Pročitaj mi članak„Vége a világnak“ („Smak sveta“) Mađari važe za velike depresivce, a zvanična statistika je iznela podatke da su između dva svetska rata Mađari po stopi samoubistava bili prvi u Evropi. Nameće se pitanje – zašto je to tako?
Мађарска је, као држава поражена у Првом великом рату, мировним споразумом, закљученим и потписаним у палати Тријанон у Версају крај Париза 4. јуна 1920. године изгубила чак око седамдесет процената своје дотадашње територије, а близу три и по милиона Мађара остало је да живи ван граница нове мађарске државе. Био је то за већину Мађара „Vége a világnak“ (српски „Свршетак или смак света“), и тако је гласио првобитни наслов песме о којој ћемо говорити.
Реже Шереш (мађ. Seress Rezső, 1899–1968)
Мелодију и првобитни текст песме под насловом „Свршетак света“ (мађ. Vége a világnak) написао је почетком тридесетих година прошлог века изузетно даровити самоуки песник, певач и пијаниста Реже Шереш (мађ. Seress Rezső, право име Rudolf Rudi Spitzer, 1899-1968).
Било је то тужно и драматично време опште светске депресије настале после пада Њујоршке берзе 1929. године. Шереш је у то несрећно време своју композицију покушао да уновчи и објави, па је кренуо да тражи издавача. Они су га одбијали најчешће под изговором да су и стихови и мелодија сувише депресивни, што је била истина. Један од оних који су одбили Шереша образложио је то овим речима:
„It is not that the song is sad, there is a sort of terrible compelling despair about it. I don’t think it would do anyone any good to hear a song like that“.
(„Није само што је песма тужна, има у њој неког ужасно убедљивог очајања. Не мислим да би било коме било шта добро учинило слушајући такву песму.“)
Шереш је ипак 1933. нашао издавача који је песму „Крај света“ објавио као инструменталну композицију без текста (Немци би рекли „Песма без речи“, Lied ohne Worte). И већ следеће, 1934. године, надахнут лепотом Шерешове мелодије, а под непосредним утиском смрти заручнице, мађарски песник Ласло Јавор (мађ. Jávor László, 1903–92) испевао је песму „Тужна је недеља“, која у дословном српском преводу гласи овако:
Тужна (је) недеља са сто белих цветова,
Чекао сам драгану молећи се,
Разгоних сан недељног преподнева
Пошиљка моје туге се вратила без тебе;
Од тада тужна је свака недеља,
Сузе су моје једино пиће, а хлеб туга…
Тужна је недеља.
Последње недеље, драга, дођи ми,
Биће ту и поп, ковчег, одар, плаштаница;
Ту је и цвеће за тебе, цвет и ковчег;
Бехар над мојом стазом последњом;
Моје очи ће бити отворене да те поново виде,
Не бој се мојих очију, мртав сам…
Последња недеља.
Први извођач који је 1935. године снимио песму Шереша и Јавора био је мађарски певач Пал Калмар (Pál Kalmár, 1900–88), који се током 30-тих и 40-тих година прошлог века прославио као „Краљ танга“. Други извођач исте године била је Каталин Каради (Katalin Karády, 1910–90), певачица и глумица.
„Gloomy Sunday“ – светска сензација
-
године амерички песник Сем Луис (Sam M. Lewis) препевао је песму на енглески, под насловом Gloomy Sunday, са изразито самоубилачким стиховима:
My heart and I have decided to end it all.
Уследила је верзија Пола Вајтмена и Џонија Хаузера, па Пол Робсон, па британски препев Дезмонда Картера. Убрзо песма осваја целу планету: Sombre dimanche (Француска), Kurai Nichiyōbi (Јапан), Triste domingo (Шпанија), Петар Лешченко у Совјетском Савезу…
Своју култну верзију 1941. године снимила је Били Холидеј, што је довело до званичне забране извођења на BBC-ју, због „штетног утицаја на морал народа“.
Самоубиства и проклетство песме
Почев од 1936. бележени су таласи самоубистава широм света, наводно повезани са песмом. Полиција Будимпеште ју је забранила. Људи су се утапали у Дунаву држећи ноте песме. У Берлину, Њујорку, па чак и у Риму – јављају се случајеви трагичног краја под утицајем Тужне недеље.
Судбина Шереша
Шереш, преживевши логор као Јеврејин у Мађарској, остаје у сиромаштву. Своју каријеру завршава као једноруки пијаниста у подрумском локалу Кишпипа у Пешти. Није му било дозвољено да путује у САД и подигне хонораре. Његову музику нова комунистичка власт проглашава „буржоаским сентиментализмом“.
Крај у тону песме
У јануару 1968. године, Шереш покушава самоубиство скоком са прозора. Преживљава. Убрзо након тога, у болници се гуши жицом.
Први који је известио о томе био је The New York Times, чији некролог закључује:
„Шереш се жалио да је успех ‘Тужне недеље’ увећао његову несрећу, јер је знао да никада неће бити кадар да напише још један такав хит.“
