(Стандард)
“Они чији су хероји и свеци били злочинци после Другог светског рата и након последњег рата, морају да покушају да се сакрију иза црногорске чистоте“. Ово је о Српској православној цркви и њеним светитељима изјавила особа која је већ деценију на месту председника парламента једне независне европске државе.

Драго ми је што нисам Црногорац. Поред г. Ранка Кривокапића, председника Скупштине Републике Црне Горе, било би ме срамота што припадам тој нацији. Када сам се први пут застидео што сам Србин, због сличних који су током осамдесетих и деведесетих владали Србијом, устао сам против њих и био сам годинама третиран као „екстремиста-теориста“. Таквих као што је г. Ранко Кривокапић у Србији већ много година нема на власти. То што десетак олињалих, мржњом задојених и кратковидих европских бирократа не примећује шта се дешава у Црној Гори, не демантује чињеницу чијег је постојања г. Кривокапић најјаснији симптом и најснажнији доказ. У РЦГ највише установе баштине шовинизам, те националну и верску мржњу. Та замисао о „чистоти“, то колективно озверавање читавог једног народа, релаксирани однос према неистини, лицемерне замене теза… То се на тако високим местима другде у свету може наћи само у даљој прошлости. Такве данас препознајемо пре свега на основу литературе.

Српска је црква од свог осамостаљења у 13. веку канонизовала стотину и седам праведника и мученика. Свега двојица међу њима су неко време живела после Другог светског рата: епископи Варнава Настић и Николај Велимировић. Први су нацисти заточили у логору Дахау а други је био пет година у комунистичком затвору. Св. Варнаву је после робије режима дванаест година држао заточеног у разним манастирима, све до његове преране смрти у педесетој години.

Да ли треба да кажем да је четвртина српских светитеља пострадала за време Другог светског рата, а пре свега 1941. Године? Оне исте године када је усташки слуга Секула Дрљевић, чији су стихови данас унесени у химну РЦГ, током једног дана имао своју НДЦГ – све док му је народ није срушио у општем устанку? Да ли је злочинац био Свети Вукашин из Клепаца, кога су усташе искасапиле у Јасеновцу? Да ли је Свети Платон, епископ бањалучки кога су усташе умориле језивом смрћу, такође злочинац?

Пошто је најскорији српски светитељ умро 1964. године, онда као потпуна измишљотина може да прође и тврдња да су српски светитељи некакви злочинци из ратова који су вођени током деведесетих година двадесетог века. Непорецива је истина да су српска црква и народ у мери која није виђена у осталим балканским народима јединствено стали против нацизма и фашизма. Оваква изјава зато није само незналачка, хушкачка и мрзитељска. Реч је о нападу на једну канонску цркву, ради се и о ко зна којем по реду насртају на читаву једну нацију. Све што би се српском народу у Републици Црној Гори у будућности могло лоше догодити биће утемељено на болесној мржњи политичарâ који се оволике власти никада не би домогли да није савеза са јединим балканским режимом који се није променио после пада Берлинског зида. Режима који је водио рат, изгубио га и извукао се са бедним, кукавичким и недостојним извињавањима. Уколико српски народ у Црној Гори на основама оваквих погромашких зликовачких изјава буде жртва злочина или геноцида, сигуран сам да ће хушкачи на основу преседана успостављених од Нирнбершког суда, бити примерно кажњени у складу са међународним правом и са пуном строгошћу – пошто су одвратно гнездо мржње свили у крошњи европске демократије и слободе, постајући тако идеолошки, политички и медијски спонзори зла.

Ми ћемо у Србији морати, као што смо се суочили са свим последицама недавних ратова, кад-тад да се суочимо са одговорношћу садашњих политичара који не само да су суспендовали устав и срушили установу Народне скупштине, изручујући грађане Србије са Северног Косова криминалној парадржави Тачистан, већ долазе у Републику Црну Гору и говоре бесмислице о успону међусобних односа и непостојању било каквих проблема између Београда и Подгорице. Власт свакако не препоручује њена способност да исплати незарађена плате, да позајми новац од Светске банке или ММФ или то што њени први људи имају пријатеље међу оним странцима који показују отворену мржњу према нашем народу.

Добра власт је она која држи до своје речи, привржена је правди и истини, не троши два на рачун једног динара, већ од једног динара ствара два, исто се односи према свим грађанима, тражи од суседа исти однос који има према њима и бори се за права свог народа.

Ознаке: мржња, презиме, Ранко, светитељи, Српски