Прочитај ми чланак
Последњих дана сведоци смо многобројних догађаја везаних за српско-бугарске односе, тачније, за бугарски утицај на догађаје и токове у српском друштву. На овај текст је писац ових редова подстакнут недавним текстом који се појавио на сајту Катехон, али и на потоњим догађајима који су унели још додатних садржаја које је било немогуће игнорисати.
Први догађаји који представљају значајнији бугарски удар на српско друштво јесу протести на бензинској пумпи у пограничном градићу Босилеграду. Нас не занимају толико питања власништва над пумпом, и питања протеста, већ суштинске узроци због којих је и одабран овакав наслов. Наиме, председник општине Босилеград, Владимир Захаријев је 5. априла преко бугарске новинске агенције „Фокус“ и на личном Фејсбук налогу, отворено позвао државу Бугарску на страну оружану агресију, односно затражио помоћ Републике Бугарске, „мајке Бугарске“ да заштити Бугаре на које су „ударили Срби“, иако су полицајци који обезбеђују протест и српске и бугарске националности:
„Срби ударише нас Бугаре. Кажите целој Бугарској. Штите мафијаше, премијер не може да поднесе што ће да изгуби изборе и послао је код нас 500 полицајаца. Тражим помоћ од Републике Бугарске, од мајке Бугарске. Помозите нам“.
Као што видимо, покушај да се победи у једном (у односу на постојеће проблеме) маргиналном правном, економском и политичком спору у једној готово непознатој српској општини, претворио се у позивање Бугарске на оружани напад на Србију.
Други догађај десио се 6. априла, отварање Фејсбук иницијативе за прикључење ФК Радничког из Ниша бугарској фудбалској лиги. Поред многих пратиоца који су јавности познати бугарски шовинисти, страница окупља и бугарашке сецесионисте из Србије који на страници у коментарима, поред наведеног, траже и територијално отцепљене целе Србије јужно од Крушевца и прикључење тих територија Републици Бугарској.
Трећи догађај је јавно писмо Културно-информационог центра „Босилеград“ које је 8. априла упућено Бугарској академији наука (БАН), Бугарској академији наука и уметности (БАНИ), Националном историјском музеју (НИМ), Војној Академији, Војно-историјској комисији, Државном Архиву, Синоду Бугарске православне цркве, као и ректорима Софијског, Великотрновског, Југозападног и Пловдивског универзитета.
У овом писму ови отворени бугарски сецесионисти траже ревизију погледа на историјске догађаје који чињенично доказују стравични бугарски геноцид над Србима у Сурдулици, Врању и другим јужним српским областима у току бугарске окупације у Првом светском рату (1915-8). Приметићемо да је бугарски геноцид над Србима у Поморављу обележио Први светски рат, исто као што је усташки геноцид у НДХ обележио Други светски рат. Међутим представници КИЦ „Босилеграда“, бугарски шовинисти и сецесионисти, у реченом писму тврде да је званични, светски признат поглед на ово историјско питање које се као такво предаје свугде у свету, заправо „српска провокација“, и зато ће КИЦ „Босилеград“ иницирати посебну конференцију под насловом „Српски историјски фалцификати и претензије ка Бугарској кроз XX век), и то ни мање ни више него на тлу Републике Србије!
Као што видимо, несумњива временска повезаност, синхронизованост датих догађаја јасно показује способност бугарског државног апарата да у садашњости и будућности дестабилизује Србију и створи нова жаришта и отвори нова, до сада потпуно непостојећа питања.
Да ли је ово повезано са хрватским блокирањем отварања Поглавља 23 који се такође одиграо 8, априла, остаје на читаоцима да размисле. Оно што је, свакако, чињеница, јесте да је све што се дешава у располућеној и рањеној Србији, није плод хрватских и бугарских амбиција, већ је у потпуној вези са њиховим надређеним господарима – западним центрима моћи у Берлину, Бриселу, и, коначно, са оне стране Атлантика. Са друге стране, сви ови догађаји јасно показују потпуну погрешност често пласираних илузија о бугарском народу као „православној браћи“, а још мање о бугарском народу као „русофилном“.
Александар Драгош Белић
