже боримо и која по инерцији кочи све оно добро што покушавамо. Јазак рецимо има фабрику воде, али нема водовод јер још увек не можемо да завршимо послове око добијања употребне дозволе. Чекамо да завршимо асфалтирање у две преостале улице, а ту је и измуљавање потока Ровача, чишћење канала кроз село и одношење блата из дела улице Цара Душана.
Ради се о улици која још увек није асфалтирана и у којој муљ стоји од мајских поплава, па су људи принуђени да до својих домова још увек иду готово искључиво у чизмама. То је живот на селу данас. Лако је и лепо провозати се, видети винограде, воћњаке, процветале ливаде, али прави живот је испод тога, он се не може видети док се не застане и не скрене са главног пута. Нажалост, мало је оних који су спремни да то учине и да се упусте у борбу за решавање проблема. То није лако и то није посао за свакога, али је јасно свима који још увек мисле да ће село увек бити жилаво и да ће само од себе успети да се избори са оним што га кочи и гуши, закључује Јефтић.
Оно што у таквим околностима мештанима Јаска, али и мештанима других сремских села остаје, сматра Јефтић, јесу солидарност и међусобна трпељивост.
– Стално се прича о потребама децентрализације и спуштање одговорности и иницијативе на ниже нивое власти. Међутим, све те приче, ма колико (не)реалне биле, изостављају села, односно месне заједнице које зависе од градова и општина, таман онолико колико и те наше самоуправе зависе од виших нивоа власти. Самодопринос нам је истекао, новца у централној каси у Иригу или нема уопште или има мало, па се онда ми сами организујемо колико можемо да уредимо атарске путеве који су за нас као паоре изузетно важни или да се помогнемо ако можемо, закључује Јефтић и подсећа да су управо њему мештани Јаска пре две године помогли када му је у пожару страдало два хектара непожњевене пшенице.
А да живот у селу заиста не може да стане у главни сокак, сматра и Никола Милић председник Савета Месне заједнице Шашинци који напомиње и то да је овакво стање на селу довело и до повећаног страха од провалника и лопова, који се нарочито осећа код самачких и старијих домаћинстава.
– Током протеклих деценија, све се изменило. Некада су се људи држали за реч, а данас се морају хватати за рогове. Села пусте па то они који желе лако да дођу до новца све више користе. Све је више прича из околних села широм Срема о обијањима, о покушајима провала, а тога, нажалост, нисмо ни ми ослобођени. Зато када ме неко пита шта данас нама у Срему значи село, ја са жаљењем морам да кажем – ништа. Данас људи радије живе без посла по градовима, него што остају у селима да се муче од јутра до мрака. Свести о томе колико је село важно има, али та свест још увек није активирана, она још увек чека на своју материјализацију прича Милић.
Задругарство је само пуста жеља
Као један од најбољих видова солидарности међу пољопривредницима, паралелно са све гласнијом причом о потреби јачања села, све више се истиче удруживање. Међутим, недостатак воље да се задружно питање на националном нивоу помери са мртве тачке, муке кроз које пролазе они који су у процес потраживања предратне задружне земље ушли, као и хроничан недостатак новца, учинили су да су и кооперативе, као уосталом и много шта што је у вези са селом, остале само – прича.
– Све се врти око тога какви смо људи. Задругарство не почива само на колективној својини, на сарадњи, него на речи. Дата реч и њено поштовање је оно што задругарство чини могућим. Ако ја свом пријатељу дам реч да ћу му нешто урадити бесплатно, јер смо задругари, онда не сме да се деси да га преварим због једне црвене, или неколико њих, а то је данас код нас постало нормално. Некада су се људи држали за реч, па су и могли да се удружују, да раде, данас то просто није тако. Ако се неко и удружио, то су они велики који на тај начин само укљупњавају свој монопол. Такви су добри и држави јер се са њима најлакше погодити. Они лажу за државу, њих је држава одабрала да буду основ српске пољопривреде што је више него погрешно, објашњава Никола Милић.
Уместо јединства, сремачка села, тачније произвођаче који у њима живе и раде, сматра Стева Мијатовић, „краси“ завист и трка за земљом која често прелази границе рационалних потреба.
– Није више толико битно ни да ли ми треба, него да имам више од свог комишије. Ту се не гледа често ни на цену земље, само да се поседи увећају. И мада сам велики противник идеје да се наша земља продаје странцима, сматрам да ће то, ако до продаје дође, на неки начин бити и праведно решење. Ако не можемо да се договоримо, да престанемо да се нездраво такмичимо и тако урушавамо сами себе, онда ће то за нас урадити неко трећи и то тако што ће нас све уништити. Ми мали не можемо се хватати у коштац са великима, а ти велики неће моћи са још већима – Арапаима. Онда када земљу, међу којом има још и оне наше која чека да буде повраћена, продају некон сасвим трећем, биће нам касно да размишљамо о заједништву и солидарности, допуњује Мијатовић.
– Како човек да прави задруге и удуржења када увек изнад вас имате неког ко од свега очекује и потражује лично задовољење. Конкретно, ја сам у пар наврата покушавао да оснујем Удружење произвођача млека „Срем“. Никада нисмо имали било какву врсту подршке, нити смо успели да се уздигнемо изнад разних игара којима руководе лични интереси. То је наше село. Са једне стране стална прича о потребама за ово и оно, о могућностима и перспективама, а са друге лов за лично остварење, увећање поседа или неко слично „ухлебљење“, придружује се разговору Маленковић.
Заједница села и града
ПорукаЈедина заједница која данас може да помогне обнову села, сматрају вредни сремачки паори, јесте заједница села и града. Да би сељак могао да прода свој производ, сматрају они, у граду мора да постоји радник који ће за њега моћи да издвоје. Да би то било могуће, држава треба да чини напоре на пољу смањења незапослености у градовима, односно да субвенцијама или још боље утврђивањем и поштовањем правила у пољопривреди ризике од великих губитака сведе на минимум.
Док се, слично времену које су многи били склони да сматрају анти-аграрним, не створи јасан и прецизан план шта се са селом жели, напредак се не може очекивати, а села ће и даље уместо бивања стабилном основом, остајати на маргини, тамо где са одрастањем завршавају све приче и бајке.
Стево Лапчевић
