Прочитај ми чланак
Током читавог процеса решавања Источног питања, почевши још од друге (и последње) турске опсаде Беча 1683. године, балкански хришћански православни народи су чинили огроман напор да се ослободе османског ропства и у томе, на овај или онај начин, имали садејство и чак подршку великих европских сила.
Истина, Британија је углавном успоравала тај ослободилачки напор поробљених балканских и блискоисточних хришћана, јер је у чињеници да су они православни, и често Слвени, са историјском традицијом пријатељства са Русијом, рачунала да би њихове будуће слободне и чак просперитетне државе биле под пресудним утицајем Русије.
Са друге стране Француска је углавном имала разумевање за ослободилачке напоре поробљених балканских хришћана, док је рецимо Аустрија (од 1867. Аустро-Угарска), покушавала да користећи те националне покрете, што више територија да откине од Турске, али себи да припоји, као што је то рецимо био случај са Војводином, Ердељем, деловима Далмације, посебно Босном и Херцеговином.
Русија је уживала највише симпатија балканских и блискоисточних хришћана, те иако је заступала пре свега своје интересе, они су се углавном поклапали са тежњама тих народа за слободом и стварањем самосталних држава. У Санкт-Петербургу се са правом рачунало да ће ове независне државе бити под кључним утицајем Русије, због русофилских осећања широких маса становништва код Срба, Бугара, Грка, Јермена и других, али и због конкретне помоћи које су им Руси на овај или онај начин пружали у њиховим ослободилачким напорима.
Иако су буне и устанци балканских и блискоисточних хришћана у Турској били чести, најбоље резултате су псотизали када се у те сукобе мешала Русија, као што је то било у више наврата током ХVIII века, те посебно у периоду 1807-1812. помоћи Првом српском утганку, двадесетих година XIX века у вези грчког устанка, те успешним ратним походима против Турске 1829. и посебно 1877-1878, док се тзв Кримски рат 1853-1856. једини неуспешно завршио.
Међутим након 1878. године и Берлинског конгреса, однос снага у Европи се битно променио, јер се након уједињења Немачке и Италије, те слабљења Француске услед њеног пораза 1871. од уједињене Бизмаркове Немачке и формирања Тројног савеза (Немачка, Аустро-Угарска, Италија), савез, односно зачетак Антанте који су чинили пре свега Русија и Француска нашао у вишеструкој дипломатској дефанзиви. То је и појачано након пораза Русије у рату са Јапаном 1905. године, па су Србија и Црна Гора морале устукнути у време Анексионе кризе 1908-1909. у односу на Аустро-Угарску иза које је стајао савез Централних сила.
Како је и Грчка 1897. изгубила свој рат са Турском, балканске државице су крајње опрезно третирале своје ослободилачке тежње према преосталим турским поседима на Балкану, где су још стењали под тешким ропством бројни Срби, Бугари, Грци, Македонци.., док су рецимо Албанци муслимани били саставни део корпуса Османске империје на Балкану.
Изложени вишеструким притисцима великих сила и оних из табора Централних, па и оних из табора Антанте, да никако не улазе у сукобе са Турском, балкански државници су схватили да једино међусобним савезом могу победити још увек велику и становништвом и ресурсима респеектабилну троконтиненталну Отоманску империју. Велико охрабрење за њих је био италијанско-турски рат 1911-1912. који се завршио турским поразом, губитком Триполиса и Киренајке, као и острва Додоканез са Родосом у Егеју, који су сви припојени Италији.
Две српске државе Србија и Црна Гора одавно су имале садејство по свим овим питањима, па је дошло и до бугарско-грчког и српско-грчког споразума. Најважнији је био српско-бугарски договор који је у тајности постигнут приликом проласка бугарског министра спољних послова возом кроз Србију, са повратка из Париза, где му се тајно придружио уласком у воз српски министар спољних послова Милован Миловановић. Током путовања воза кроз Србију они су успели да усагласе већину спорних тачака и постигну договор начелан и око Македоније.
Почетком октобра 1912, по договору ратна дејстава је самостално отпочела црногорска војска против Турске, да би се након формалне дипломатске комуникације са Турском, њој придружиле и армије Србије, Бугарске и Грчке.
Српска војска је своју кључну победу постигла на Куманову 24 октобра 1912, која је у многоме одредила даљу судбину Првог балканског рата. Друга велика победа Србије потом код Битоља, победе бугарске армије и успеси грчке и црногорске војске, само су следили почетни успех Србије код Куманова.
Отуда је победа код Куманова 24 октобра 1912. остала симбол успеха удружених балканских православних народа над Турцима и означавање краја вишевековне отоманске владавине у овом делу Европе. Овај успех је одјекнуо у Европи и свету, посебно међу словенским и другим потлаченим народима у Аустро-Угарској.
Чињеница да су балканске православне хришћанске земље успеле самосталном акцијом и међусобним савезом и то без сагласности великих сила, да поразе моћног и великог (троконтиненталног) отоманског окупатора 1912., представља прворазредно историјско искуство. Посебно је Србија однела кључне победе у Првом балканском рату, јер је поред великих победа на Куманову и Битољу, успела да братској војсци Црне Горе помогне у дејствима код Скадра, северне Албаније и Рашке, а да бугарској армији пошаље дивизију и тешку артиљерију на челу са Степом Степановићем, која се показала као пресудно важна у заузимању Једрена.
Притиснути смо последњих година од стране већине медија идеологијом заглупљивања, негације свог идентитета и прошлости, што је посебно дошло до изражаја у форсирању одржавања и подршке тзв. „Паради поноса“. Отуда, је значајно да на овај или онај начин дамо подршку, учешће у манифестацији шетње поводом стогодишњице Кумановске битке, истинског догађаја од прворазредног значаја у српској историји, која ће бити одржана 24. октобра у подне испред Владе Србије.
Можда није у овом тренутку најважније ко је све званично покренуо у иницијалном одбору акцију за Шетњу захвалности, поводом стогодишњице Кумановске битке. Мишљења сам да се у сваком случају ради о угледним људима и да се самој идеји можемо сви на неки начин или за нас индивидуално прихватљивом облику придружити, или макар солидарисати.
Поштовањем оваквих идеја, обележавањем јубилеја, дајемо подршку ванвременској идеји слободе, за коју су наши преци дали десетине и стотине хиљада живота (у Првом светском рату и преко милион), само када су у питању Ослободилачки ратови 1912-1918.
Те идеје слободе које се поштују и данас међу нама, које су живе, требамо на сваки начин ставити у средиште нашег делања и односа и према савременим друштвеним и политичким приликама. Не би смели никако индивидуални интереси да буду једини или у сваком случају да превагну над општим интересима друштва, народа, као што ни код наших предака идеја ослобођења од турског азијатског ропства пре једног века, је била она кључна која је надвладала све индивидуалне и друге интересе и на крају омогућила да живимо у слободи и слободној држави, што нам је различитим притисцима и нашим грешкама последњих година, озбиљно доведено у питање.
Дакле поклонимо се сенима Кумановских јунака у среду 24 октобра и покажимо да је идеја слободе још увек жива и поштована међу нама.
(Видовдан.орг)
