Pročitaj mi članakProšle nedelje odjeknula je vest da je BIA još 2015. godine tražila obnovu licence za program Cellebrite, alat koji služi za otključavanje i preuzimanje podataka sa mobilnih telefona. Ova kompanija dospela je u fokus domaće javnosti krajem prošle godine, kada je Amnesti internešnal u izveštaju „Digitalni zatvor: Nadzor i represija civilnog društva u Srbiji“ objavio da policija i BIA masovno i rutinski koriste ovaj softver u obračunu sa kritičarima režima Aleksandra Vučića.
За упућене, ово откриће није изненађење. Вучићев режим годинама систематски гради механизме за насилни опстанак на власти, учвршћујући контролу над безбедносним структурама и правосуђем постављањем лојалиста на кључне позиције и у дубину институција. Паралелно је стварао парабезбедносни апарат састављен од хулигана и криминалних група. Безбедносни апарат је опремао савременом техником за сузбијање тзв. обојених револуција и обучавао уз помоћ руских и кинеских режима са богатим искуством у гушењу грађанског отпора. Уз звучне топове, режим је у свој арсенал додао и софистициране алате за дигитални надзор, а Cellebrite је тек врх тог леденог брега.
Архитектура тихе репресије
Садашњи режим набавио је опрему и софтвер не само за циљани тајни надзор појединаца већ и за масовно праћење грађана. Од 2017. године власти су инсталирале хиљаде Хуавеј камера у Београду и другим градовима Србије, покривајући кључне раскрснице, јавне површине и главне путне правце. Ове камере високе резолуције, уз помоћ посебног програма за видео-аналитику, омогућавају препознавање лица, регистарских таблица и предмета, као и анализу понашања у реалном времену. Док стручна јавност указује да је вероватно реч о Хуавеј софтверу, власти упорно негирају постојање било каквог система за обраду овако прикупљених биометријских података у Србији.
Чињеница је, међутим, да режим годинама уназад стално проширује мрежу паметних камера и површине које оне покривају. Такође, истраживачки новинари открили су да се у набавци МУП 2022. године нашао Griffeye – софтвер за сортирање и анализу огромних количина слика и видео-записа – а страни извори су помињали и Clearview AI, програм за препознавање лица са највећом базом података на свету, која броји више од 30 милијарди фотографија. Овај алат био је предмет бројних судских спорова и забрањен је у више држава због нарушавања права на приватност. Упркос званичним демантијима да МУП користи овакве софтвере, грађани који су учествовали у блокадама у више градова добијали су прекршајне пријаве, иако их полиција никада није легитимисала. Мало је вероватно да је полиција могла да идентификује толики број људи искључиво „ручним“ прегледањем снимака и поређењем са фотографијама из базе личних карата.
Важан део ове инфраструктуре чине и изузетно инвазивни програми за циљани надзор телефона, тзв. шпијунски софтвери, међу којима се издвајају светски озлоглашени Пегасус и нешто мање софистицирани Предатор. Ови алати омогућавају потпуни приступ садржају телефона, укључујући и надзор у реалном времену, снимање и чак повраћај обрисаних порука. Професионални новинари и организације за људска права документовали су да су оба ова програма коришћена и у Србији против појединаца критичних према власти. Једина препрека њиховој широј примени јесте висока цена. Због тога је БИА развила сопствени алат – тзв. Novi spy – вероватно самостално или у сарадњи са руским службама. За разлику од Пегасуса и Предатора, он не може да се инсталира даљински, већ захтева физички приступ уређају. БИА и полиција то решавају тако што мете приводе, киднапују или позивају на „информативне разговоре“, приликом којих им одузимају телефоне, откључавају их помоћу Cellebrite-а и инсталирају Нови спy, који потом омогућава тајни надзор.
Србија је свој арсенал дигиталног надзора проширила и са двадесет ИМСИ кечера – софистицираних уређаја који имитирају базне станице мобилних оператора. Ови системи омогућавају властима да идентификују и лоцирају кориснике, али и да масовно пресрећу комуникације свих мобилних телефона у свом домету, који може обухватити неколико стотина метара. Посебну забринутост изазива њихова преносивост: ИМСИ кечери су довољно компактни да стану у ранац, а могу се поставити чак и на дронове, што њихово откривање чини готово немогућим.
Међутим, дигиталне алате за надзор нису набављале само безбедносне службе и полиција, већ и државне институције које формално немају безбедносне надлежности. Тржишна и пореска инспекција купиле су програме Social Links, Maltego i Mozenda, уз званична објашњења да ће се користити за борбу против сиве економије и илегалне трговине на интернету. Такво образложење тешко је уверљиво, с обзиром на то да могућности ових алата далеко превазилазе овлашћења инспекцијских органа. Social Linksс, на пример, може да истражује закључане профиле на друштвеним мрежама, идентификује инфлуенсере и поседује функције за препознавање лица и анализу сентимента. Истраживачки новинари су открили да је чак и Електропривреда Србије, под изговором интерне контроле, успоставила параобавештајни центар опремљен микроуређајима за надзор, дроновима, камерама високе резолуције са функцијом препознавања лица, ометачима сигнала и телефонима са непробојном енкрипцијом.
