Прочитај ми чланак
Бачко Градиште: Пехари за победнике
Традицинални „Златни котлић Бачког Градишта“ одржаће се у суботу, 11. августа, у СРЦ „Ђорђе Тапавица Џоја“. Организатор атрактивног такмичења је месни Фудбалски клуб „Војводина“, који се, после организованог турнира на травнатом терену, и на овај начин укључује у обележавање предстојеће сеоске славе Преображење Господње.
– Пријаве су у току и заинтересовани треба да уплате 2.500 динара на име котизације, а ми му обезбеђујемо 2,5 килограма квалитетне рибе, огрев, сто и столице за екипу и пријатеље. Такмичар сам доноси прибор за кување и јело. За 15 сати смо заказали поделу рибе пријављеним учесницима, потпаљивање ватре под котлићима је сат времена касније, а проглашење победника предвиђено је за 19 сати. Три првопласирана такмичара биће награђени пехарима и робним наградама – каже један од организатора Карољ Бока.
Иако је организатор орочио пријављивање до 10. августа, толерисаће се неодлучност појединаца све до самог почетка такмичења. Само пријављивање и више информација о свим жељеним детаљима суботње манифестације у Бачком Градишту могу се добити телефонским путем на бројеве: 062/1071950 (Карољ Бока), 060/1519979 (Стојан Стојановић) и 062/8016721 (Раде Шибалић).
Бачка Паланка: Загађење отерало птице
Река Криваја и истоимено акумулационо језеро које се налази на 13 километара од Бачке Тополе из године у годину постају све угроженији, а лоше управљање и констатно загађивање овог водотока полако достиже ниво загађења Великог бачког канала код Врбаса.
Према речима Ђура Вавроша, председника еколошког удружења „Храст” из места Криваја, због ниског водостаја и сталног загађења које стиже Кривајом из правца Пачира и Старе Моравице, у језеру су чести помори рибе која се сваког дана може видети како плута језером.
– Пре неког времена пронађен је угинуо толстолобик од 50 килограма, а стално виђамо и друге крупне рибе које умиру у језеру. До тога долази због великог извлачења воде из језера за наводњавање и прљаве воде која стиже реком. Ове године је велика суша, а и повећали су површине које заливају из језера, док је загађивање Криваје остало исто, ако није и појачано – каже Ваврош.
Према његовим речима у Криваји завршавају отпадне воде неколико фирми из Старе Моравице која се налази узводно, а које се између осталог баве прерадом метала и коже због чега се у реци и језери таложе тешки метали.
– Посебан проблем је фекално загађење из Старе Моравице где река протиче кроз место, а у улици од скоро два километра готово ниједна кућа нема септичку јаму него сав отпад пуштају у Кривају. Да ствар буде гора исто се понашају и у тамошњој месној заједници и станици полиције – каже Ваврош.
Према његовим речима, последњих година загађење је достигло највиши ниво о чему сведочи и нестанак птица, као што су чапље, роде и друге барске птице којих је овде некада било у јатима.
– Сада су се појавили галебови за које се зна да су стрвинари и њих су привукле угинуле рибе које стално плутају на води. Због суше вуку пуно воде из језера које се повукло пар стотина метара језера што је угрозило огроман број животињских и биљних врста – каже Ваврош.
Због дугогодишњег загађивања на дну језера које још увек спада у трећу категорију по квалитету воде, наталожило се много органског муља „обогаћеног” тешким металима и другим отпадним материјама и неопходно је заустављање загађивања и измуљавање језера.
– Уколико се то не уради, врло брзо ће ово постати велики еколошки проблем попут Великог бачког канала у Врбасу, а одлагањем решавања цена ремедијације овог тока и језера се све више повећава. Оно што никакве паре неће моћи да надокнаде је штета коју преживљава биљни и животињски свет који полако нестаје из језера и околине – каже Ваврош.
Зрењанин: „Индијана Џонс” за Шербеџију
Само један од оних који су били на платном списку упропашћене зрењанинске фабрике шешира “Бегеј” остао је веран занату и прављењу шешира, али у сопственој режији и у свом домаћинству.
Жељко Чокањев сада је један од млађих зрењанинских занатлија и власник породичне занатске радње “Мој шешир”. Он и супруга Наташа, у својој радионици у зрењанинском насељу Дуваника, раде шешире разних форми, модела и величина искључиво ручно. За њихове рукотворине надалеко се чуло, нарочито међу љубитељима шешира јер је Жељко једини шеширџија у Зрењанину и један од ретких у Србији.
