Прочитај ми чланакПомоћ је претходних пута углавном била намењена српским породицама на Косову и Метохији, али смо помагали и породице ратних војних инвалида у Републици Српској
У периоду од 16. до 19. јула 2018 године са нашим пријатељима из Чешке спровели смо четврту заједничку (а девету по реду) хуманитарну акцију за Србе на Косову и Метохији.
Део помоћи дошао је од продаје мајица ”Косово је срце Србије”.
Већина њих је већ долазила у Србију, неки и више пута, док је некима ово била прва посета како централној Србији тако и Косову и Метохији. Помоћ је претходних пута углавном била намењена српским породицама на Косову и Метохији, али смо помагали и породице ратних војних инвалида у Републици Српској, укључујући и Цветка Ристића из Кушића који је у нападу Орићевих злочинаца у једном дану изгубио целу породицу – оца, мајку, брата и сестру. Посетили смо и гроб Милице Ракић у Батајници, прислужили свеће на гробу најмлађег војника Војске Републике Српске, Споменка Гостића, Централни споменик на Скеланима, спомен обележје српским жртвама у отаџбинском рату од 1992-1995 на подручју општине Скелани, споменик и гроб дванаест српских беба у Бања Луци итд. Посећивали смо и светиње, а са благословом оца Владимира Васиљевића, браћа Чеси су први пут присуствовали и Литургији у храму Светог Пророка Илије у Бајиној Башти.
Овај пут, наше путовање и хуманитарну акцију почели смо посетом Београду и храму Светог Саве.
На Косово и Метохију кренули смо у раним јутарњим часовима 16. јула. Најпре смо посетили породицу Ђурић у селу Лозиште, општина Звечан, која живи у крајњем сиромаштву и беди, и уручили им купљене намирнице (уље, брашно итд.) и новчану помоћ.
До сада су живели у кући која је имала само једну просторију, без купатила.
У међувремену им је општина Звачан, недалеко од старе, изградила нову кућу која се састоји из две просторије и купатила, али још увек не могу да се уселе у њу јер није намештена.
Након тога, направили смо кратак одмор у Косовској Митровици а затим продужили до Газиместана.
Претходни пут сам био изненађен до којих детаља им је познат ток битке на Косовом Пољу, тако да смо се овај пут задржали само на превођењу Кнежеве клетве.
Са Газиместана смо се упутили у Лапље Село, где смо договорили сусрет са тренером и члановима кик-бокс клуба ”Шакал”. Наиме, један од пријатеља из Чешке који су били са нама, Даниел Шварц, бави се продајом опреме за борилачке спортове, марке ”Octagon”, тако да је одлучио да овом клубу донесе поклон, производе ове робне марке.
Након примопредаје опреме у вредности од неколико стотина евра, одржан је и заједнички тренинг.
Заједнички тренинг
Дружење се наставило у Марковом конаку у Доњој Гуштерици, уз певање традиционалних српских песама. И опет сам остао изненађен – не само да су браћа Чеси знали текст, него су и почињали песме:
Сутрадан смо уручили седам рачунара са додатном опремом у основној школи “Доситеј Обрадовић” у селу Прековце општина Ново Брдо, где нас је дочекао директор Мића Ивановић.
Основна школа у Прековцу, која има 87 ученика је добила четири, а Јасеново, Стража и Паралово, које имају свега по неколико ученика, по један.
Захваљујемо се директору Мићи Ивановићу на гостопримству а вероучитељу Душану Васићу на помоћи.
Из Прековца смо се упутили у манастир Грачаницу, а затим у Штрпце, у Сиринићкој жупи, где смо се срели са Звонком Михајловићем, последњим председником општине Штрпце изабраним по законима Р.Србије. Био је, заправо, председник општине у два мандата а онда му је од власти у Београду понуђено – или ће следити званичну политику Владе из према Косову и Метохији, или ће бити разрешен дужности. Између власти и части Звонко је изабрао част. Зато и могу да га назовем својим пријатељем.
