Краљево: Све је више младих образованих људи из Русије који долазе у Србију да обрађују земљу и живе од ње. Станислав Плакхтијев из Москве планира да у селу Врдила надомак Краљева гаји трешње и лешнике и да живи у кући од сламе.

 У селу Врдила надомак Краљева све више је младих образованих људи из далеке Русије, намерених да у Србији обрађују земљу и живе од ње. За наше прилике, највеће изненађење је Станислав Плакхтијев из Москве, који планира да на плантажама гаји трешње и лешнике, и да живи у кући од сламе.

  Станислав тврди да је његов кућерак, не само јефтинији и економичнији, већ и здравији за живот од свих комшијских и сваке московске новоградње.

 „У Русији је ова технологија градње нова, а у Србији су ову технологију заборавили“, каже Станислав.

 Мештани Врдила углавном, не споре баћушкину тврдњу и рачуницу, али бивши власник овог породичног имања каже да има свој недостатак. Сретен Сретеновић каже да ће сви око њега да кажу да је заостао или је пропао.

 Како год мештани размишљали, ово двоје академских грађана не кају се што су перспективну каријеру у Москви заменили здрављем канцеларије, благородном земљом.

 „Ове руке траже да раде, а овде посла има од јутра до мрака. Радим за себе и своју породицу, колико могу и кад могу“, каже Станислав.

 Станислав је већ искрчио оболела стабла у старом воћњаку и припремао земљу за засад трешње. Уз шуму, на пролеће планира и хектар леске. За своју породицу, али и тржиште.

 „Нико неће да их откупи осим њих, а да нам није њих зло би било“, каже комшија Сретен.

 О руском тржишту Плакхтијеви још не размишљају, али о новим хектарима воћњака већ преговарају са комшијом Сретеном, који не крије понос што је баш њима предао своје породично имање. Вредни су каже као акцијаши. 

 

Крагујевац:Шумадијски сајам пољопривреде
На Шумадијском сајаму пољопривреде, који ће бити одржан у Крагујевцу од 13. до 16. септембра, наступиће више од 100 излагача из Србије, а биће организоване традиционалне регионалне изложбе коња, крава сименталске расе, оваца, паса и ситних животиња.

 На деветом сајму ће бити изложена савремена пољопривредна механизација и опрема, машине за припрему сточне хране, сточарство, живинарство, као и опрема за воћарство, повртарство, шумарство и виноградарство.

 Сајамске манифестације посвећене сточарству биће у знаку изложбе крава сименталске расе за коју се пријавило 70 одгајивача из Србије, а биће организоване и изложбе коња, оваца и свиња.

 Биће одржана и бројна стручна предавања о органској храни, коришћењу отпада у пољопривреди за производњу енергије, мелиорацији земљишта и енергетској ефикасности, као и бројне презентације компанија из области аграра.

 Првог дана сајма, након свечаног отварања, биће приређен вишечасовни културно-уметнички програм „Чобанац“ у организацији Месне заједнице Меленци у оквиру којег ће бити организовано кување и дегустација чобанског паприкаша.

 Поред тога, на сајму ће бити организоване манифестације Шарена фијакеријада, као и традиционална такмичења у припреми свадбарског купуса, ловачког гулаша и рибље чорбе.

 На сајму ће се представити и више од 70 пчелара из целе Србије у оквиру манифестације Медени сокак.

 Капије сајма биће отоврене од девет до 19 часова, а улаз на све манифестације је бесплатан. 

 

Смедерево: Само падобранци знају зашто птице певају!
Александар Цветковић има готово 2.000 скокова, један је од наших најбољих падобранаца, инструктор је падобранства, четвороструки државни првак, првак Југоисточне Европе…

 И мора да ради и заради да би се уопште бавио спортом у коме је постигао резултате репрезентујући државу.

Александар се у овом спорту обрео, како сам каже, стицајем околности. Родио се поред спортског аеродрома у Смедереву. Све остало није нимало случајно. Док није напунио 16 година, што је код нас граница за бављење падобранством, дружио се с пилотима и падобранцима, испраћао их и дочекивао, паковао им падобране… Све чекајући 16. рођендан.

– Отац ме је подржавао у свему мада се није бавио падобранством. Чак је једном и скочио, док сам још био на обуци. Додуше, мени је тада то био 40, а њему први скок. Једном, три године касније, скочили смо и у тандему.

– Од првог до 2000. скока, коме се ускоро надаш, много си тога преко главе претурио. Године тренинга, бројна такмичења, више од 100 медаља, награда и признања… Да ли би скакао и да нема медаља и пехара?

– Постоји једна изрека: „Само падобранци знају зашто птице певају“. Стварно је тако. Летети небом је неописив осећај.

– Лепо и опасно – барем се нама, лаицима, тако чини.

– Кад би се рачунало у процентима, сигурније је ући у авион и скочити него сести у аутомобил. Ако се поштују процедуре, ризик у овом спорту је минималан. А осећај слободног лета – неописив.

– А шта је све потребно да би се стигло до тог осећаја?

– Треба много пара. Сам падобран кошта од 4.000 до 14.000 евра, а ту је и остала опрема… Сваки излазак на небо, да би се скочило, стаје 45 евра. На тренингу се скочи по 7-8 пута, дакле 350-400 евра по тренингу. Све то, баш као и опрему, најчешће плаћамо из свог џепа.

