Pročitaj mi članakU domu prof. dr Mile Alečković okupila se grupa uglednih srpskih psihoterapeuta, psihologa, psihijatara i sociologa kako bi kao stručna javnost javno iznela svoj stav o predloženim izmenama Porodičnog zakona. Panel je održan uoči rasprave u Narodnoj skupštini Srbije, a učesnici su jednoglasno upozorili da predlog zakona nosi ozbiljne rizike brzog, nasilnog izmeštanja dece iz bioloških porodica, subjektivnih procena „kooperativnosti“ roditelja i uvođenja modela koji je već osuđen od strane Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
Alečković: Skandinavski Barnevernet model osuđen u Strazburu
Prof. dr Mila Alečković, domaćin panela i jedan od najuglednijih stručnjaka za dečju psihologiju, otvorila je diskusiju jasnim razgraničenjem:
„Postoji zabuna da li Evropa nameće ovaj zakon. Mi u Srbiji mislimo da postoji jedan ‘evropski model’, ali to nije tačno. Postoji nekoliko evropskih modela. Francuski i nemački model rade na pomoći porodici – finansijski, psihološki, psihoterapijski – kako bi dete što duže ostalo u biološkoj porodici. Samo skandinavski (Barnevernet) model predviđa hitno, nasilno izmeštanje deteta uz policijsku pratnju čak i kada opasnost postoji samo ‘u budućnosti’. Sud u Strazburu je tu praksu osudio.“ Pogledajte ovde:
https://www.echr.coe.int/w/
https://hudoc.echr.coe.int/
https://juridique.
Alečković je posebno istakla da se u Srbiji svako izmeštanje deteta do sada radilo pod oznakom „smrtna opasnost“, iako je u većini slučajeva reč o siromaštvu i nedostatku uslova. „Umesto da se pomogne porodici, ona se kažnjava. Dete se izmešta, roditelji se proglašavaju nekooperativnim, dete se godinama ne vraća i gubi kontakt sa biološkom porodicom. To nije zaštita dece – to je kažnjavanje siromašnih porodica.“ Navela je konkretne slučajeve Marije Trkulje i bebe Nikole iz Velike Ivanče, gde je dete od 40 dana oduzeto majci zbog njenih smetnji u razvoju, iako su postojali baka i uslovi.
Bradić: Trauma hitnog izmeštanja dece (slučaj Novi Sad)
Tamara Bradić, psiholog i psihoterapeut sa 15–16 godina prakse u radu sa decom sa smetnjama u razvoju i društvena aktivistkinja, opisala je svoje direktno učešće u jednom slučaju hitnog izmeštanja u Novom Sadu:
„Učestvovala sam u slučaju kada su tri sina oduzeta majci Ani Mihaljici u Centru za socijalni rad Novi Sad. Ovaj institut hitnog izmeštanja dece iz porodice je izuzetno traumatičan za svako dete. Deca se prirodno vezuju za svoje roditelje – to je Bogom dano. Kada se ta veza nasilno prekine, mi činimo ozbiljna krivična dela prema deci.“
Bradić je naglasila da centri za socijalni rad moraju postojati, ali da im prevencija i pomoć porodici moraju biti na prvom mestu, a ne neki drugi interes iznad porodičnih i nacionalnih interesa. Kritikovala je praksu nudenja usluga koje roditelji nisu tražili i manipulaciju kroz zakone i ministarstva.
Repac: Osnaživanje porodice umesto izmeštanja
Snežana Repac je iz ugla praktičara u Centru za socijalni rad objasnila koliko je teško doneti odluku o izmeštanju, posebno za decu mlađu od tri godine, gde je potrebna saglasnost ministarstva. „Porodice kojima se deca izmeštaju su veoma često u velikim egzistencijalnim problemima. Pretpostavlja se da pomaganjem i osnaživanjem te porodice može doći u rizik da prođe mnogo vremena, ali pod ruku sa tim, podrška porodici koja je ugrožena je najvažnija u svakom trenutku.“
Repac je podržala kooperativni pristup i poručila da razgovor sa psiholozima nije strašno, već neophodno.
