Pročitaj mi članakU Srbiji, od prve decenije 21. veka, teče zločinački NATO – NVO nasrtaj na srpsku decu, koju, pod izgovorom zaštite „dečijih prava“, hoće da oduzimaju od njihovih roditelja, da bi ih, navodno, zaštitili od porodičnog nasilja, a zatim, između ostalog, poslali na usvajanje u razne „hraniteljske porodice“ širom sveta, uključujući i one „nestandardne seksualne orijentacije“. I da bi sve naše porodice stavili pod nadzor, u zemlji koja je izgubila pola miliona stanovnika za deset godina, i gde manje od JEDAN POSTO stanovništva ima četvoro i više dece.
Evo šta nas čeka:“Prvi put posle 20 godina menja se Porodični zakon u Srbiji, a promene koje nam se nameću pod izgovorom „zaštite deteta“ i „usklađivanja sa međunarodnim standardima“ zapravo predstavljaju najveći napad na tradicionalnu srpsku porodicu od Drugog svetskog rata. Eksplicitna zabrana svakog oblika telesnog kažnjavanja dece, čak i jednog šamara, nije prosto birokratska glupost. To je direktan udarac na vekovni način na koji su se srpske porodice vaspitavale: sa ljubavlju, ali i sa autoritetom roditelja koji zna da je njegova reč zakon u kući.
Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju, uz podršku „civilnog društva“ i EU, uvodi „pozitivno roditeljstvo“ kao jedini dozvoljeni model. Roditelji koji prekrše zabranu biće slati na „edukacije“ i „savetovanja“, a Centar za socijalni rad dobija još veća ovlašćenja da vrši „korektivni nadzor“ nad roditeljskim pravom. U težim slučajevima, oduzimanje deteta. I sve to uz mogućnost da dete samo prijavi roditelja, anonimne prijave komšija ili „dobronamernih“ pacijenata koji su smatraju svojom dužnošću da prijave „svako sumnjivo ponašanje roditelja“.
Ali hajde da budemo iskreni: sistem Centra za socijalni rad u Srbiji već odavno ne funkcioniše. Časni i pošteni ljudi masovno odlaze iz te službe jer je postala čista birokratija koja nije naklonjena roditeljima. Olako se oduzimaju deca iz porodica koje su u teškom materijalnom stanju, ne zato što su roditelji „nasilnici“, već zato što ne mogu da obezbede „standarde“ koje zahteva centar. Dete se onda šalje u hraniteljsku porodicu koja za to prima platu, umesto da se taj novac da biološkim roditeljima što je čista budalaština i potpuna nelogičnost. To nije zaštita, to je trgovina decom pod državnim pokroviteljstvom.
U tradicionalnim društvima, kakvo je srpsko, porodično nasilje prema deci je veoma retko. Pravi problem je zanemarivanje u porodicama gde je jedan ili oba roditelja alkoholičar, narkoman ili kriminalac. Ali „batine“ kao svakodnevna pojava? To je mit koji se koristi da se opravda državna kontrola. U srpskoj kući, otac koji kaže „ne“ i ponekad „potvrdi“ to čvegerom, ili ćuškom nije nasilnik, on je roditelj. „Pozitivno roditeljstvo“ koje nam se nameće nije dalo rezultate ni u zapadnim društvima gde se primenjuje decenijama. U tradicionalnim društvima kao što je naše, ono samo stvara konfuziju: deca će učiti da je svaki roditeljski autoritet „nasilje“, a roditelji će se plašiti da vaspitavaju sopstvenu decu onako kako su i sami vaspitavani.
Nakon ovih izmena, svaki roditelj dobija novu glavobolju. Dete iz hira može da prijavi „previše strogo“ vaspitanje. Komšija koji vas mrzi može anonimno da javi „zanemarivanje“, a u Srbiji se takve prijave često uzimaju zdravo za gotovo, bez pravog ispitivanja. Centar za socijalni rad u svakom domaćinstvu na Balkanu može da pronađe „nešto što nije po standardu“ jer mi ne živimo u „američki san“ već balkansku javu. Mi smo Srbi. Nemamo taj novac, a i nismo baš toliko dekadentno društvo da bi država morala da preuzme ulogu staratelja nad decom. Na kraju će sve da zavisi od dobre volje (ili zle namere) službenika.