– Дакле, од државе, чак и репрезентативци, некој великој материјалној помоћи не могу да се надају?

– Не треба нама помоћ, помоћи треба социјалним случајевима. Нама треба подршка коју, нажалост, најчешће немамо. Ваздухопловни савез окупља пилоте, једриличаре, падобранце… Чињеница је да Савез од Министарства за спорт добије део новца за своје активности. Када се то расподели по гранама, то буде 400.000-500.000 динара за падобранце – што се потроши за тренинг пред неко првенство. Због тога једино што се код нас практикује и тренира је скок на циљ, најјефтинија дисциплина, све остало је прескупо за наше прилике.

– Колико је потребно скокова годишње да би био у такмичарској форми?

– Минимум 150 скокова. Репрезентације које желе неки резултат имају по 400 до 600 скокова по човеку. Словенци, Мађари, Италијани или Немци имају професионалце из војске или полиције који се само тиме баве – скачу, тренирају и такмиче се и за то примају плату. Без помоћи државе тешко је очекивати резултате. Белгијанци на своју екипу троше годишње око милион и по евра, они не излазе из тунела, нон-стоп скачу. Ми тунел, наравно, немамо, а и да имамо, сат тренинга у тунелу кошта 600 евра.

– Како се онда сналазиш за новац за бављење овим спортом?

– Део новца зарадим радећи као инструктор, овде и у иностранству, али се не устежем да радим и друге послове. Део добијем од људи добре воље, спонзора и Града Смедерева, јер падобранци овде имају ту срећу да је на челу Савеза спортова у овом граду њихов колега који зна муку, али су и њему руке везане потребама осталих спортова.

– Провео си неколико месеци у Америци…

– У Америци сам за пет месеци скочио 428 пута. За тај број скокова код нас би ми требало неколико година. Тамо сам завршио курс и добио лиценцу за инструктора. Упркос томе што бих тамо могао да зарађујем 120.000 долара годишње, вратио сам се јер бих највероватније имао обавезу да скачем под њиховом заставом. Мало ме је вукла носталгија, а вратио сам се и да наступам за Србију. У децембру је падобрански Мондијал у Дубаију. Волим да наступам, да представљам своју земљу. Сада имам 30 година, то су за падобранство најбоље године, најбољи резултати постижу се између 30. и 50. године, надам се да ћу их остварити у нашој репрезентацији.

 Падобран се увек отвори

За 14 година скакања Александар је имао два већа инцидента – два пута му се није отворио главни падобран.

– Често питање: „Шта ако се падобран не отвори?“ Да разјаснимо – падобран се увек отвори! Не отвори се можда како треба, али се отвори. Ако је лоше спакован, замрси се или пукне конопац… Постоји процедура, повуче се ручица, одбаци главни, онда друга ручица, отвори резервни, све траје пар секунди. Најбитније је да се не паничи. Једном, 2003. године, нисам добро спаковао падобран, 2008. у Босни на такмичењу пукао ми је конопац. Оба пута сам с резервним падобраном слетео без проблема.

 М. Ђорђевић 

 

Крушевац: Понуда на пијацама добра, али купаца све мање
На крушевачким зеленим пијацама понуда је уобичајено добра, цене су на истом нивоу као лане, али је купаца све мање, мада су месаре ове суботе, упркос већој цени артикала, добро посећене.

– Иако ову годину карактерише суша, понуда на Старој зеленој пијаци је стандардно добра, али је квалитет производа лошији у односу на претходну годину. Цене нисмо мењали, ево на пример цена кромпира је готово 10 година иста, око 20 до 30 динара по килограму – рекао је Миша Ђорговић из Јасике.

Цена шаргарепе је 50 динара по килограму, док је цена паприка, која је због зимнице ове суботе најтразенији производ, око 30 динара.

Ђорговић верује да ће, због недостатка сточне хране ове године, бити већа цена меса и млека, док ће, како истиче, цена пољопривредних производа остати на истом нивоу.

Међутим, иако нису задовољни ценама, Крушеваљни се радије одлучују да пољопривредне производе пазаре на зеленим пијацама, на којима, по њиховој рачуници, може да се уштеди и до 20 одсто.

– Цене за нас купце јесу високе, али морамо да признамо да пољопривредници заиста улажу труд да би добилите производе, тако да гледајући са те стране, не може ни да се каже да су цене превисоке – каже Милица Јовановић.

Као и у свим месарама у Србији, месо и производи од меса у Крушевцу су у протеклих 15 дана скупљи за 20 одсто рекла је Данијела Гогић из месаре “Бифтек”.

– Свеже свињско и јунеће месо поскупело је за око 20 одсто, док је тај проценат двоструко мањи за месне производе попут кобасица, салама и паризера. Јунећи бут сада кошта 685 динара по килограму, а свињски 649. Такође је и плетина је поскупела и сада кошта око 339 динара по килограму – навела је Гогић.

Упркос већој цени меса, промет у месарама још увек није драстично опао, међутим купци кажу да ће, уколико тај тренд буде настављен, сигурно бити смањивана потрошња у наредном периоду. 

 

Извор: РТС, www.akter.co.rs, Ало, Правда

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ознаке: Краљево, Крагујевац, Крушевац, културне манифестације, свакодневне вести, Смедерево