У Штрпцу смо, уз Звонкову помоћ а у сарадњи са г. Слађаном Петковићем из Центра за социјални рад, уручили помоћ породицaма Добросављевић из Штрпца и Станковић из Врбештице, општина Штрпце. Део помоћи чиниле су намирнице а део новчана помоћ.
Код породице Станковић из Врбештице, општина Штрпце, који имају три девојчице Анастасију, Александру и Андријану. Лево: Слађан Петковић
Одатле смо се упутили у манастир Високе Дечане на поклоњење моштима Светог Краља Стефана Дечанског. Морали смо да тражимо посебан благослов за ноћење и присуство богослужењима, јер наша браћа из Чешке нису православни. Од оца Петра су наши пријатељи добили књигу о манастиру на Чешком, а присуствовали смо вечерњој служби и, сутрадан, Литургији.
”И ово наше место има своје Небо. То је овај Свети Храм. Јер сваки Свети Храм и јесте парче Неба на земљи. И када си у храму, гле, ти си већ на Небу. Када те земља измучи својим паклом ти похитај у храм: уђи у њега, и гле, ушао си у рај!” Авва Јустин* Браћа Чеси у Високим Дечанима, здесна на лево: Растислав Кварда, Јан Урбанчик, Давид Млинек, Димитрије Марковић, Данијел Шварц и Јан Чопак
У манастиру смо се упознали и са Павлом Дакићем из Гораждевца, братом од стрица Пантелије Дакића, једног од убијене српске деце у Гораждевцу. Павле је на поклон од браће Чеха добио рачунар.
Дечани не могу никога да оставе равнодушним, па био он православне вероисповести или не. Тако је било и сада. Давид Млинек, главни организатор ове и претходних хуманитарних акција за за Србе, изразио је жељу да на неколико дана дође у Дечане, и добио благослов.
Са нама је био и Милан, Чех, који се у априлу ове године крстио у православној цркви и добио име Растислав. Он размишља о монашком путу тако да је од оца Петра добио позив да на неко време дође у Дечане.
Из Дечана смо се упутили у Призрен. Приликом претходних долазака већ смо обишли Богородицу Љевишку, цркву Светог Ђорђа, тврђаву и Свете Архангеле, тако да смо овај пут застали само да предахнемо и уживамо у лепотама престонице цара Душана. Браћа Чеси су били изненађени да су људи око нас, у међусобној комуникацији, користили српски језик. Око тога да је град леп није било спора, али сложили смо се да ће бити још лепши када буде слободан.
У насељу Бојник, посетили смо хероја са Кошара Новицу Спасића, ратно војног инвалида и оца седморо деце. Од браће Чеха добио је новчану помоћ од 850 евра. Одлучили су се на то пошто су прочитали текст о условима у којима живи и да нема довољно новца за протезу.
У периоду док су прикупљали помоћ за њега објављена је вест да су Новици и његовој породици искључили струју. Сетио сам у том тренутку се речи бившег Чешког председника Клауса ”Како сам сам се стидео”, и потпуно и у потпуности их схватио (када је чешка влада признала независност Косова, тадашњи председник Републике Чешке, иначе економиста и члан Српске академије наука и уметности Вацлав Клаус, који са тим није могао да се помири, позвао је хитно одлазећег српског амбасадора. Свој сусрет са њим описао је у чланку под насловом ”Како сам се стидео”.
Њихова жеља од раније је била да посетимо и Ћеле кулу, тако да смо отишли и тамо. Уписали су се и у књигу утисака.
Путовање смо завршили у Бајиној Башти.
Све ово се дешавало у тренутку када Александар Вучић припрема стављање коначног потписа на издају Косова и Метохије.
Мало је рећи да сам поносан на њих! Они су на најбољи могући начин, делима, оживели и показали значење речи, исписаних пола на чешком а пола на српском, на капели на српском војничком гробљу из првог светског рата у Оломоуцу, у Чешкој: ”Верност за верност за верност, љубав за љубав.”!
Никада нећемо заборавити оно што сте учинили за нас кад нам је било тешко!
