Прочитај ми чланак
Брачни пар Бероња пре три године спаковао кофере и заменио град за село у потрази за мирнијим животом. Напустили посао у Новом Саду и у Бездану праве резанце и музу козе
Тренд да млади, у потрази за послом маштајући о бољем животу, беже из села у градове, потпуно су „пореметили“ Блаженка и Горан Бероња. Они су, пре три године, напустили посао у Новом Саду, он у књижари, она у маркетиншкој агенцији. Спаковали су кофере и одлучили да своје корење пусте на салашу између Бездана и Бачког Моноштора. Тамо смо их и затекли пре неколико дана.
Док смо се приближавали усамљеном имању у војвођанској равници, по каљавом путу, у сусрет нам је кренула домаћица. Студирала је енглески језик у Сарајеву, после уписала социологију на Универзитету у Новом Саду, а сада се „преквалификовала“ и меси резанце, лење пите, прави сокове од шумског воћа, музе француске козе и храни коке далтонке.
Као права салашарка, изашла је пред своје госте са свитом паса иза себе и махала. Већ при уласку на посед, док нам се блато лепи за обућу, види се да овде нема много удобности, али има љубави. Искрене, неискварене, скоро нестварне. Према људима и према животињама.
Пространо имање граничи се са Националним парком „Горње Подунавље“. У тој дивљини и лепоти, на „Нанином салашу“ Блаженка и Горан дочекују туристе и пријатеље из града. Поседну их на бале сламе, а домаће сокове и резанце служе на столу од палета.
Књижар, џез композитор и музичар, Горан, каже да су им мештани из Бездана много помогли да се снађу у новој средини. Нарочиту захвалност дугују пријатељу Микцу, који је ту увек кад треба да се одради неки посао са трактором и осталом машинеријом.
– Мени је јасно зашто млади одлазе из села, али ми смо схватили да ћемо овде, ипак, више добити, него што смо изгубили – прича нам Блаженка, док нас уводи у двориште. – Радили смо обоје напорно до касно у граду и скоро се уопште нисмо виђали. Осим тога, били смо под огромним стресом. Схватили смо да нема тих пара које нам могу надокнадити чињеницу да сада по цео дан уживамо док радимо или се одмарамо заједно.
РЕЦЕПТ ЗА СРЕЋУ
ЉУДИ нас питају за савете, али не постоји никакав рецепт како се одважити за живот на селу. Носим чизме и музем козе, али човек може бити срећан и у оваквим условима – уверава нас Блаженка. – Нама једноставно није битно да ли смо у Њујорку или на салашу. Важно је да се волимо. Живимо скромно, али направили смо неки наш фазон. Драго нам је што смо постали део чувара културне баштине.
Испред куће „ниче“ ограда. Џакови натоварени земљом, послагани један на други, још не личе на зид, али Блаженка објашњава да је то старинска врста градње, али на нов начин.
– Остало нам је још да џакове заштитимо глином и плевом, а после могу да се прекрече – прича наша весела домаћица. – То је јефтина градња, од материјала који су свима на селу доступни.
Док ветар „брије“ по салашу пролазимо поред куће са великом верандом. Шири се мирис печеног колача.
У задњем дворишту Бижу, Рога, Жаклина, Дадана…
– Оне су наше хранитељице – поносно нам Блаженка представља своје алпске козе. – Највише воле да трчкарају по имању. Обожавају госте, а та љубав је обострана. Сви се одушеве када их упознају, а нарочито деца. Оне пасу траву на нашим пашњацима и једу најздравије плодове, а после нам дају млеко од којег правим разне врсте сирева. Имамо сталне муштерије у Београду и Новом Саду и то нам је један од најважнијих извора прихода.
Не кажу џабе стари да жена држи три ћошка у кући, а муж један. Та подела посла је у селу још израженија. Блаженка прича да је наишла на подршку мештанки.
– Једна жена, када ме је видела како правим медењаке у облику војвођанских кућица, рекла је себи „види њу, градска цура, како меси, а ти се жалиш како немаш посла“ – препричава нам Блаженка. – Ако сам само једну од њих подстакла да се баве неким хобијем или да почне да зарађује од својих вештина – срећна сам
(Вечерње Новости)
