Pročitaj mi članakAmeričko Ministarstvo pravde objavilo je novu optužnicu protiv venecuelanskog predsednika Nikolas Maduro, kao i protiv njegove supruge i sina.
U optužnici se navodi da su Maduro i njegovi saveznici venecuelanske institucije pretvorili u leglo sistemske korupcije podstaknute trgovinom drogom, radi lične koristi, javlja CNN.
Kako se ističe, ta korupcija „puni džepove venecuelanskih zvaničnika i njihovih porodica, dok istovremeno koristi nasilnim narko-teroristima koji nekažnjeno deluju na teritoriji Venecuele i pomažu u proizvodnji, zaštiti i transportu tona kokaina u Sjedinjene Američke Države“.
Da li sličan scenario može da se dogodi i u Srbiji?
Objavljivanje optužnice protiv aktuelnog šefa države, uz eksplicitno pominjanje članova njegove porodice, ponovo je otvorilo pitanje koje se sve češće postavlja i u kontekstu Srbije: da li bi se sličan pravosudni model mogao primeniti i na druge zemlje sa ozbiljnim optužbama o sistemskoj korupciji i zarobljenim institucijama.
U slučaju Venecuele, američko Ministarstvo pravde obrazložilo je optužnicu tvrdnjom da je država praktično postala instrument organizovanog kriminala, dok su najviši funkcioneri, zajedno sa članovima porodice, navodno imali direktnu korist od takvog sistema. Upravo taj obrazac – sprega vlasti, bezbednosnih struktura, organizovanog kriminala i porodičnih interesa – često se u javnosti i medijskim analizama dovodi u vezu i sa vlašću predsednika Srbije Aleksandar Vučić.
Za sada, protiv Vučića ili članova njegove porodice ne postoji zvanična optužnica američkog pravosuđa, ali pojedini pravni i politički analitičari ukazuju da presedan poput slučaja Maduro pokazuje kako međunarodne institucije mogu delovati onda kada domaće pravosuđe ne funkcioniše ili je pod političkom kontrolom.
U tom smislu, pitanje koje ostaje otvoreno nije da li će se takva optužnica desiti sutra, već pod kojim uslovima bi međunarodne pravosudne instance mogle da se bave i srpskim slučajem – posebno ako bi došlo do promene geopolitičkog konteksta, dodatnih dokaza ili svedočenja iz samog sistema.
Važno je, međutim, naglasiti da u slučaju Srbije ne polazimo od potpune praznine. Tokom prethodnih godina u javnosti su se pojavili brojni materijali, svedočenja, finansijski tragovi i međunarodne istrage koje se dovode u vezu sa vrhom vlasti i okruženjem predsednika Srbije Aleksandar Vučić, uključujući i članove njegove porodice.
Ti navodi do sada nisu procesuirani pred domaćim pravosuđem, koje je pod punom političkom kontrolom izvršne vlasti, ali ostaju zabeleženi u međunarodnim bazama podataka, istraživačkim novinarskim radovima i izveštajima relevantnih institucija. Upravo iskustvo Venecuele pokazuje da takvi materijali ne nestaju – već mogu godinama čekati trenutak kada će biti aktivirani pred stranim sudovima.
Drugim rečima, razlika između slučaja Madura i Vučića nije nužno u postojanju ili nepostojanju dokaza, već u trenutnom političkom i međunarodnom kontekstu u kojem se ti dokazi (ne)koriste.
