Прочитај ми чланакИ у 2021. години, са додуше новим министром Бранком Ружићем, ружне ситуације у просвети се понављају. Они који добро раде свој посао, остају без њега, а страначки војници се награђују њиховим местима. Зато и не чуди случај младог професора српског језика и књижевности Милана Петровића, који после осам година рада на одређено није добио посао за стално у нишкој Гимназији "Светозар Марковић".
Награђивана млада учитељица из Крагујевца која је дошла у планинско село код Куршумлије да учи децу и на крају добила отказ, наставници у блачкој Основној школи „Стојан Новаковић“, који су такође остали без посла, професорка из Ужица која је добила отказ, као и колегиница из Новог Сада која је демонстративно спалила своју диплому обележили су прошлу годину. Ову 20121. обележило је и потресно писмо министру младог наставника Петровића.
Лауреат признања „Едукатор године 2020“, писац приручника који је надлежно министарство превело на пет језика националних мањина, по причи колега беспрекоран у свом послу, он није био достојан сталног радног места, већ особа којој је директор посветио час.
У писму које је објавио на свом Фејсбук профилу, а Директно га пренео, он наводи своју импресивну биографију и пита министра Бранка Ружића: „Има ли у просвети места за њега?“
Министар за сада ћути, а Петровић је ангажовао адвоката. И док је директор те гимназије на шестомесечном усавршавању у Америци, наставник је морао да се опрости од својих ђака и дневника.
Нажалост ове приче нису усамљене и све их је више, а ноћна мора свих оних који годинама раде на одређено почеће опет у јуну и августу, када се завршава ова и почиње нова школска година.
– Пуних шест година радим на замени, или добијам часове који су вишак, мењам школе, упознала сам сва околна места, радила све што је мој посао и што није, али увек неко тамо пети добије за стално. Морам да кажем да сам била један од бољих судената у својој генерацији и одавно ми се све смучило. Обијала сам врата свих надлежних, било је то понижавајуће, али сам се надала да ће се моје оцене узети у обзир. Нажалост нису. Уморна сам до свега. Чекам да се заврши ова школска година у којој у неколико школа имам часове и да опет обијам врата и молим за посао – каже једна наставница из Ниша.
Додаје да се испоставило да увек неко има јачу везу, а како није у странци, сва врата остају затворена.
Било је овога и раније, наравно, али сада се чини да је све измакло контроли. Притисак који трпе они који би требало да буду растерећени, све је већи, а њихова судбина увек на клацкалици.
То је оно што је ова власт добро наметнула да сви буду привремени, зато морају да ћуте, трпе и послушно климају главу, јер их у супротном преко ноћи зачас замене.