– За овај занат, који ми није био породична традиција, одлучио сам се након 24 године рада у зрењанинској фабрици шешира. Оставши без посла, пре шест година, покренуо сам сопствени бизнис, с уверењем да ће за добре шешире увек бити муштерија. Нисам погрешио – вели Жељко.
Он је међу реткима који је остао веран ручној изради шешира, која је веома захтевна и тражи много времена. Прави шешире, претежно мушке, али и женске, од зечије длаке, вуне и сламе.
– Уобичајено, старији људи у Војводини воле шешире с мањим ободом, фијакеристи наручују оне с везом. Све чешће и млади купују, али неке модерније моделе. По наруџби правимо и цилиндре и полуцилиндре за позоришта и филм – казује Жељко.
Особеност једине зрењанинске шеширџијске радње је да се у њој праве и камилавке, капе за православне свештенике, за које се чуло до Хиландара.
– Недавно смо имали испоруку камилавки за Хиландар, где се наше капе већ неко време носе. И међу љубитељима шешира имали смо познатих муштерија. Један од наших шешира, модел “индијана џонс”, или “хемфри богарт”, како су га звали у фабрици шешира, носи познати глумац Раде Шербеџија – вели Чокањев.
Пре неколико месеци радња “Мој шешир” добила је сертификат старих заната, својеврсно уверење да су сви артикли с тим жигом ручно прављени и од природног материјала. То је оно што их разликује у односу на све чешћу понуду јефтиних крпених шешира с Далеког истока.
– Имамо сталних муштерија у Зрењанину и шире, а од нас узимају и радње из Београда, Новог Сада и других већих градова. Пласман није проблем, а ми смо задовољни јер ово је породична мануфактура, у којој све почиње и завршава се. Живимо од овог заната, не можемо да се обогатимо, али нећемо ни пропасти – надовезује се Наташа Чокањев.
Нови Сад: Варадински мост још нема трајну употребну дозволу
Прелазећи преко Варадинског моста немогуће је не приметити лоше стање у којем се налази његова метална ограда која је на неким местима чак и поломљења.
Ограду је добрано захватила корозија, па се суграђани са правом питају ко се стара о одржавању моста и када ће он бити сређен. У Заводу за изградњу града кажу да ће они предузети потребне мере и санирати оштећење на огради овог моста, а да ће стручне службе одмах почети поправку оштећеног дела ограде која је, иначе, у врло лошем стању.
У овом предузећу додају да је важно рећи да још увек није решен статус овог моста, а проблем његовог одржавања је много израженији и обухвата знатно већи посао. Након рушења мостова 1999. године, Републичка дирекција за обнову земље је 2000. године финансирала изградњу Варадинског моста.
Због хитности изградње и недостатка новца сви радови нису изведени до краја (што се посебно односи на антикорозивну заштиту унутрашњости сандука главне конструкције). Из тог разлога, Завод за изградњу града је још 2008. године финансирао израду главног пројекта санације који је обухватио антикорозивну заштиту челичне конструкције, антикорозивну заштиту спољашњих површина ослоначких дијафрагми и ограда и израду подметача за цевовод.
Иако је, како кажу, очигледна неопходност наведених радова, у великој мери због нерешених питања око моста, овај посао није одрађен. Због лошег стања у коме се налази Варадински, али и остали мостови у Новом Саду, прошле године је сачињен “Инвестициони програм санације мостова за 2012. годину”, на основу којег је завршена комплетна санација Каћког моста, радови на средишњем делу Темеринског моста су у току, а обављају се припреме за почетак радова и на Сентандрејском мосту.
Што се Варадинског моста тиче, упућен је захтев Министарству животне средине и просторног планирања и Грађевинској дирекцији Србије да Заводу за изградњу града достави трајну употребну дозволу за Варадински мост, како би се стекли услови да почну радови на његовом одржавању, што подразумева и да се у буџету Града, за ову намену, обезбеди потребан новац. У допису се, поред осталог, наводи, да су пешачка ограда и заштитне маске на мосту кородирале и да их треба поправљати, а да је конструкција моста исправна и да може да прими пуно саобраћајно оптерећење, додају у Заводу за изградњу града. Б. М.
Нови Сад: Рибарац лек за градску вреву
На Рибарцу, по угледу на београдску Аду, у последње време ниче све већи број сплавова на Дунаву, док је са друге стране марина у којој је свакодневно усидрено на стотине чамаца, бродића и кућица на води.
