Прочитај ми чланак
Био је уторак, девети дан месеца октобра, 1934. године. Прохладно поподне, са благим ветром који је долазио са мора. Брод са југословенским краљем пристао је уз француску обалу око 15 часова, а сат касније краљ напушта лађу. На доку га дочекује министар иностраних послова Француске Луј Барту.
Свечана поворка креће из луке према центру Марсеља. Из отвореног аутомобила краљ отпоздравља маси која аплаудира. Колона стиже на трг испред палате Берзе и у том тренутку из масе се издваја човек са великим букетом цвећа узвикујући на француском „Живео краљ, живео краљ.“ Обезбеђење не реагује, онај човек прилази аутомобилу у којем седи краљ Александар, стаје на десну папучицу кола, одбацује цвеће, у руци му остаје револвер којим почиње да пуца. Ти меци ће променити историју Балкана.
Десет минута након 17 сати југословенски краљ је умро. У операционој сали болнице Божји дом издахнуо је и министар Барту. У току интервенције полиције, на лицу места, убијен је атентатор, Владимир Георгијев Керин, Бугарин, припадник терористичке организације ВМРО, професионални убица.
У Титовој Југославији на овом податку завршавала се прича о убиству краља Александра. Тек крајем осамдесетих, када је ледени оклоп на комунистичком телу почео да се топи и пуца, шира јавност сазнаје да су атентат припремиле усташе на челу са Антом Павелићем.
Александра Карађорђевића убили су они којима је највише помогао. Краљ је животом платио илузију о „братским народима“ и великом уједињену јужних Словена. По окончању Првог светског рата, Србија из рушевина Аустроугарске монархије извлачи Словенце и Хрвате (који нису имали ни минимум шанси да створе своје државе) жртвује сјајну позицију победника у тек окончаном светском сукобу и своју државност потапа у заједници са народима који су ту заједницу, Краљевину СХС, прихватили тек као привремено склониште.
Само ретким историчарима позната је чињеница да је одређен број официра српске војске, почетком 1919. године, извршио самоубиство не могавши да прихвати службу раме уз раме са официрима поражене аустријске војске, Хрватима који су преко ноћи од губитника и злочинаца постали припадници победничке армије. Многи са унапређењима и одликовањима. Међу таквима био је и Славко Кватерник, исти онај који ће 10. априла 1941. године, на Радио Загребу прочитати проглас о стварању усташке Независне државе Хрватске, а касније организовати масовне ликвидације Срба и Јевреја.
Због чега је Александар правио Југославију, спајао оно што се, видело се веома брзо, не може спојити? Доступни материјали, документи, сећања, архиви великих сила говоре да је Југославија била туђи пројекат који је Александар, као високорангирани масон, морао да прихвати и спроведе у дело. Узмимо да је тако, али чињенице говоре да су исти ти моћни кругови још 1915. године Лондонским уговором нудили Београду велику Србију у чији би састав ушао град Сплит и цела јадранска обала од Сплита до Драча у Албанији. Има и оних који тврде да је тај уговор – постигнут између Италије и сила Антанте – био само папир „тактичког карактера“, неспроводив у стварности.
Беспредметно је након свега спекулисати шта би било да је било. Карађорђевићи су и лично и у рачуну сопственог народа платили страшну цену заблуде о заједничком животу Јужних Словена. Поражавајуће је и несхватљиво да и данас, након свега што се догодило после атентата у Марсељу (НДХ, геноцид, Јасеновац, комадање Србије у Титовој Југославији, распад СФРЈ, „Бљесак“, „Олуја“) и међу Србима има оних који сматрају да је Југославија била добра грађевина коју је срушио Слободан Милошевић.
(Вести онлајн)