Milačić: Novac biološkoj porodici, a ne hraniteljima
Dr Spomena Milačić postavila je dva ključna, nezgodna pitanja:
„Zašto se novac koji se daje hraniteljskim porodicama ne daje biološkoj porodici umesto da se dete izmešta? I zašto se dete, kada se već izmešta, ne daje prvenstveno rodbini (baki, tetki) već isključivo stranim licima, kako predviđa Barnevernet sistem?“
Milačić je kritikovala nejasne definicije „ekonomskog nasilja“ u predlogu zakona: „To se može čitati kao bilo šta. ‘Nećeš da mi kupiš’ – e, to je ekonomsko nasilje. Posebno je opasno u adolescenciji kada dete prirodno pruža otpor porodici.“ Upozorila je i na situaciju na Kosovu i Metohiji, gde je pre dolaska međunarodnih snaga problem dece bez roditeljskog staranja rešavan unutar zajednice, bez institucija, a nakon toga su došla savetovališta za LGBT i slično, što je dovelo do većeg broja razvoda i problema u porodicama.
Čabarkapa: Identitet, autoritet i prava ali i obaveze
Prof. dr Milenko Čabarkapa istakao je da su ključni pojmovi koje savremeno društvo gubi identitet i autoritet. „Prava deteta ne mogu postojati bez odgovornosti. Zakon je umesto da naglasi dužnosti i obaveze roditelja, prenaglasio prava deteta.“ Čabarkapa je podsetio na tradicionalne obrasce vaspitanja i važnost veronauke u školama, navodeći da su razredi sa veronaukom znatno disciplinovani i sa manje incidenata u odnosu na građansko vaspitanje. Kritikovao je i praksu ucenjivanja roditelja od strane dece preko mobilnih telefona i tehnologije.
Metanoja: Uvodi se socijalni fašizam
Aleksandar Mitrović Metanoja dao je najotvoreniju i najžešću kritiku:
„Nikoga ne može više voleti od majke i oca, a ni dete ne može nikoga više voleti na ranom uzrastu. Čitav ovaj zakon je usmeren na to da izdvoji dete iz primarne porodice. To imamo još u Platonovoj ‘Državi’ – vizija totalitarne države gde država preuzima decu na vaspitanje.“
Metanoja je otvoreno govorio o „socijalnom fašizmu“ koji trenutno postoji u nekim centrima za socijalni rad, kupoprodaji dece, Epsteinovim aferama i povezanosti sa Kosovom. Razgraničio je fizičko nasilje (koje se osuđuje) od fizičke kazne koja ima vaspitnu funkciju: „Jedno je fizičko nasilje, drugo je fizička kazna. Bez nje ne možete dete vaspitati na ranom uzrastu dok nema razvijenu svest i moral.“ Podsetio je na reči prof. Boška Popovića i akademika Vladete Jerotića.
Musabegović: Iskustvo sa hraniteljskim porodicama
Aida Musabegović, psiholog iz Njujorka sa 20 godina iskustva u hraniteljskim (foster) porodicama, zaključila je panel rečima:
„Nisam srela srećno dete koje je bilo u tim hraniteljskim porodicama. Možda je to sticaj okolnosti, možda ograničenja sistema, ali kod nas je ovaj trenutak jako problematičan. Imati dobre hraniteljske porodice je izuzetno težak posao i još nismo spremni.“
Za nju je princip vaspitanja jasan: ljubav, sklad i bezazlenost. „Sve će ovo na kraju biti plaćena ljubav, a znamo gde to vodi. Treba da krene od porodice i od bogate države koja će toj porodici pomoći da ona sama uključi osnovne vrednosti u vaspitanje deteta.“
Zajednički zaključci panela
| Redni broj | Zaključak panela |
|---|---|
| 1 | Biološka porodica ima prirodno i prioritetno pravo na dete. |
| 2 | Protiv hitnog, nasilnog izmeštanja dece uz policijsku pratnju (Barnevernet model). |
| 3 | Protiv subjektivnih procena „kooperativnosti“ roditelja od strane socijalnih radnika. |
| 4 | Za pomoć siromašnim porodicama umesto njihovog kažnjavanja oduzimanjem dece. |
| 5 | Za reviziju nejasnih i opasnih termina „najbolji interes deteta“ i „ekonomsko nasilje“. |
| 6 | Za jačanje autoriteta roditelja i tradicionalnog (ljubavnog, a ne plišanoliberalnog) vaspitanja. |
| 7 | Javna rasprava o Porodičnom zakonu bez pravih stručnjaka (psihologa, psihoterapeuta, psihijatara) je neozbiljna i opasna. |