Ovo nije zakon koji Srbi žele. Ovo je zakon koji nam se nameće da bismo se „uskladili sa EU standardima“. Isto kao što nam nameću i druge stvari pod izgovorom „modernizacije“ i „progresa“.“(1)
Tako piše, baš kako je u „Nebeskoj Liturgiji“ prorokovao Sveti vladika Nikolaj – da će u Srbiji doći vreme da Srbin neće smeti „decu svoju svojom zvati, ni slobodno mislit` ni disati“.
Sve u ime „dečjih prava“ i UNICEF agende, koju su, između ostalog, razrađivali i pedofili. Jer pedofili vole decu. Na svoj, pomalo naročit, način, ali ih vole. Ko ne veruje, neka čita dalje.
VEST OD PRE OSAM GODINA
Evo jedne vesti iz 2018. godine.
NJUJORK, 23. februar (C-Fam) Dugogodišnji konsultant UN za prava dece Piter Njuel osuđen je za seksualno nasilje i sodomizaciju deteta tokom tri godine, počev od 1965. godine. Prošle nedelje je zatvoren i služi šestogodišnju kaznu nakon što se izjasnio krivim.
Baš dok UNICEF pokušava da obuzda štetu, njegov zamenik izvršnog direktora, Džastin Forsajt, podneo je ostavku juče kada je otkrivena njegova istorija seksualnog uznemiravanja. Optužbe su podnete tokom njegove prethodne funkcije predsednika dobrotvorne organizacije „Save th Children UK“. Forsajt je prethodno 15 godina radio u Oksfamu, skandalima opterećenoj dobrotvornoj organizaciji koja je uhvaćena u otvaranju bordela za humanitarne radnike na Haitiju nakon razornog zemljotresa 2010. godine.
UNICEF je za Dejli mejl rekao da su bili „duboko šokirani“ kada je Njuel prvi put optužen 2016. godine. Sedamdesetsedmogodišnji muškarac bio je poznat kao autoritet za prava dece širom sveta. Predvodio je međunarodne napore da se deca emancipuju od roditeljskog autoriteta i zabrani telesno kažnjavanje.
Njuel je bio visoko cenjeni konsultant generalnog sekretara UN po svim pitanjima koja se tiču dece. Bio je glavni autor značajnog priručnika iz 1998. godine o sprovođenju Konvencije UN o pravima deteta, koji je naručio UNICEF, a koji je i danas međunarodno referentno delo.
Vesti o Njuelu pojavile su se prošle nedelje, dok je sektor međunarodne pomoći potresao još jedan skandal, otkrića široko rasprostranjenog seksualnog nedoličnog ponašanja radnika Oksfama i drugih međunarodnih agencija za pomoć, uključujući seksualno zlostavljanje dece.
Pritisak medija naveo je portparola generalnog sekretara UN Antonija Gutereša da odgovori na zabrinutost zbog mreže seksualnih zlostavljača sa imunitetom zaposlenih u UN.
„Da budemo jasni. Odgovor je ne. Seksualno zlostavljanje je zločin. Ujedinjene nacije ne zahtevaju i neće zahtevati imunitet u takvim slučajevima“, navodi se u tvitu na zvaničnom Tviter nalogu portparola objavljenom početkom prošle nedelje.
U saopštenju prošle nedelje, nova izvršna direktorka UNICEF-a, Henrijeta H. Fore, rekla je: „Imamo nultu toleranciju prema seksualnoj eksploataciji i zlostavljanju i ostajemo posvećeni kontinuiranom učenju i usavršavanju. Želimo pravdu za decu žrtve i odlučni smo da sarađujemo sa svim partnerima kako bismo je postigli.“
Ali uzbunjivači kažu da seksualno zlostavljanje od strane UN i međunarodnih humanitarnih radnika traje decenijama bez adekvatnog odgovora i da UNICEF ima evidenciju sistematskih neuspeha u tom pogledu.
Najnoviji skandal uključuje UNICEF-ovo nemarno praćenje široko rasprostranjenog seksualnog zlostavljanja dece od strane mirovnih snaga UN u Centralnoafričkoj Republici. Uprkos sprovođenju istraga za utvrđivanje činjenica koje su otkrile široko rasprostranjeno seksualno zlostavljanje, UNICEF i druge vlasti UN nisu preduzele mere koje bi dovele do krivičnog gonjenja počinilaca.
