Удружење писаца Поета

Радничка 5Д/1, 11030 Београд

011 25 45 872 и 062 25 25 98

[email protected]м 

[email protected]

 

 

СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА   НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (13)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)

 

Првих ратних дана сва српска насеља у Метохији су у пламену без обзира да ли су стариначка или колонистичка после 1912. године. У Метохији је било највише колонистичких насеља у којима су живели Црногорци. Циљ Арбанаса је био очистити Метохију од српског и црногорског живља. А све њихове трагове да су ту постојали избрисати и уништити.

 

Тим поводом забележене су речи чланова арбанашких банди које супалиле и рушиле села да после рата: „Када Међународне комисије буду испитивале етнички карактер ових простораи појединих спорних области у циљу повлачења државне границе у овим крајевима више неће бити никаквих материјалних доказа да је ту живело српско становништво“.[51]

 

У Метохији злочини су вршени колективно, вођа банде или капобанде са рођацима, комшијама и саплеменицима,али било је и случајева да су вршени индивидуално,углавном када су злочинци били сигурни да је жртвасама, стара или да је у питању жена. „Тако су 15. јула 1941.године у селу Љевоши претукли жене и децу. Истог дана друге арбанашке банде опљачкале су и колективно тукле становнике села Брестовик, Сига и Црног Врха, углавном жене и децу. У срезу пећком 1941. године уништено је шесдесет пет посто насељеничких кућа а 95 посто у метохијским селима”.[52]

Да би боље сагледали размере злочина требанапоменути следеће: „У срезовима: ђаковички; општина Бецка било је 700 српских домова, општина дечанска 650,јуничка 650, поневичка 450, ђаковичка 370, валовска 480,рамаћка 540 са око 14.000 душа, срез пећки; општинановоселска 1200 домова, баранска 850, стреочка 700, будисавач ка 650, главничка 750, гораждевачка 800 са око 18. 500 душа. Срез источки, општина Исток 650 домова, врелска 550, ђураковачка 750, раковачка 600, злокућанска 650 са укупно око 15.800 становника. За Црну Гору избегло је око 6.000 породица а за Србију око 1.800 породица. Убијено је у срезу ђаковичком 37, пећком 218, И источком срезу 173 мушкарца и не зна се колики број женских”.[53]

 

Највећа страдања Срба у Метохији су првих недеља после окупације. „На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних радњи раније били избегли у Албанију и сада нагрнули натраг”.[54]

Напади су одмах почели, прво у граду Пећи где је убијено 15 Срба, а у околини још тридесет, а на дан Ускрса вршено је хапшење по граду којом приликом је ухапшено200 људи који су интернирани у Албанију. На Велику суботу1941. године Арбанаси из Пашиног села, Требевића,Сушка, Накло, Набрђе, Сарен, Дубово и Ново Селоопљачкали су Витомирицу и напали је. Овом приликом убијено је педесет људи и велики број жена и деце одведење по околним селима које су узете као наложнице, задржане као жене или силоване.[55]

 

Размере овог дивљања можемо да прикажемо јошса неколико примера.Италијански дипломата Карло Умилта који је посетио Косово и Метохију и прошао путем Ђаковица-Пећ, забележио је у својим мемоарима да овим путем није видео кућу са кровом, да су сва села била спаљена а лешеви људи и жена лежали на ледини док су живи покушавали да се спасу. Њега је излив мржЊе Арбанасапрема Србима шокирао.„На територији Новог Верића и Верића измеђудва светска рата било је 60 кућа српских насељеника изразних крајева”. [56] Под претњом смрти напустили су станишта 1941.године у селу Коврге 80 насељеничких кућа из Црне Горе, селу Сушица 70 насељеничких кућа, у Новом Селу билоје 50, у селу Радевцу педесетак, Орном Брду тридесетак,Љубову стотинак[57 „У селу Дреновцу 50 кућа, Воки 37, Скивјану 40, Пљанчору 50, ВидаЊу 120, Витомирици 650, Гораждевцу 140, и Брестовику 40”.[58]

 

Из свих ових села насељеници су протерани, имовинаопљачкана и уништена. Заселак Пљанчор био је потпуно уништен, спаљен, гробље преорано, виногради повађени воћњаци посечени. У Ђураковцу су Арбанаси основали логор у ком су били похапшени Срби, одакле сусваки дан терани да кулуче арбанашким вођама банди.Такође и у Пећкој патријаршији су основали логор.