Претходно наведена опрема и софтвер представљају тек видљиви део архитектуре дигиталне репресије коју су истраживачки новинари до сада успели да документују. Посебно забрињава чињеница да је продаја већине ових технологија, укључујући и поједине системе за биометријско препознавање лица, у Србији потпуно слободна. Стога је оправдано претпоставити да је дигитални арсенал којим располажу државни органи – али и приватне структуре блиске власти – знатно обимнији од онога што је јавности познато.
Огромна, а неспутана моћ
Колико су ове технологије моћне показује увид у списе из судског поступка против полицијског генерала Слободана Малешића, у чији је телефон убачен програм за тајно прикупљање података. Софтвер је бележио садржај екрана и до 20 пута у минути, укључујући и поруке које су биле само започете, а затим обрисане пре слања. Најнапреднији програми, попут Пегасуса, функционишу по принципу „зиро-клик“ – нападачу није потребан физички приступ уређају, нити жртва мора да кликне на било какав линк.
Данас људи у просеку проводе око пет сати дневно на својим телефонима, преносећи на њих и приватни и пословни живот. У том контексту, моћ шпијунских алата је готово апсолутна. Рон Дајберт, професор политичких наука и стручњак за сајбер безбедност, сликовито је описао њихову разорну снагу: „Напредни шпијунски софтвер за надзор је оно што је нуклеарна технологија за оружје – квантни скок у софистицираности и моћи. Најновије верзије омогућавају тих и неограничен приступ целокупном обрасцу живота мете. То је нуклеарна верзија шпијунског софтвера. То је велика бомба – против ње не постоји одбрана.“ Отуд не треба да чуди што репресивни режими користе ове алате за припрему ликвидација својих критичара, као што је то био случај са саудијским новинаром Џемалом Кашогијем.
Ништа мање застрашујућа није ни моћ камера опремљених напредним софтверима за анализу, којима су градови у Србији већ покривени. Помоћу ових система могуће је пратити кретање особа и возила не само у реалном времену, већ и уназад – три дана или чак шест и више месеци – те реконструисати њихове контакте, навике и обрасце понашања. Технологија омогућава и израду посебних листа за праћење, при чему се надзор аутоматски активира када се особа са листе појави у унапред дефинисаној зони. Такви системи већ постоје у Кини, чиме су, према упућенима, власти у Србији биле посебно фасциниране. И док су други поменути алати појединачно мање моћни, у комбинацији са овим надзорним мрежама постају кључни елементи у архитектури дигиталне репресије, драматично повећавајући њен домет и ефикасност. Штавише, они стварају „ефекат застрашивања“ одвраћајући тако грађане од јавног исказивања свог мишљења.
Све наведено постаје још алармантније када се узме у обзир да је употреба ових технологија у Србији или неадекватно законски регулисана – као у случају шпијунских софтвера – или потпуно незаконита, као код паметног видео-надзора и примене напредне биометријске аналитике. Прописи који уређују тајни надзор писани су у време када дигитална технологија шпијунирања није била ни приближно овако распрострањена и доступна. Владајући режим, међутим, није имао намеру да их модернизује у правцу примене принципа сразмерности, како би се онемогућило масовно прикупљање података код на пример телефона заражених шпијунским софтвером. Штавише, током претходних 13 година власт је систематски урушила све механизме демократског надзора и контроле над безбедносним службама и полицијом, претворивши их у инструменте за легитимизацију сопствених поступака, укључујући и масовну, незакониту примену дигиталног надзора над критичарима режима.
Висока цена репресије
Цена набавке и коришћења овакве опреме мери се милионима. Процене показују да само инсталација софтвера Пегасус кошта око 500.000 долара, док годишња лиценца за надзор десет телефона износи додатних 650.000 долара. Орбанова Мађарска је, према доступним подацима, за четири године надзирала 300 телефона и за то платила чак 50 милиона долара. Србија је, само до 2020. године, из државног буџета издвојила 50 милиона евра за паметне видео-камере, док је за ИМСИ кечере потрошено још два милиона. Чак је и ЕПС инвестирао око 660.000 евра у опрему за заштиту телефона и тајни надзор. Укупна сума коју је држава издвојила за дигитални надзор остаје непозната, али је јасно да је огромна – а да репресију над собом, парадоксално, финансирају управо грађани Србије.