Seksualno zlostavljanje dece muči UNICEF već decenijama. Godine 1987, mreža dečjih pornografa koristila je „tajnu“ kancelariju u sedištu UNICEF-a u Belgiji za proizvodnju i distribuciju dečje pornografije. Prema izveštaju „Njujork tajmsa“ iz tog vremena, u podrumu sedišta pronađen je „tajni fotografski studio“ sa preko hiljadu slika i spiskom od preko 400 imena širom Evrope.
Zagovornici abolicije trgovine ljudima kritikovali su licemerje UN i drugih humanitarnih agencija koje se zalažu za legalnu prostituciju, pri čemu humanitarni radnici smatraju dostupnost jeftinog seksa u zemljama razorenim ratom ili prirodnim katastrofama „poslovnom prednošću“. Nekoliko agencija UN, uključujući UNICEF, zalagalo se za snižavanje starosne granice za seks i legalizaciju prostitucije kao načina za „suzbijanje širenja polno prenosivih bolesti“.
Kao što rekoh, pedofili vole decu. Zato su se toliko angažovali oko UNICEF-a, koji, kako svi znamo, mnogo brinu o deci. Pa i kod nas, naravno.
Kao što o deci i čitavom svetu brinu prosvetljeni – iluminati, tokom čitave istorije ovog tajnog društva, bez koga ne bi bilo ni Epstinovog elitnog ostrva.
PREDISTORIJA
Prvog maja 1776. godine (prvi maj – glavni praznik svetskih komunista; 1776. godina stoji na dolarskoj novčanici), bavarski jezuita Adam Vajshaupt osnovao je iluminate. Cilj ove tajne družine bio je Novi svetski poredak koji će srušiti religijske institucije, državne međe i kojim će upravljati „mudraci“, zajednica „iluminiranih“ (prosvetljenih). Vajshaupt je uspeo da se ubaci u rukovodstva evropskih tajnih društava i da tamo postavi svoje ljude. Francuska revolucija koja se završila Napoleonovom diktaturom bila je delo Vajshauptove družine. Kada su njihovi planovi propali u višim krugovima Nemačke i Francuske, iluminati su ušli u revolucionarne organizacije i nastavili da deluju. U predgovoru nemačkom izdanju „Komunističkog manifesta“ Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga, zvana „Liga pravednika“ (koja je, naravno, tajna), njih još 1847. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program partije. Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da „Manifest“ nije delo „otaca naučnog socijalizma“, no tajnih društava čiji su ova dvojica bili poslušni pioni. Na Marksa i Engelsa veliki uticaj imao je „crveni rabin“ Mozes Hes, propagator francuske revolucionarne ideologije. Nakon susreta s 23-godišnjim Marksom, 30-godišnji Hes beleži: „Marks je veoma mlad čovek koji će zadati poslednji udarac srednjovekovnoj religiji i politici“.
CILJEVI ILUMINATA
Ciljevi iluminata učlanjenih u razne javne i tajne organizacije bili su: ukidanje privatne svojine, nacionalnih vlada i nacionalne suverenosti, stvaranje svetske vladajuće elite, kao i borba protiv biblijskog teizma. Ne treba zaboraviti da je u boljševičku revoluciju volstritski bankar Jakob Šif uložio dvadeset miliona dolara u zlatu, pomažući Lenjinu i njegovima. Kad to znamo, postaje nam jasnija izjava engleskog političara Bendžamina Dizrealija da svetom vladaju tajne sile.
Opasnost političkog okultizma, međutim, mnogima ni danas nije jasna; dovoljno je setiti se Hitlera i njegovog projekta „Trećeg Rajha“, pa videti kako se taj okultizam može izliti u stravične oblike uništenja. Mnogi antifašisti su, čitajući knjigu bivšeg Hitlerovog sledbenika Hermana Raušninga, prevideli da je on, još pre početka Drugog svetskog rata, o nemačkom fireru govorio kao o čoveku bolesna uma, opsednutom idejom o stvaranju magijskog „natčoveka“. Hitler je bio zaražen magijom i okultnim. Firer je bio član „Društva Tule“ – okultisti Karl Haushofer i Ditrih Ekart tvorci su ideja o arijevskoj rasnoj premoći. Milioni Slovena, Jevreja i Roma žrtvovani su na krvavim žrtvenicima povampirenog Moloha da bi se san o „hiljadugodišnjem Rajhu“ ostvario što pre.