 

„Ни староседелачко становништво није ништа прошло боље. Село Бардонићи недалеко од Дечанаспалили су Арбанаси из суседног села. Село Видање свих 25 староседелачких породица је протерано, у селу Сигикоје је имало 30 српских кућа извршено је неколико убистава одраслих и деце, а Црни Врх са преко 50 домова потпуноје опустошено. Арбанаси су отели куће, стоку иимање, убивши више лица, из Белог Поља које је имало преко сто српских кућа. Сви мушкарци преко 13 година били су интернирани”.[59]

 

Од 29. априла до 15. маја 1941. године „спаљена сусрпска села: Бокшић, Милчевићи, Долово, Дреновац, Горњи Петрич, Доњи Петрич, Клиничани, Сврхе, Љешании Главичица. Сви становници Срби протерани су. У општини будисавачкој и стреочкој спаљена су сва насељеничка села. Имања су отета а одвођене су жене и девојке подједнако од муслимана и католика Арбанаса, што је посебан облик биолошког уништаваЊа народа. Исту судбину доживела су и села: Дубрава, Суви Луковац, Белица,Осојане, Добруша и Загрмље“.

 

„У свим овим злочинима учествовали су И католички попови из села Беца и из Новог Села. Геноцид је спровођен на националној и верској основи, и што је врло занимљиво национални моменат је надјачао конфесионалну поделу код Арбанаса те су заједно са муслиманима католици напали православне Србе”.[60]

 

„Последица политике сила Осовине Италије и Немачке и арбанашког дивљања на Косову и Метохији била је та да се на јужним границама окупиране Србијенашло око 60.000 избеглица”.61].

 

„Док је према ноти коју је савезничким владамаупутила југословенска избегличка влада из Лондона наподручју Метохије на којем је живело око 100.000 хиљада прогнано је у окупирану Црну Гору и Србију око 80.000душа а остатак склоњен у шумама око Белог Поља,Гораждевца, Пећи, Ђураковца и Ђаковице.[62].

 

Априла 1941. године у селу Врелу је поред паљевине и пљачке уништена и црква и гробље. Село Белаје спаљено је 18. априла 1941. и село Деновац у којемје ухапшено 22 сељака који су стрељани 10. новембра 1943.године.[63] Сличан догађај је и у селу Ракошу у којем је стрељано60 Срба 1943. године. У селу Загрмљу које је спаљенои расељено 1941. године десио се злочин. Покољ у Пећи иоколини који су извршили Арбанаси припадници новоформираног пука Регимент-Косова, децембра 1943. Године који је за време погрома ухапсио и матлетирао око 400 Срба од којих је стрељано 47, а према једном документу чак 120.[64]

 

„Међутим особена суровост у овом погрому билаје та што је један број Срба који је ухапшен петог децембра у кули Шевћета Махмутбеговића био на захтев неких Арбанаса пуштен је да оде кућама. Када су пошли кућама,на улицама Пећи дочекале су их заседе Арбанаса те су на зверски начин побијени, мучени и сакаћени”.[65] Овакво понашаЊе Арбанаса је Њихово већ неколико пута опробано луквство, једни ко бајаги помажу а други убијају. Овакве моменте користили су у пљачкис рпске имовине под изговором да они то нису урадили већ неки из другог села.

 

Из докумената објављених у књизи Протеривање Срба са огњишта 1941-1945. године Владимира Дедијера иАнтона Милетића од 199 лица у пријавама Комисији заутврђивање ратних злочина спомињу се 42 која су убијена. У приложеном списку жртава геноцида евидентирана су 405 имена мушкараца, 47 жена, и осморо деце убијених1941-1944. силованих 26, и један дечак а 12 отетих жена идевојака. Приликом прогона српског становништва у Метохији Арбанаси су рушили српске цркве и гробља. Уоколини Пећи порушено је 16 српских цркава.„Мустафа Круја, председник марионетске арбанашке владе, јавно је говорио јуна 1942. Године арбанашким првацима са Косова и Метохије да сав српски живаљ треба што пре иселити, а све Србе староседеоце прогласити колонистима, док насељенике треба убијати”.[66] Ово је у пракси и чињено.

 

Карактеристичан пример је да су ухапсили и попадију супругу свештеника Толета Вешовића која је стрељана заједно са још педесет Срба у Косовској Митровици.

 

„Због идеолошко-политичког става, изнетог у Резолуцији Пете земаљске конференције КПЈ, одржане уЗагребу 1940. године злочини према српском народу су једноставно  игнорисани. Зато се десило да од 1941. године када је српскостановништво на Косову и Метохији имало нешто преко 50 посто, већ 1953. спадне на 27,9, а 1998. на 10,6посто. Поред почињеног геноцида оваквом стању допринели су и арбанашки колонисти из Албаније чији број према италијанским изворима се креће од 150.000 до200.000 хиљада лица”.[67]

 

Из Метохије је у првих неколико недеља након окупације у село Суви До код Липљана пристигло 112 избегличких породица са преко 500 чланова.Суводолци су им обезбедили смештај и одмах им притекли с материјалном помоћи и свакој породици суводолске породице су дале по један хектар земље а некеи више да би избеглице могли да раде и прехране своје породице.[68]

 

(Наставиће се)

 

Ознаке: Други свестски рат, Косово и Метохија, мучења, Павле Џелатовић Иванов, силовање, српске жртве, Толе Вешовић, убијање деце, „Злочини Арбанаса над Србима“