Овај део Дунава карактерише велики број чарди и кафаница, па на први поглед делује да ту нема викендица. Њих, међутим, на Рибарском острву има више од стотину, а њихови власници ту налазе свој мир и спас од градског темпа и наравно великих врућина.
Уз поглед на Дунавац и с прелепим ружама у дворишту, кућу има и брачи пар Валерија и Владимир Ујфалаши, који су на Рибарац дошли пре 40 година. Владимир каже да ужива у природи и тишини, а често се возају Дунавом, купају и пецају, пошто имају чамац.
– Сваки дан долазимо овде око 8 сати, а кући идемо око поноћи. Додуше, наш син је овде током целог лета, ту спава, једе и са Рибарца иде на посао. Пошто смо и супруг и ја у пензији обожавамо да боравимо у природи. Овде на Рибарцу, уз воду и зеленило пунимо батерије за градску вреву – каже Валерија Ујфалаши.
Рибарско острво има комплетну инфраструктуру – струју, воду и сређен пут, што привлачи и нове викендаше. На Рибарцу се викендица од тридесетак квадрата може купити за двадесетак хиљада евра. Једну такву је пре пет година купио наш Новосађанин, који није желео да остане анониман.
Каже да живи у иностранству, а свако лето када дође, обавезно проведе по десетак дана сам и изолован од буке. Ипак, има и оних који не воле да самују, па тако је друштво из комшилука, на Рибарцу ручало тесто с купусом. Домаћица Злата нас је љубазно понудила да ручамо са њом и њеним супругом Синишом, који је такође лепшу половину пустио да прича о благодетима овог викенд насеља. Овом брачном пару никада није досадно, јер им друштво праве троје унучића и комшијска деца.
– Викендицу на Рибарцу имамо 30 година и чим се време пролепша и отопли, са Лимана се преселимо овде. Купамо се на Шпицу или са друге стране, код ресторана „Електровојводине“. Ипак, колико год да је лепо, има и мана, а то је разваљени шпиц који нико неће да поправи – прича Злата док после ручка закувава кафу за друштванце.
На Рибарцу увек је живо и весело, како дању, тако и ноћу, када се град дословно пресели на реку. То станарима не смета, као и најава да ће ту можда једног дана нићи камп. Сматрају да ће се тада коначно средити оближња шума која је сада пуна смећа. Тај камп би требало да убрза и најављену изградњу пешачког моста који ће спајати кеј са Рибарским острвом, а то ће свакако викендашима олакшати пут до своје оазе мира.
Јаша Томић: На основу споразума српских и румунских власти, привремено ће поново бити отворен гранични прелаз између насеља Јаша Томић и румунског места Фењ.
Прелаз ће бити отворен до 20.августа, свакодневно у времену између 9 и 18 часова.
Овај гранични прелаз задовољавања међународне критеријуме, али је он и даље привременог карактера, што значи да се на њему рампа диже приликом значајнијих празника, или на основу споразума надлежних две земље. Већ се дуже, иначе, планира прекатегоризаја овог прелаза у међународни, што је Влада Србије већ и одобрила.
Путни правац који води преко овог граничног прелаза најкраћи је, иначе, између Новог Сада и Темишвара, а да је његово отварање у обостраном интересу две земље показује и његово повремено отварање. Поред тога што у малограничном промету људи у близини границе користе тај прелаз за посету пријатељима и рођацима, и што се користи приликом одржавања различитих културних манифестација, почео је овде и промет робе.
Румуни, наиме, код нас купују јефтинију храну, цигарете и алкохолна пића, док су трговци показали интересовање за воће из Баната. Са ове стране границе, опет, људи се надају у инвестирање у индустрију, будући да је 2005. насеље Јаша Томић из општине Сечањ задесила катастрофална поплава, од када су овде и затворени готово сви индустријски погони. Број запослених је испод 300, а за само неколико година 400 младих напустило је насеље.
Након приступања Европској унији, Румунија је убрзо изградила пут који води од тамошњег насеља Фењ до будућег граничног прелаза. Интерес наших суседа је и у томе да се тим граничним прелазом веза између Румуније и земаља ЕУ скраћује за 60 километара. У међувремену, на овдашњој страни границе деоница пута између Јаше Томића и Сечња у дужини од 13 километара је проширена.
(Дневник, Magyar Szó)