Hitler je bio samo preteča onoga što gledamo u današnjem svetu, koji, sa „Epstinovom koalicijom“ na čelu, srlja u ponor Trećeg svetskog rata.
ILUMINATI – VRH LEDENOG BREGA
U svojoj izvrsnoj knjizi „Civiliacija novca“, koja govori o zaveri zelenaša ( nedavno ju je kod nas objavila „Informatika“), ruski filosof i ekonomista, Valentin Katasonov, ističe da su sva tajna društva, uključujući i iluminate, u stvari samo agenti međuanrodnih lihvara:„Zelenaši su kao svoje agente za realizaciju planova osvajanja svetske vlasti koristili razna tajna društva i redove religiozno-okultnog i političkog karaktera. Među njima su katari, albigenzi, valdenzi, templari, asasini, iluminati, jezuiti, rozenkrojceri, masoni svih vrsta. Tokom poslednja dva veka glavni „agenti uticajaˮ zelenaša u svetu bili su masoni.
Ovde ćemo dati reč ruskom misliocu A. D. Nečvolodovu, koji je na sledeći način opisao masonstvo (tajno društvo „zidaraˮ) početkom HH veka: „Cilj masona je jasan: izgraditi svetsko carstvo glavešina kapitala na razvalinama savremenih država, a pritom su upravo sami narodi oni nesvesni zidari, koji ruše državni sistem, svoje sopstveno zdanje, a zajedno sa njim ruše i svoju slobodu, snagu, zdravlje i moral; sve se to dešava kao posledica za njih pogubnog postojećeg monetarnog sistema, čiju suštinu prikriva čitava armija gnusnih prevaranata iz redova potkupljenih državnih činovnika, koje masoni potkupljuju da na određeni način upravljaju državnom privredom, kao i iz redova učenih masona…ˮ Ovde su ukratko formulisane neke od najvažnijih karakteristika masonstva:
1) obezbeđenje svetske vladavine zelenaša (oni su „gospodari kapitalaˮ);
2) da bi se postigao navedeni cilj treba razoriti državu, a zajedno sa njom i „slobode, snagu, zdravlje i moralˮ ljudi;
3) narodi svemu tome nesvesno pomažu;
4) ta nesvesna pomoć prouzrokovana je postojećim monetarnim sistemom;
5) potkupljeni ljudi (agenti uticaja) skrivaju pogubni karakter monetarnog sistema;
6) među takve potkupljene ljude spadaju činovnici, oni koji upravljaju državnom privredom i razna „učenaˮ publika, na kojoj se temelji postojeći monetarni sistem.“
I tu je, u stvari, ključ tajne: iza svega stoji prljava tajna novca, čiji gospodari bi da zagospodare svetom. Dva velika centra, Vol Strit u Njujorku i Siti u Londonu, sa tom tajnom se neposredno povezani.
Da krenemo prvo od Londona.
ILUMINATI I BRITANSKA „ELITA“
U knjizi British Illuminati Kris Everard nastoji da ukaže na elite u Velikoj Britaniji koju naziva „britanskim iluminatima“. Everard tvrdi da ovu elitu čine visoko pozicionirani političari, članovi kraljevske porodice, šefovi obaveštajnih službi, aristokratija, pripadnici masonerije i ljudi iz medija, posebno Bi-Bi-Sija. Po njemu, većina tih pojedinaca predstavlja „samoproglašene izabrane“, koji su, kako on navodi, korumpirali sve institucije britanskog društva radi kontrole i eksploatacije ostatka stanovništva.
Autor tvrdi da elita deluje kao „zatvoreni klub“ u kom se moć stiče i održava kroz učešće u tajnim obredima, seksualnim zloupotrebama, iznudama i političkoj korupciji. Po Everardu, ulaz u visoku politiku i vlast nemoguć je bez pripadnosti nekom vidu tajnog društva.
EPSTIN PRE EPSTINA
Kada je otrkriveno da je Endrju, rođeni brat kralja Čarlsa Trećeg, bio umešan, do grla, u Epstinovu priču, Everard se nije nimalo začudio. On u svojim istraživanjima pominje ljude poput princa Luja od Batenberga (Lorda Mauntbatena), vicekralja Burme, za koga tvrdi da je bio ključni čovek u kontroli trgovine heroinom u Burmi. Kroulijeva povezanost sa „kraljevskim ložama“ masonerije svedoči o širem okultnom uticaju na Vindzore.
