Pročitaj mi članakSrbija je državni provizijum a ne država. Prava država štiti svoj teritorijalni integritet i druge nacionalne interese. Za razliku od nje državni provizorijum je isključivo u funkciji vladajućih krugova, što je kod nas slučaj. Zato je Srbija, uprkos svojoj hiljadugodišnjoj državnoj tradiciji, bez preterivanja, danas puki, i to svestrano kriminalizovani, državni provizorijum.
Полазећи од дела кривице за такво стање, односно метастазе корупције, веза државног врха и мафије, погрешне економске политике, ауторитарног модела владавине, гушења медијске слободе и томе сличног, група чланова Српске академије наука и уметности (САНУ), затражила је да Александар Вучић, предводник СНС картела на месту председника Републике, поднесе оставку.
Режимски медији су – не треба то ни наглашавати – њихову петицију дочекали на нож. Међутим, занимљиво је сагледати како су то примарно учинили. Напали су неке од њених потписника за издају, односно указали су на то да су се залагали за признање косовске сецесионистичке НАТО творевине или су макар заговарали национални дефетизам, јер, како сматрају, ништа ту више не можемо да променимо. Парадоксално али истинито: издајници на власти нападају апологете косовске издаје ван свог круга.
СНС пропаганда машинерија је реаговала хистерично јер је Вучић изгледа био у шоку. Он полазио од тога да је у вези са Косовом и Метохијом испунио све оно што су му евроатлантски господари – скоро сигурно и инспиратори неких од поменутих академика – наложили. Препустио је од 2013. до 2017. Приштини север те наше покрајине, који смо до тада потпуно контролисали; повукао је ту 2022. Србе и из косовских институција које су им обезбеђивале, у складу са Ахтисаријевим планом, извесну аутономију; исказао је 2023. спремност да у духу Немачко-француског плана фактички призна Косово.
Укратко, са становишта Устава Србије, ради удовољавања жеља Брисела и Вашингтона, починио је велеиздају. Упркос томе део наших угледника који су – у складу са америчким планом „К1“ о коме смо сазнали из обелодањених дипломатских депеша – по свему судећи имали задатак да за рачун окупатора убеђују Србе да им је Косово само терет, одједном осуђују Вучића за његове бројне (друге) грехе.
Он се због тога бесно чуди. Па био је услужан и покоран. Не схвата да Запад мисли да је довољно добио што се није нашао на некој међународној потерници, рецимо, због афере „Оскар“. Алек без Косова заборавља изреку: „Издајнике не воле ни они који воле њихову издају“. Тим пре то важи за квислинге који су испрљани криминалним блатом. Отуда, евроатлантски самозвани глобални господари и њим склон део српске тзв. елите – пошто је обавио кључни косовски задатак – сматрају да је истрошен и да је време да његов режим буде размонтиран.
Намеравају, додуше, да на томе раде сукцесивно а не преко ноћи. Плаше се да у борби за власт која ће у неком тренутку бити интензивирана, не превладају они који желе да Србија буде нормална држава, која штити своје националне интересе, а не и даље колонијални провизоријум. Патриотској Србији није довољно да се решимо криминала, већ сматра да је нужно и да обновимо државне капацитете и државотворне намере у официјелном виду.
У складу са тим, надам се – мада слутим другачије – да ће академици националних опредељења такође да покрену петицију која би позивала на обнову спрске државности и смену национално неодговорне власти како би на њено место дошла национално посвећена а не квислиншка екипа у новом руху. Неодговорно би било да у садашњим, несумњиво средњорочно преломним околностима, то не учине јер Вучић вишеструко разара Србију.
О актуелној петицији дела чланова САНУ много говори то што Вучића основано оптужују за низ недела али не помињу гажење територијалног интегритета Србије, односно косовску велеиздају коју је починио. После тога не треба ниша више ни рећи о томе чему теже. Али да ли дугогодишње ћутање многих других редовних и ванредних чланова САНУ који се у јавности доживљавају као национално свесни, упркос томе што вођа СНС мафије издаје Косово, указује да су под контролом БИА или на неки други начин повезани са режимом?
Нека свако сам процени како стоје ствари генерално али и персонално. Оно што мени свакако делује као основано да кажем, то је да сумњам да ће наше, на овај или онај начин извикане тзв. елите, битно допринети ослобођењу Србије. Ако се за то изборимо, покретачка снаге ће остати у оквирима студентско-грађанског покрета отпора, где се и кристалишу неке нове елите које ће, надам се, успешније инспирисати па и водити Србију од оних које се деценија ките позлаћеним перјем, док наш брод тоне и тоне. Како народ каже: „Далеко им лепа кућа“.
