Прочитај ми чланакУзајамно познавање Срба и Чеха вероватно је на најнижем нивоу у последња два века, упркос честим туристичким посетама, које у овом добу не доприносе истинском упознавању културе посећене области Већински део српске јавности су у марту ове године обрадовале изјаве бивших чешких председника Милоша Земана (Милош Земан) и Вацлава Клауса (Вáцлав Клаус), дате поводом 25 година чланства Чешке у НАТО пакту, да је „Косово у суштини терористичка држава”, као и да је агресија на СР Југославију била огромна и груба грешка. [1]
Земан је свој несумњиво благонаклони став према Србији показао и док је обављао функцију председника Чешке. Тако се први од народа непосредно изабрани председник ове државе, и то у два мандата (2013-2023), 2021. године извинио Србији и српском народу и затражио опрост због учешћа Чешке у бомбардовању СР Југославије. [2]
Његове изјаве су ме подсетиле да је данас, нажалост, узајамно познавање Срба и Чеха – вероватно на најнижем нивоу у последња два века – упркос честим туристичким посетама, које у овом добу хедонистичког конзумеризма претежним делом не доприносе истинском упознавању културе посећене области.
Културне везе
Почетак културне сарадње између Срба и Чеха се везује за прву половину 19. века и време романтизма. Вук Караџић је, захваљујући Јернеју Копитару, одржавао добре односе са чувеним чешким филологом, „оцем славистике” и историчарем Јозефом Добровским (Јосеф Добровскý, 1753-1829), који је чак био и међу пренумерантима првог издања Српског рјечника. [3] Такође, Добровски је, као неприкосновени ауторитет, арбитрирао у језичком спору између Вука Караџића и Милована Видаковића, и то на Видаковићеву молбу. Занимљиво је да је „отац славистике” пресудио у корист славјаносербског језика, предлажући решење које би се приближавало и „старом црквеном и делимице и разговорном језику”. [4]
У српском језику постоји свакако значај број бохемизама – речи позајмљених из чешког језика. Наиме, поред Моравске и чешке Шлеске (део ове области припада Пољској), Бохемија или Бохемска је територијално најпространија историјска чешка земља, у којој се налази и главни град Праг. Примера ради, бохемизми су данас општеприхваћене речи као што су појам (чеш. појем), светоназор (чеш. свěтонáзор), улога (чеш. úлоха, са значењем задатак), часопис (чеш. часопис), спис (чеш. спис), успех (чеш. úспěцх), смер (чеш. смěр), предност (чеш. пřедност), снимак (чеш. снíмек) итд. С друге стране, број србизама у чешком језику је знатно мањи. Таква је, на пример, реч снаха или снаја (снацха).
Међутим, вреди споменути да већина бохемизама није стигла у српски језик непосредно из чешког. Може се рећи да је њихово присуство последица постојања некадашњег заједничког српскохрватског језика. Наиме, хрватски филолог, лексикограф и природњак Богослав Шулек (1816-1895), који је рођен на простору данашње Словачке (право име му је било Бохуслав/Бохуслав), их је у другој половини 19. века унео у књижевни језик Хрвата. [5]
Будући да је по вероисповести био евангелиста, а словачки протестанти су у обредне сврхе користили чешки језик (и данас су у местима са словачком протестантском већином у Банату разни црквени натписи на чешком), Шулек је у хрватски – а тиме и у српскохрватски – уврстио многе речи чешког порекла. Стога не треба да чуди то што су неке речи које се данас користе у хрватском језику, као што су воз (влак) или притисак (тлак) такође бохемизми. Даље, чешка латиница је извршила велики утицај на латиницу којом се може писати и српски језик – гајицу. Људевит Гај је из чешке абецеде непосредно преузео слова Ч, Ш и Ж [6], док слово Ě, називано „рогатим е”, није опстало.
Међу српским писцима, Станислав Винавер се посебно истакао као преводилац са чешког језика. Његов превод романа Доживљаји доброг војника Швејка у светском рату (Осудy добрéхо војáка Швејка за свěтовé вáлкy) чешког писца Јарослава Хашека (Јарослав Хашек, 1883-1923) је остао неприкосновен до данашњег дана. Са чешке стране, не треба заборавити преводилачку делатност историчара књижевности и филолога Душана Карпатског (Душан Карпатскý, 1935-2017), који је чешку публику упознао са делима Иве Андрића, Меше Селимовића, Петра Кочића, Бранка Ћопића, као и многих других српских књижевника.