Britanska elita organizuje pedofilske mreže koje su sistemski prikrivane decenijama. Tu su i konkretna imena kao što su ser Piter Hejman (zamenik direktora MI6), ser Piter Morison (bliski saradnik Margaret Tačer), Džimi Savil (poznati televizijski voditelj), Kris Dening i drugi. Autor sugeriše da su žrtve pedofilskog satanizma često bila deca iz hraniteljskih domova, koja su bila seksualno zloupotrebljavana i ubijana, dok su zločini prikrivani preko policije, suda i medija.
LOŽE LAŽI
Prema Everardu, britanska masonerija ima centralnu ulogu u organizaciji i zaštiti ovih mreža. Iza loža često stoje satanističke sekte koje koriste krvne rituale i žrtvovanja. Ugledni članovi loža zaštićeni su od krivičnog gonjenja čak i u slučajevima teških zločina. Ženske masonske lože takođe postoje, ali su ređe i po pravilu isključene iz direktne političke moći.
Everard kritikuje Bi-Bi-Si i druge institucije koje, po njemu, sistemski prikrivaju zločine svojih zaposlenih i saradnika. Više istraživanja i svedočenja svedeno na „cenzuru u interesu nacionalne bezbednosti“ (tzv. D-Notice), posebno kada je reč o vezama između političara, Bi-Bi-Sijevih uglednika i dečje prostitucije.
Kao dokaz trajanja i dubine ovih mreža, Everard navodi primere poput slučaja voditelja dečjih programa, okrutnog pedofila Džimija Savila, koji je, uprkos brojnim optužbama, ostao zaštićen do smrti.
Ukazano je i na globalni nivo priče, jer je mreža iluminata rasprostranjena kroz institucije poput UN, Bele kuće i izraelskog lobija. Naglašava se da su mnogi neokonzervativni političari u SAD i Velikoj Britaniji članovi ili simpatizeri ovih elitnih tajnih društava i da utiču na spoljnu politiku, uključujući ratove i ekonomsko porobljavanje država.
KUDA IDEMO?
Pišući o ideologiji apsurda, američki pravoslavni mislilac, jeromonah Serafim Rouz, u svojoj studiji o nihilizmu, ukazivao je da se zapadni mislioci u doba posthrišćanstva ponose svojim neverovanjem u večni život:“Dostojevski je bio sasvim u pravu kada je besmrtnosti dao središnje mesto u svom hrišćanskom pogledu na svet. Ako se čovekov zemaljski život neizbežno okončava nepostojanjem, sva dela njegova su u pravom smislu te reči nepostojeća: ona ne donose ploda.(…) Nešto više od pet stotina godina Evropa obmanjuje sebe, stremeći carstvu humanizma, liberalizma i tobož hrišćanskog veroučenja. Taj je put doveo do ideologije apsurda – direktnog pokušaja da se zamagli i zatamni hrišćanska Istina, prilagođavanjem iste novim, zemaljskim, humanističkim principima. Ideologija apsurda ponovo dokazuje da je ta Istina apsolutna i neprolazna: ako nje nema, nema Istine uopšte.“
I svet se pretvara u pakao, kaže Rouz.
Vera u Boga i besmrtnost duše je osnova ljudskosti, svedočio je Dostojevski. Mi živimo u neljudskom svetu, u kome su mogući i Epstin i iluminati i svako zlo. Pa ipak, zlo neće pobediti jer je pobeda Božija. I na nama je da ostanemo sa Pobednikom.
UMESTO ZAKLJUČKA
Epstinovci širom sveta žele našu decu.
Oni se i u Srbiji, preko svojih „proksi ratnika“, maskiraju u ljubitelje dece i njihovih prava.
Protiv toga se svim silama mora ustati.
Svi znamo da će reagovati i čelnici naše Crkve, i da će zaštiti našu decu i naše porodice.
Ako ni zbog čega drugog, a ono da bi imao ko da upiše studije na Univerzitetu „Sveti Sava“.
Hvala našoj Crkvi koja će se ovih dana uključiti u borbu protiv ovog antiporodičnog zakona.
