ЧИКА СЕЛЕ СРПСКУ СВЕТИЊУ 30 ГОДИНА ЧУВА ЏАБЕ – муку му задају наркомани и пијанци

09:50 23.01.2019.

Селомир се жали како му највише мука задају наркомани, алкохоличари, али и љубавници јер остављају доста ђубрета иза себе!

Селомир Марковић (74) је најпознатији човек на Чегру. Сви знају за овог храброг господина који се већ три деценије брине о спомен-обележју, о успомени на српског јунака и његове војнике који се нису живи предали непријатељу. Како каже, у питању је аманет који му је оставио војвода, Стеван Синђелић.

Легендарни „Чика Селе“, како га Нишлије зову је чувар комплекса Чегар и то самоиницијативно. Он без икакве надокнаде обавља посао незваничног водича и чувара споменика.

Он је и добитник највећег градског признања – „11. јануар“.

Селомир обожава свој посао иако од њега не остварује никакву зараду.

Нас седмноро живи у једној кући недалеко од комплекса о којем се бринем. Живимо тешко, и без много примања, али нема лепшег осећаја него радити посао који волите. То подразумева и рад у тешким условима, на великим хладноћама као сада, а ја сам ипак старији човек. Ипак, немам намеру да одустанем, прича чика Селе за Еспресо.

Он је наисао и књигу под називом, „Чегарски бол“, коју продаје посетиоцима и туристима који сврате овде лети. Многе екскурзије се организују баш због њега, и Селомир је посебно поносан на ту чињеницу. Ипак, зарада је слаба.

Када ученици дођу, неки и купе моју књигу, али по јако јефтиној цени, па ми зарада по једној књизи износи 12 динара, ако имате у виду и трошкове. Многе агенције које организују њихов долазак ми нису дала ни динар, али за дечји осмех све вреди, објашњава Селе.

Његов начин презентације је „песнички“, и разликује се од приступа осталих кустоса. Највећа драж му је када му деца аплаудирају, али и када га грле и слушају са пажњом. Када није сезона, Марковић се брине о томе да све буде безбедно и сређено.

Каже, како му највише мука задају наркомани, алкохоличари, али и љубавници јер остављају доста ђубрета иза себе.

Ипак, сматра да је његова обавеза као домаћина да све доведе у ред.

Некада ми треба десетак минута да све очистим и спремим, а некада су у питању сати. Највише ме је заболело када сам на прославу ишао у бушним ципелама које пропуштају воду. Много радим, а новца нигде, признаје он.

Ипак, срећан је што је напокон успео да купи топлу обућу јер је како каже, „горе, као у Сибиру“. Новац је добио као део награде „11 јануар“. Тада је себи купио ципеле, а нешто је дао и унучићима, док је жену „частио“ бањом.

Упркос томе, тврди да ће док је жив преносити славу јунака, као и да му ништа неће бити тешко.

У било које доба, ја ћу бити овде и свима који желе да чују причу о херојству и патриотизму бићу на располагању, одлучан је Селомир.

Он је 1980. године, од тадашњег директора Народног музеја Богомира Станковића, добио кључеве споменика на Чегру. Ипак, није желео да буде само неко ко ће, како каже да се стара о светињи само зато што „тако треба“.

Овај човек то ради из срца, из уверења.

Судбина хероја, на челу са Синђелићем, дотакла га је, па је почео да истражује све што има везе са овом битком.

На овом месту је у једном дану погинуло 4.000 Срба… Војвода Стеван Синђелић показао је до тада нешто невиђено у историји војевања. Када је видео да је турска војска надмоћнија и да се не може савладати, сачекао је да се непријатељ приближи, па је припуцао у лојанице које су активирале барут. Од тих 4.000 Срба, кости готово њих 2.000 остале су баш на Чегру. Испод овог споменика на дубини од четири метра налази се једна од најуређенијих костурница и највећа на Балкану, објашњава овај храбри човек.

Додаје да је костурница заштићена и да није отворена за посетиоце како би сене јунака почивале у миру.

Након свега, прича Селомир, уследила је велика освета, главе Синђелића и његових јунака узидане су у Ћеле-кулу у Нишу, као стравична опомена Србима да им никада више не падне на памет да подижу устанке.

Јунацима се, 4. јула 1878. године, одужио кнез Милан Обреновић, ослободилац Ниша од Турака, који је на Чегру подигао споменик, који је 50 година касније надоградио Александар Карађорђевић, подигавши кулу по којој је овај комплекс постао карактеристичан, прича он.

Додаје како одустајање од чувања споменика никада није била опција. Напротив, извучене су многе лекције са овог малог простора. Посебан значај је у томе што је у питању први споменик који је подигнут после ослобођења од Турака, а „чувају“ га два топа из победничке Церске битке.

Тврди како је држава почела активније да се ангажује па су му је посао сада мало олакшан.

Град је једном месечно почео да коси цео комплекс, сваке недеље тачно у исто време камион дође по ђубре, а општина донира кафу и убрусе, прича чика Селе за Еспресо.

За крај напомиње како би све у нашој земљи било лепше и лакше када би било више деце. Тврди да су два највећа непријатеља српског народа, бела куга и неслога.

Подсећамо, бој на чегру је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви ускоци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Војници из других шанчева су хтели да прискоче у помоћ Војводи Синђелићу, али Милоје није дозволио и рекао да сви остану на својим местима. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке (рекао је свом сеизу да оде и каже праву истину о томе шта је било у бици) опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба.