Прочитај ми чланакЉиљана Жикић Карађорђевић страдала је у 42. години у селу Љубенић код Пећи
На данашњи дан, пре тачно 22 године, за време НАТО бомбардовања, као добровољац српске војске СР Југославије, живот је отаџбини дала Љиљана Жикић Карађорђевић.
Била је распоређена у Пећи, у 125. моторизованој бригади. Погинула је у селу Љубенић, 1. априла, у 42. години живота, убрзо након што је обукла војничку униформу.
Са ВМА је стигао обдукциони налаз у ком је писало да је погођена 4 пута из снајпера.
Била је једна од оних неустрашивих жена која је била спремна све да изгуби за своју земљу.
„Умка 21“ леди крв у жилама НАТО челника: Када нуклеарне подморнице пробију лед Арктика
Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“ која је објављена 26. априла 1999. године у листу „Свет“, којом је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи.
Бранићу Србију и кад будем мртва
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!
Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема!
Од ових речи на папиру прошло је више од две деценије, а оставила их је у аманет својој ћерки Дини.
Дина је за Телеграф.рс прошле године испричала да када дође 1. април, сви други се смеју и шале тог дана, само њој није до тога. Тога дана смо са њом прелистали старе фотографије и дневник њене маме:
– Одем на гробље у Жабаре и као да осећам њено присуство тамо. Последњих 20 година носим мамину слику где год да кренем, имам је у колима, у новчанику, читав стан ми је у њеним фотографијама. Две деценије су прошле од убиства, а мама ми недостаје као да је прошло много мање – рекла је раније Дина Галорини, најмлађе дете Љиљане Ђорђевић, за Телеграф.
Тек је кренула у први разред кад је Љиљанина нога крочила на Косово.
– Зато је се слабо и сећам. Памтим ствари које сам доживела са њом, а које сад преживљавам са својим сином. Одлазиле смо у Зоолошки врт и увек ишле на онај велики точак у парку. Доста смо се смејале. Сећам се и да једну ноћ нисам хтела да заспим, само сам грлила и љубила маму до јутра. Сад мене Виктор грли тако кад неће да заспи и сваки пут кад то уради, ја се сетим те једне ноћи из детињства. Када бих је видела, увек бих јој трчала у загрљај, а тако исто Виктор ради. Као да сада с њим надокнађујем све оно мало што сам с њом доживела – испричала је Дина.
Љиљана је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту “Јаоким Вујић”. Победила је на такмичењу за Мис Србије 1978. године. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. Имала је два брака у животу и шесторо деце.
