Прочитај ми чланакХранитељка Милица Спасојевић из горњомилановачког села Брђани је поред своје троје деце подигла још њих педесеторо. Иако су јој представници државе обећавали пензију, од тога није било ништа. Од Центра за социјални рад добијала је прво осам, а онда седам хиљада динара за по једног малишана.
“Имала сам мизерну накнаду од државе, одгајила сам педесеторо деце, а нису ми ни пензију дали. Пре пет година уручена ми је захвалница за хранитељство у Београду. Примили су ме Расим Љајић и Љубивоје Ршумовић, поновили обећање о пензионисању али ништа од тога”, жали нам се ова бака.
Милица је имала ћерке Марију и Босиљку, и чекала је своје треће дете, сина Миливоја, новембра давне 1963. године.
“Непосредно пред крсну славу Ђурђиц су ме позвали из Центра за социјални рад, пошто сам желела да гајим малишане, а прво дете је стигло 17. новембра, да бих Миливоја родила четири дана касније”, казала је она.
Код ње су боравили, између осталих, неколико Славица, Зорана, Драгана, затим Рајко, Љиљана, Жељко, Жарко…
“У свему ми је помагао мој супруг Филип, а када су их одводили понекад је њему било теже него мени. Све их је звао пред смрт, а увече када седнемо, причали смо о њима”, истакла је ова осамдесетједногодишња старица, која сада једва хода са штапом.
Као мотив за одгој толико деце наводи, пре свега, велику љубав за њих и додаје да је село Брђани једно од најпознатијих по хранитељству у бившој Југославији. Имала је доста места, а у кревецима је често спавало и по двоје малишана. Никада није раздвајала своју биолошку децу од друге. Исто их је облачила, тако да ни мештани овог села нису знали ко је ко.
Дечак кога је усвојила новосадска породица, јер нису имали услове за његов смештај, био је астматичар.
“Отишла сам са радницом Центра за социјални рад у болницу и уплашила сам се због његовог здравственог стања. Сматрала сам да ћу морати стално да га водим код лекара и стрепела за његов живот. Међутим, хвала Богу, лепо је напредовао, а ја сам му дала име Драган”, рекла је Милица.
Прво усвојено дете је отишло у Шведску, а усвојитељи су имали компликација око папирологије, па је процедура потрајала дуже. На крају, у чачанском Центру за социјални рад је завршен поступак, а Милица је присуствовала потписивању уговора о усвајању, тог дана када су одвели дете.
“Оставили су ме на аутобуској станици у Чачку, наглас сам кукала. Била је ту једна жена из Соколића, познаница која ме је тешила. Рекла је да ће ме убити каменицом, а моју мајку обавестила како би ми помогла да се смирим”, кроз сузе прича ова бака.
Један од најтежих тренутака јој је био када су јој из надлежне установе донели бебу од седам дана.
“Мајка тог детета је била избеглица, а због лоше ситуације у њиховом породичном дому била је принуђена да се одрекне тек рођене девојчице”, присећа се она.
Ова “мајка храброст” тада није била код куће, већ на родитељском састанку синовима Миливоју и Зорану. Миличин свекар је био љут и захтевао је да је врати, али она због љубави према деци није могла то да учини.
“Девојчица је била гладна, непреповијена и прљава. Милило ми се да је гледам, јер је расла као квасац. Наденула сам јој име Јелена. Њу је усвојио брачни пар лекара из Београда”, наводи ова хумана жена и додаје да су приликом Јелениног одласка сви вриштали од туге.
“Директорка Центра за социјални рад ми је тада рекла – само да имам крила да доведем свекрву праве мајке мале девојчице, да види шта значи љубав према деци и како се ви сада осећате”, рекла нам је Милица.
Те давне 1963. у кући није имала ни воду, а камоли машину за веш. На обрамачи из оближњег потока ју је доносила како би деци прала ствари, спремала храну и одржавала њихову хигијену. Веома често сви долазе да је посете, осим оних који су усвојени и којима бране старатељи.
“Скоро ми је долазила једна од мојих девојчица – сада већ жена из Грчке, и свега се сећа. Како је чувала са баком овце, где стоји телефон и колико јој је било лепо код мене”, беседи ова старица.
Усвојење Драгана из Сремске каменице је лично Тито дозволио. Драган јој се скоро јавио, мајка му је жива а отац преминуо.
Ова, благо речено, хумана жена је свима њима била права мајка. Све им је пружила, а момцима који су касније из њене куће одлазили у војску ишла је и на заклетве.
“Иако су отишли од мене, то су моја деца, и ја их волим. Често зову телефоном, посећују ме и брину се за мене”, завршила је своју причу и истакла да њихови загрљаји приликом долазака лече душу.
Иначе, од њих педесеторо, по једно је у Црној Гори, Грчкој, Аустрији и Шведској, а остали су у родној земљи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 27, 2020