Такође, огроман допринос српском грађевинарству 19. века је дао чешки архитекта Јан Неволе (Јан Неволе, 1812-1903). Може се рећи да Неволе представља светао пример привлачне моћи Србије која се још увек борила за независност од Отоманске империје, према интелектуалцима словенског порекла из Аустрије/Аустро-Угарске. Неволе је задужио српску престоницу, између осталог, Капетан-Мишиним здањем и Старом зградом Војне академије.
Коначно, вреди нагласити да је, у време постојања СФРЈ, чувени прашки ФАМУ изнедрио значајан број редитеља, који су оставили неизбрисив траг у историји српске или југословенске кинематографије. Међу њима налазимо Емира Кустурицу, Срђана Карановића, Горана Паскаљевића, Лордана Зафрановића и Горана Марковића.
Политичке везе
Прва половина 19. века је, такође, период када је дошло до успостављања првих политичких веза између Срба и Чеха. Тако је „План славенске политике” Фрање Заха (Франтишек Алеxандр Зацх, 1807-1892) послужио као основ за Начертаније Илије Гарашанина из 1844. године. Утврђено је да је чак 84,4% текста Начертанија непосредно преузето из Заховог Плана [7], због чега се „програм спољашње и националне политике Србије” назива и Зах-Гарашиноново Начертаније. Зах се касније истакао у војној служби стекавши чин генерала. Такође, он је био први начелник генералштаба Војске Србије.
Може се тврдити да су пробој Солунског фронта и последичан продор српске војске дубоко унутар територије Аустро-Угарске посредно омогућили стварање Чехословачке. Наиме, већина чешких политичара је сматрала да ће Аустро-Угарска наставити да постоји, без обзира на исход рата.[8] Током трајања рата, такав став се временом мењао у правцу жеље за осамостаљењем – највише под утицајем Чехословачког националног савета – чија је централна личност био Томаш Масарик (Томáш Гарригуе Масарyк, 1850-1937). Међутим, тек је са пробојем Солунског фронта идеја о независности могла постати стварност, што се и догодило 28. октобра 1918. године, када је проглашена Чехословачка.
Занимљиво је да на Париској мировној конференцији разматрано стварање такозваног „Чешког коридора”, који би омогућио успостављање територијалне везе између Чехословачке и Краљевине СХС, делећи Аустрију и Мађарску и представљајући препреку евентуалном немачком продору на Исток. Таква идеја није наишла на подршку сила победница. Без обзира на неуспех овог пројекта, краљ Александар Карађорђевић је одржавао одличне везе са председником Чехословаке Томашом Масариком. Краљевина Југославија и Чехословачка су, заједно са Румунијом – чиниле Малу Антанту – војни савез који је постојао од 1920. до 1938. године. Масарик је своја разматрања о Србима и Југославији, као и о осталим европским народима, представио у књизи Нова Европа: Словенско становиште.
Док се међуратни период може основано сматрати временом најплодније политичке сарадње између Срба и Чеха, деведесете године прошлог века су у том смислу несумњиво најмрачније. Чешки председник Вацлав Хавел (Вáцлав Хавел, 1936-2011) је – за разлику од словачког премијера Владимира Мечјара (Владимíр Мечиар) који је настојао да побољша односе са Русијом, Белорусијом и Србијом [9] – био оштар критичар политике Слободана Милошевића. Иаоко је Хавел као дисидентски аутор у Србији стекао статус „култног писца”, није показивао знаке захвалности у виду подршке када је српском народу било најтеже. Напротив, отворено је подржао НАТО агресију на СР Југославију, правдајући је етичким разлозима. У том светлу су изјаве Милоша Земана, који је те 1999. године обављао функцију премијера Чешке, и Вацлава Клауса још значајније, те се могу тумачити као покушај исправљања историјске неправде чија је жртва читав српски народ.
