Pročitaj mi članakKarijeru je proveo kao statist bez lika koji se pamti. Onaj koji ostaje zanatski jalov, podatan, obradiv i sasvim nem pred nedostojnima.
Milan Mojsilović – živo biće u vojsci – dobro je razumeo makar jednu stvar: kako da ne ostavi nikakav trag. Ili ako ga ostavi, da taj trag bude danga.
Milan beše ukras na reveru vrhovnog na Pasuljanskim livadama, gde je pokazivna visoka borbena gotovost. U dva navrata je postavljao baterije haubica na vrata Kosova i okretao cevi ka Mitrovici. U koga je ciljao – nije umeo da objasni.
I to bi mogao da bude čitav bilans i završni račun, uz učestale glasove iz vojske da u njoj nije sve tako dobro kako agitprop govori. Zbog takvih jasnih signala, Novica Antić, negdašnji predsednik vojnih sindikata, istrpeo je seriju hapšenja i mučenja, progon porodice i ličnu golgotu koja ga je fizički prepolovila. A sve to je Mojsilović Milan prećutao i bio saradnik razjarenom goniču Milošu Vučeviću u progonu Antića.
Prećutao je i pokušaj glavnog vojskovođe – čijem je mitološkom glancanju i lično doprineo – da pokloni Generalštab vojke i zemljište oko njega Trampovom zetu. To je njegov vrhovni probao da uradi zbog lične koristi, drugih razloga nema. Čovek zadužen da brani zemlju, mirno je prećutao predaju njenog centra u srcu glavnog grada.
Veruje se da je Mojsilović tako konstruisan pa i izabran da bude „olovni vojnik od plastelina“, nemoguća legura koja u je u armiji oznaka za sramotno ulizičko podaništvo.
I sve to bi bilo dovoljno da se taj nosilac mundira – kad mu dođe red – povuče negde i čeka da vreme izbriše najdublje sramne žigove. A onda da uz nečiju kreativnu pomoć ispiše sećanja na junačko vreme, u kome se smelo sukobio sa poremećenim čudovištem. Da nije pokazao kuraž i vojnički ponos – slom svega što se slomilo bio bi zaista konačan.
Pred sam kraj brojnih poniženja koja je redom i razdragano trpeo, dato mu je u posao da se javno izjasni kome pripada.
Ne bi se on po svojoj volji javno oglasio, pa se intervju u Politici od pre par dana, lako razume kao vojno-politički zadatak sa najvišeg mesta. A takva se čast ne odbija.
U samoj konstrukciji tog razgovora bile su neskrivene opasne namere, ozbiljne muke i zjapeće šupljine. Mojsilović je zagazio u mutno političko blato, bez ideje kako da se izvadi iz kala. Ne spasava ga ni onaj koji ga je tamo gurnuo. Želeo je a to je i morao, da njegove izjave imaju u sebi naslage ozbiljne pretnje. Rekao je ono što se potpuno kosi sa imperativom vojničkog posla: „Ko želi u političkom smislu nešto da menja, ko želi promenu vlasti, moraće da ide na izbore. Smena vlasti se vrši na izborima.“
I nešto, još opasnije: „Vojska će se truditi da ostane izvan politike, mi stojimo iza države.“ Ova omaška nije slučajna. Vojska može i već jeste deo (vladajuće) politike. Ali će se potruditi da u njoj ne bude, iako će trud biti uzaludan. Vojska stoji iza države, kako je rekao. Teško državi koju čuva armija, to je poslednja faza raspada.
Nisam siguran da je Mojsilović, pre davanja ovakvih izjava, pročitao norme koje jasno regulišu ulogu vojske u državi Srbiji. Ako ih zna, onda su njegovi ispadi opasna najava svrstavanja protiv društva.
Kratko podsećanje na važeće norme: Vojska brani Republiku Srbiju od oružanog ugrožavanja spolja. Vojska izvršava i druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom.
Vojska se nalazi pod demokratskom civilnom kontrolom. Prema važećem Ustavu i Zanonu o vojsci Srbije, čuvanje aktuelnog režima nije u nadležnosti Vojske Srbije. Vojska se ne sme koristiti za unutrašnje političke obračune ili gušenje građanskih protesta. Odbrana ideološkog ili političkog poretka ni po čemu se ne ubraja u vojnu nadležnost. Služenje režimu nije odbrana države nego nasilni prilog diktaturi.
Kako je onda Mojsiloviću palo na um da govori o načinu dolaska na vlast u Srbiji? To je dokaz njegove nesuvisle pozicije i političke slabovidosti, čak i ako mu je neko naložio šta da kaže. U ime naredbodavca on je podelio lekcije čitaocima Politike i građanima Srbije o putevima dolaska na vlast. A to su izbori koje organizuje i kontroliše režim.
Govori li prvi čovek zarobljenog generaliteta da će vojska braniti režim od naroda kad počnu naizbežni masovni građanski protesti i pobuna protiv terora?
Očigledno je da upravo o tome govori slabim ezopovskim jezikom, učeći demokratsku javnost kako nije dopušteno i da neće biti moguće menjati nesmenjivu vlast.
U opštoj neverici je prošla objava o pretvaranju lojalističke vojske u pretorijansku tiransku gardu.
Od svega što se događa u Srbiji, pred licem strahovlade i ukidanja svih sloboda, Milan Mojsilović nije video ništa. Nije video rastuće državno nasilje u čiju je odbranu postrojio oružane snage. Na čelu terora je njegov „vrhovni komandant.“ Milan je samo krotki, ali opasni vazal, koji svoje podaništvo pokušava da podeli sa čitavim sastavom Vojske Srbije. Uskoro ćemo saznati, ima li lojalista vladaoca u tome podršku majora, kapetana, poručnika, vodnika i vojnika, ili je ostao sam pred licem ništavila!
